Kako sam Klintona saterao u ćošak

U jednom beogradskom hotelu na Terazijama Miloš Šupica dolazi na razgovor za "Vesti" sa medaljom "Nikole Tesle" oko vrata. Ponosan je na priznanje Tesline naučne fondacija iz Pitsburga koje mu je dodeljeno pre dve godine za dugogodišnji humanitarni rad. Ovaj 82-godišnji vitalan Krajišnik živi od svoje 21. godine u Americi. Dvaput se ženio i obe supruge su mu Amerikanke, pa mu se ne može zameriti što njegovo troje dece slabo ili gotovo nikako ne govori srpski.

V. Sekulić

Krajišnik na Terazijama: Miloš sa Trslinom medaljom

On i dalje divani po krajiški, i dalje ga vuče pastoralna lepota Plitvičkih jezera, njegovog rodnog kraja, i dalje se trudi da veze sa korenima neguje preko humanitarne organizacije "Spasimo srpsku decu".

Za sebe veli da je i ekonomski i politički emigrant.

Otac stariji od Amerike

- Amerikancima kažem da je moj otac Mihajlo rođen 1877. godine stariji od Amerike. Tri puta se ženio. Prvi brak je kratko trajao, žena se brzo razbolela i umrla. U drugom braku je imao šestoro dece, baš kao i u braku sa mojom majkom Petrom. Ja sam njegovo najmlađe dete. Moj najstariji brat po ocu je rođen 1900. dok sam ja 1936. godište! Majka je od oca bila mlađa 20 godina, a on je uvek govorio da više voli dve od po 20 nego jednu od 40 godina. I ja sam taj princip nasledio (smeh). Moja sadašnja supruga Barbara dosta je mlađa od mene.

- Otac i ujak Mitar Bobić su pre Prvog svetskog rata otišli za Ameriku, što bi se reklo, trbuhom za kruhom. Kada je Austorugarska objavila rat Srbiji, njih dvojica su se vratili sa namerom da se bore na strani Srbije. Ocu to na kraju nije pošlo za rukom jer je imao problem sa očima. U Zagrebu mu je neki doktor usuo kapi da bi posle tri dana izgubio vid.
- Moje rodno selo je Gornje Jezero. Plavča Draga je zaseok u kojem su živeli Šupice, Jovetići, Kneževići... sve su to bili Srbi. Naša kuća je pet metara od jezera. Sada tamo nema nijednog Srbina. Naišao sam samo na jednu Srpkinju. Priča kako je komšija Hrvat maltretirao. Psovao joj majku srpsku, pretio da će je zaklati, ma nema šta joj nije govorio. Jednoga dana njoj dozlogrdilo: "Majku ti tvoju ustašku, ubiću te ako još jednom dođeš na moj prag." Od tada je više ne dira.

O prebegu preko granice

- Prebegao sam iz Titove Jugoslavije 2. juna 1955. a u Ameriku sam došao prvog maja 1957. godine. Prve dve godine emigracije proveo sam nešto malo u Austriji, a potom u Nemačkoj, gde sam morao da radim u rudniku da bih stekao pravo na izbegličku vizu za Ameriku. Kada sam završio zanat u Kostolcu hteo sam da idem u oficirsku školu, ali me je muž moje sestre odgovorio. Kaže, dok ostariš ili se penzionišeš, ova će zemlja nestati. Na predvojničkoj obuci u Požarevcu me neki major maltretirao, pretio mi da će me staviti da čistim tenkove. Mislim se - "oćeš malo sutra, begam ja preko granice. Krenuo sam sa rođakom Nikolom Bobićem, ali je njega moj brat Đorđe uspeo da odgovori. Ja se nisam dao i krenem sam za Sloveniju. Imao sam 19 godina.

Spokojni u Tenesiju: Sa suprugom Barbarom ispred njihove američke "brvnare" (Foto: Porodična arhiva)

- Dođem ja tako u Jesenice, pogranično mesto sa Austrijom. Čekao sam da kiša padne i sa sendvičem u džepu krenem ka granici, uz planinu. Vidim jedan meštanin nosi na vilama seno. "Kud je put za Jesenice", pitam ga. On me odmah pročitao: "Pa ti ideš iz Jesenice, ako begaš preko granice, ovamo ti je pravac". Pada noć, zatrpam se lišćem, granama, smrz'o se živ. Od grana sam napravio strelicu u pravcu gde treba da idem. Kada sam se probudio pošto je bilo blatnjavo vidim trag od cipela, na đonu piše JNA. Kažem sebi - do večeras ću biti ili u zatvoru ili u Austriji. Tako tri dana i noći dok se nisam obreo u Austriji. Jednom se probudim a ono me zmija gleda iz žbuna.

Test rodoljublja

- Nakon dve godine rada u rudniku u Esenu, kada smo ispunili rok za emigraciju u Ameriku, pozvali nas na saslušanje. Ispituju ko si šta si, gde si živeo, radio i na kraju - ako odeš u SAD da li bi služio američku vojsku? Što da ne, odgovorim. "A ako bi Amerika zaratila sa Srbijom, da li bi išao u rat?". "Aa, ne! Nema šanse! Ne mogu da ratujem protiv moje sestre i braće". On tu prekine: "Mladiću, tebi su vrata zatvorena". Posle mesec-dva ponovo me zovu. Onaj isti čovek mi daje vizu za Ameriku. "Znaš zašto sam tebi dao vizu? Ti si bio prvi od Jugoslovena koji je rekao da ne želi da se bori protiv svog naroda. Svi su odmah pristali, a onaj koji bi se borio protiv svog, on će još lakše da ubija moj narod." Čak mi je ponudio da mi nađe posao u Americi.

