Želim da dirigujem i u Jasenovcu!
Rikardo M. Sahiti (57) je Rom, poreklom s Kosova i Metohije, tačnije iz Kosovske Mitrovice i dirigent jedinog simfonijskog orkestra na svetu koga čine isključivo muzičari Romi i Sinti. On je u Nemačkoj uspeo da izgradi zavidnu karijeru, pa je pre nešto manje od dve godine od tadašnjeg predsednika Joahima Gauka dobio visoki državni orden za zasluge na polju kulture.
Pred koncert u Državnom pozorištu Hesena u Vizbadenu na kojem će 19. juna sa svojim orkestom izvesti "Rekvijem za Aušvic", delo kompozitora romskog porekla Rodžera Morena Ratgeba, Rikardo M. Sahiti govori za "Vesti".
Muzikom je počeo da se bavi, kako kaže, zahvaljujuću pre svega pokojnoj majci koja ga je na to "naterala".
- Nižu muzičku školu sam završio u rodnoj Kosovskoj Mitrovici, u nekadašnjoj Titovoj Jugoslaviji, državi koju i danas cenim i poštujem iz sveg srca. Detinjstvo i mladost proveo sam u naselju Bajir. Baš u vreme kada sam rođen, početkom 60-ih godina prošlog veka sve romske kuće uz reku Ibar su poplavljene i morali smo da se preselimo u to naselje gde smo imali veliki stan i gde je moj, sada pokojni otac živeo sve do 1999. godine - priča Sahiti za "Vesti".
Na studije u Beograd otišao je 80-ih godina, a od 1988. do 1992. je pohađao Konzervatorijum "Petar Ilić Čajkovski" u Moskvi gde je stekao diplomu dirigenta.
Oca proterali Kfor i Albanci
- Majka mi je umrla pre izbijanja sukoba u bivšoj SFRJ i možda zvuči bezdušno, ali na sreću nije dočekala ono što je doživeo pokojni otac. Dok je na Kosovu i Metohiji bila Vojska Jugoslavije bili smo zaštićeni, ali odmah sa potpisivanjem Kumanovskog sporazuma 1999. u naselje Bajir su upali razjareni Albanci i počeli da pale i pljačkaju romske kuće i stanove. Što je najgore u tome su imali i podršku Kfora. Tako je mog oca pod pretnjom puškom iz stana isterao francuski vojnik. Otac je potom prešao u severni deo Kosovske Mitrovice, a odatle kod jedne od sestara u Suboticu. Godinu dana kasnije je preminuo, bolje rečeno presvisnuo od tuge zbog gubitka doma.
- Početkom raspada Jugoslavije 1992. došao sam u Nemačku jer u mojoj domovini za mene nije bilo posla, čak ni za mesto profesora muzike u nekoj srednjoj školi i pored postdiplomskih studija i seminara koje sam pohađao na prestižnim univerzitetima. Nadam se da ću ipak imati priliku da mojoj Srbiji, koja mi je tada, kao deo SFR Jugoslavije, omogućila visoko obrazovanje i školovanje, vratim deo duga time što ću održati koncert u matici. Moja velika želja, ali i celog simfonijskog orkestra kojim dirigujem, je da jedan koncert održimo i u Memorijalnom kompleksu Jasenovac u Hrvatskoj, mestu gde su tokom Drugog svetskog rata, uz Srbe i Jevreje, stradali i brojni pripadnici mog naroda.
Ljubav iz voza
Rikardova supruga je Poljakinja, a on uz osmeh kaže da je više Romkinja od njega.
- Upoznali smo se krajem osamdesetih godina u vozu koji je kroz Poljsku, preko njenog rodnog Vroclava, išao za Moskvu gde sam se školovao. Između nas je, kako to danas vole da kažu "odmah proradila hemija", ostali smo u kontaktu i posle dve godine veze na daljinu, stupili u brak.
U Nemačkoj je Rikardo M. Sahiti slobodan umetnik. Od dolaska je radio povremeno u nekim ansamblima, ali nije uspeo da dobije status gostujućeg dirigenta koji imaju mnoge njegove kolege.
- Za to vreme sam se i dalje usavrašavao, išao na takmičenja dirigenata u Poljskoj i Mađarskoj recimo. Do rešenja je došla moja supruga koja mi je u jednom trenutku prva iznela ideju da osnujem simfonijski orkestar u kom bi svirali isključivo moji sunarodnici. Bio sam, priznajem, skeptičan i odgovorio sam joj. "Elizabeta to nije nimalo lako, kao prvo gde da nađem toliko simfoničara Roma?" U početku nismo imali nikakav novac, samo ideju. Negde 2001. sam osnovao Udruženje filharmoničara Roma i Sinta e. V sa sedištem u Frankfurtu. A 17 godina kasnije, eto niza uspešnih koncerata širom Evrope, veoma sam ponosan na sve što smo uspeli da uradimo. Orkestar kojim dirigujem postao je, u pravom smislu reči, ambasador naše kulture.
Omaž životu
"Kao malo koje mesto na svetu, Aušvic je simbol zločina protiv čovečnosti koji su počinili nacisti. 'Rekvijem za Aušvic' muzičko je sećanje na sve žrtve koje su ubijene u tom logoru smrti tokom Drugog svetskog rata, ali je u isto vreme i omaž životu", uvodna je rečenica na plakatu kojim je najavljeno izvođenje ovog dela u Vizbadenu. "Rekvijem za Aušvic" je Sahiti sa orkestrom prethodno izveo osam puta.
Od projekta do projekta
Orkestar kojim Rikardo diriguje broji oko 65 članova, a okupljaju se i, kako kaže, žive od projekta do projekta.
- "Rekvijem za Aušvic", napisan je i za hor i soliste, pa će se u Vizbadenu na sceni naći i 80 članova hora, učestvuje i četvoro solista, orguljaš... tako da će biti više od 150 učesnika. U orkestru su romski muzičari iz Nemačke, Srbije, Mađarske, Rumunije, Austrije, Luksemburga. Sve su to profesionalci koji sviraju u simfonijskim orkestrima u svojim zemljama, recimo kontrabasista koji dolazi iz Austrije glavni je kontrabasista Bečke filharmonije. Iz glavnog grada Bavarske je koncert-majstor Minhenske filharmonije i tako dalje.
