Orasi Zariće vraćaju u zavičaj
Iako Živorad Zarić iz Lipovice kod Despotovca i njegova supruga Borjana u Luganu imaju restoran, dok je njihov sin Srđan šef lanaca prodavnica bele tehnike, a snaha Olivera radi u američkoj banci, pre dve godine su zasadili plantaže oraha.
Živorad je na svom imanju od pet hektara u Lipovici zasadio 650 stabljika oraha i 1.360 sadnica višnje sorte šumadinka, a snaha je na svom porodičnom imanju u Lomnici, takođe od pet hektara, sledila njegov primer. Iako su to najveće plantaže u Pomoravlju, Zarići planiraju da naredne godine orahe zasade na još desetak hektara i da nabave hladnjaču, kako bi imali gde da skladište orahe i višnje jer planiraju da ih izvoze.
- Od 1984. godine, kada sam otišao u Lugano, a supruga došla tri godine kasnije, njiva mi je bila zaparložena. To je moja dedovina i očevina i neprestano sam želeo da nešto uzgajam na njoj. Kad su sin i snaha čuli da su u Lipovici počele da se uzgajaju maline i kupine, došli smo na ideju da posadimo orahe jer smo saznali da je to dobra, ali skupa investicija. Mislim da nismo pogrešili - kaže Živorad za "Vesti".
Neodostaju sloboda i prisnost
U Švajcarskoj Živoradu najviše nedostaju sloboda koja postoji u Srbiji i naš mentalitet jer su Švajcarci hladni. Iako imaju kafanu, to je samo profesionalno druženje, a ne prisnost među ljudima koja postoji u Srbiji.
- Nisam se pokajao što sam otišao, ali me ne napušta želja da se vratim u rodni kraj. Zavičaj je ipak zavičaj. Uvek te vuče da se vratiš. Što vreme više prolazi, sve više želimo da se vratimo - iskren je Živorad.
On dodaje da su se odlučili da međukultura orasima bude višnja, a ne kajsija, što je uobičajeno jer je ta sorta kvalitetna i može da se izvozi. Ove godine imali su prvi rod od 2.000 kilograma. Odneli su je u Švajcarsku i svi su oduševljeni kvalitetom, pa im preostaje samo dobar rod, da bi zadovoljili švajcarsko tržište.
- Najveći problem je nedostatak radne snage, kao i naše neiskustvo. Iako je moja porodica odrasla na selu, nismo uzgajali ništa na većoj površini. Posebne probleme imali smo prilikom prskanja, podvezivanja i kultiviranja. Radnici koje smo angažovali naplaćivali su nam papreno, pa nam se to nije isplatilo. Zato smo se obratili školovanim ljudima, odnosno stručnjacima Poljoprivredno-savetodavno stručne službe u Jagodini i rukovodstvu Udruženja voćara i vinogradara Plava šljiva iz Despotovca - iskren je Živorad.
Ako sve bude kako treba, ako izvoz zaživi, on i supruga će se vratiti u zavičaj, ali će održavati kontakte koje imaju u Švajcarskoj. Kada unuke, troipogodišnja Lara i devetomesečna Sara, završe školovanje, vratili bi se i sin i snaha.
"Vesti" za goste
Pored izdanja švajcarskih dnevnih i drugih listova, Zarići za goste u kafani svakog dana kupuju i "Vesti" je, kako kažu, pišu o našim ljudima.
Inače, Živorad je 22 godine radio u jednom hotelu kao konobar, portir, ali i u kuhinji i piceriji, a supruga u trafici i hotelu. Pre deset godina otvorili su restoran Gardenija sa oko 200 mesta i internacionalnom kuhinjom, jer su im gosti Italijani, Švajcarci, Portugalci, Srbi...
- U Srbiji sam završio veterinarsku školu i tri godine radio na farmi ovaca u Beloj Reci. Dnevno nisam mogao da zaradim ni za čokoladu sinu. To me je nateralo da odem. Uzajmio sam 200 ondašnjih nemačkih maraka i otišao kod zeta Siniše, kod kog sam bio tri meseca dok nisam našao posao, dobio papire i ostao za stalno. Tamo sam se doškolovavao i stekao praktično iskustvo. Sin je imao samo 12 godina kad je sa sezonskim papirima bio kod mog tasta Milosava i tašte Dragoslave Marković u Austriji. Tamo se školovao i učio nemački jezik. Posle tri godine došao je kod nas i učio italijanski, nemački i francuski. U Austriji je i moj šurak imenjak sa svojom familijom - kaže Živorad.
On dodaje da je snahin otac Jova Milutinović poginuo na radnom mestu u Švajcarskoj veoma mlad, a njena majka Rada je penzionerka u Švajcarskoj.