- Došao sam prvo u Klivlend, u Ohajo. Nisam mogao da nađem posao pa me je jedan Albanac posavetovao da pomoć zatražim od nekog Srbina koji je radio kao savetnik u gradskoj upravi. Sa njegovom preporukom brzo sam dobio posao u fabrici alata, gde su me prethodno odbijali. Tu sam radio dve-tri godine, ali mi je smetala vlažna klima. Kada je moj brat Đorđe emigrirao rešili smo da otvorimo našu auto-mehničarsku radnju. Đorđe je bio automehaničar u Bjelovaru, a ja zanat nisam znao. Ali ne postoji ništa što živ čovek ne može da nauči. Uzeo sam jedan folksvagen i nekoliko puta sam ga rastavio i sastavio. Posle nam je jedan Grk dao lokal bez obaveze da mu platimo kiriju dok se ne uhodamo u biznisu. Brat se preselio u San Francisko, a ja sam napornim radom stekao tri svoje radnje.

Provod preči od lečenja

- Humanitarnu organizaciju Spasimo srpsku decu osnovao sam 1992. godine. U svojoj kući sam za sedam godina imao 27 ranjenika. Neki su bili po mesec, neki po dva meseca kod mene kući. Američke bolnice su učestvovale tako što su ih besplatno lečile. Moja supruga Barbara je 30.300 ručkova, doručaka i večera spremila za te napaćene ljude. U znak zahvalnosti, imena svih koji su mi pomagali ispisao sam na traku kojom sam obmotao zgradu gradske uprave u Stoktonu, gde sam živeo.

- U Srbiju i u RS poslali smo 50 kontejnera sa medicinskim materijalom i aparatima. Jedan vredi između 250.000 i 300.000 dolara. Naši Srbi imaju neku mentalnu blokadu, ne znam kako bih to nazvao. Ako neki stranac, Švaba, Francuz donese i organizuje humanitarnu pomoć, odmah dobije nagradu Sv. Save i sve počasti, dok kada mi pomažemo našem narodu to je na repu interesovanja. Nismo mi jedini, na to mi se žalio i kolega Etiopljanin.

- Pre dve godine pokušao sam da dovedem lekare organizacije Srce srcu. To su doktori koji rade širom Amerike, a onda se okupe i po svetu volonterski besplatno leče decu sa srčanim problemima. Osnovani su pre 25 godina. Kontaktirao sam ih i pitao da li mogu da pomognu deci u Srbiji. Rekli su da mogu, ali da se zbog malog broja dece spojimo sa Rumunijom i Crnom Gorom. Predočili su kako rade: prvo besplatno leče decu o svom trošku u zemlji domaćina, u drugoj fazi naši lekari idu na specijalizaciju u Ameriku i u trećoj fazi grade bolnicu specijalizovanu samo za tu vrstu lečenje. Ovde su svi bili zainteresovani, a onda iz Instituta za majku i dete kažu da bi njima više odgovaralo da prvo naši stručnjaci idu na specijalizaciju, čak i sestre, pa da onda dođu američki doktori ovde. Iz američke organizacije su ironično primetili da ovi naši izgleda hoće godišnji odmor u Americi. A oni su imali samo nekoliko zahteva: flaširanu vodu, da ih odvezu i dovedu sa aerodroma, da imaju dobrog prevodioca i da ih smeste u hotel. Sve ostale troškove snosili bi oni. Koliko smo na gubitku reći ću vam da u proseku ta jedna operacija u Americi košta oko milion dolara. Eno ih sada u Čileu, leče čileansku decu.

Iznuđeno obećanje

- U vreme rata naša organizacija je dovodila srpske ranjenike na besplatno lečenje u Ameriku. Nije to bilo lako jer u početku Srbima to nije bilo dozvoljeno. Uspeo sam da promenim njihov zakon preko Klintona. Tadašnji američki predsednik došao je u Sakramento da u vojnoj bazi drži neko predavanje. Odem na skup, a tamo tri zone bezbednosti. U trećoj su mogli da prisustvuju obični građani, u drugoj neki srednji nivo političara, a u prvoj samo generali. U drugu sam ušao snalažljivošću, stavio neke značke, kao da radim za Klintona. Onda sam prišao jednom generalu i pitao ga da me posavetuje kako da pređem u zonu blizu predsednika. Srećom da je general imao simpatije za Srbe, pa mi je podigao konopac kada je pažnja bila usmerena na drugu stranu. I tako sam ja bio treći građanin sa kojim se Klinton u odlasku sa skupa rukovao. Klinton mi kurtoazno pružio ruku i hoće da je izvuče, ali ja je - ne puštam. "Imam žalbu protiv vas". "Zašto", pita. Onda sam mu objasnio da na lečenje ne puštaju Srbe, već samo Hrvate i muslimane. On kaže nije istina, mogu oni doći, ja kažem da mogu da emigriraju, ali ne i da se leče. Počeo da vrda i kada je rekao "ja", uskočim i preduhitrim ga: "Znači oćete, obećavate." Našao se u nebranom grožđu, pokaza mi neku ženu, da se njoj obratim i da će to ona srediti.

"Ako me slažeš ja ću doći da se zakujem na krst pred Belom kućom i ispisaću na hiljadu letkova." Posle toga dolazi meni pismo iz Bele kuće da su promenili zakon i da se zahvaljuju na tome što sam im ukazao na propust.

- Sa suprugom Barbarom danas živim u državi Tenesi, na planini Smoki mauntins. Podseća me na rodni kraj, Šumovit kraj i fini ljudi. U Plitvicama nema više moje rodne kuće. Ostala mi je od nje jedino tabla sa brojem koju su zlotvori izbušili metkom. Ona sada zauzima centralno mesto u mojoj američkoj "brvnari".