Državo, šalji šintere da nas pobiju
Planinsko selo Smiljević, 20-ak kilometara od Vranja, smešteno je ispod planine Oblik, a krajem februara zbog poplave Smiljevačke reke pola sela je ostalo odsečeno od sveta. Puna tri meseca većina mahala koja su preko reke nema dodira sa svetom jer je voda odnela put. Da bi došli do najbližeg sela Vlasa potrebno je zaobilaznim putanjama, preko livada i brda dva sata peške.
- Naš svet je, sinko, zdravstvena ambulanta u Vlase i doktor, a posle groblje da nas najbliži isprate u večnu kuću. Nit smo među živima nit među mrtvima. Reka je odnela put, a on brdovit, pa napravila useke od metar i po do dva. To se ne možemo da pređemo jer nemamo helikopter - širi bespomoćno ruke 80-godišnja Vera Stevanović.
Dušan Đorđević Dude Rakovče (1955-2018), novinar i pisac i dugogodišnji dopisnik "Vesti" preminuo je iznenada u četvrtak u svom domu u Vranju. Na stranicama našeg lista objavljene su stotine priča, izveštaja, intervjua, reportaža i dogodovština iz Vranja i sa juga Srbije čiji je autor bio Dušan Đorđević. U znak sećanja na sjajnog kolegu objavljujemo ponovo reportažu koju je Dušan napisao 2013. godine.
Njena komšinka 68-godišnja Nada Stevanović, koja se spekla od težačkog i samačkog života, pokazuje put neba i viče:
- Što ne dođe neka alamunja i sve da nas odnese, pa zatrpa žive pod zemlju. Ovo li je život? Lekove ne možemo da uzmemo u apoteku u Vlasu. Od kako se rodimo, radimo, ruke ne osećamo, sve boli, burgija, a nema se "andolče" da se popije. Ako su nas iz Vranje i države izbrisali, neka udare pečat i gotovo. Neka dođu šinteri i neka nam olakšaju muke - kaže Nada.
Selo ima 65 stanovnika, a polovina su stari i bolesni. Glavni inicijatori da se nešto učini sa putem su 59-godišnji Slobodan Stevanović i 62-godišnji Vladimir Trajković, smiljevački Don Kihot i Sančo Pansa, koji su krenuli u borbu sa vetrenjačama.
- Šta da radimo, ovakva nebriga za narod nikada nije bila. Evo, ja kao jedan od najmlađih sa 59 godina rešio sam da potrčim i nešto učinim. Ta noć, kad je nadošla reka koja izvire ispod planine, bila je jeziva i strašna za sve nas. Hučalo je zlokobno, nismo u prvi mah znali šta je. Tolika voda se ne pamti u poslednjih 100 godina. Pomislili smo da je proradio obližnji vulkan na planini Grot. Znamo da je ugašen, da postoji velika rupa, grotlo. Ipak, sve je moguće, naši stari su pričali, valjda kad su želeli da nas zaplaše "da moramo da budemo dobri, inače živ oganj iz planinu spržiće sve". Izašli smo, mi mlađi, ovi od 60 do 70 godina i videli reku, bujicu, snagu koja nosi sve pred sobom, koja otkida zemlju sa brda, ma strašno, stajali smo skamenjeni kao kipovi - priča Slobodan.
On i Vladimir krenuli su da traže pomoć za selo prvo u mesnu kancelariju u Vlasu kod Joce matičara, tamo su napisali dopis i poslali ga u Vranje nadležnim službama. Mukajet u Vranju, odgovora nema do dana današnjeg.
- Ramišljali smo praktično, hajde da odemo kod nadležnih, onih koji su rodom iz Poljanice, oni jedino mogu da imaju sluha. Proradiće savest, lokalpatriotizam. Otišao sam prvo u opštinu kod Dragču Stanojkovića, načelnika Odeljenja za vanredne situacije, on je iz Dragobužda, našeg sela. Nije u mogućnosti da njegova služba pomogne, kaže, ali učiniće sve što može. Predao sam dopis, ali od toga nema ništa. Predao i na druga mesta, pa u Direkciju za izgradnju i razvoj koja popravlja puteve. Još kad sam čuo da su generalni direktor Goran Đorđević i njegov pomoćnik Goran Stojanović poreklom iz naših sela, prvi iz Vlasa, a drugi iz Gradnje, našoj sreći nije bilo kraja. Sve do susreta sa pomoćnikom, jer do glavnog nismo mogli da dođemo, zbog poslovne zauzetosti - kaže Slobodan.
Goran, pomoćnik direktora, njihov rođak sa sela, jer u Vranju svi iz Poljanice su rođaci kad treba neko nekom da odmogne, retko kad i pomogne, saopštio mu je da treba 1.000.000 dinara da se put popravi, a te pare nemaju. Jedva sakupe za plate, a kamoli za drugo.
- Rekao sam kakav milion, čoveče, daj jedan bager da se poravnja, da se skine zemlja gde treba popune rupe i odroni. Jedan kamion da preveze kamenje iz reke da se učvrsti put i na pojedinim mestima da se stave cevi za odvod vode. Zar za to milion? Ne može ni to, jer radove izvodi JKP Vodovod, a on mi kaže ništa džabe oni ne rade, nego da se mi organizujemo i sakupimo pare, pa da sami popravimo. Ej, mi starci, većina nas jede hleb i nadrobljeno mleko koje pomuze od jedne krave hraniteljke. Sadi se baštica, malo kukuruza, pšenice, ovsa sa kravu, svinju i kokoške, ko ih ima i to je sve - ističe Slobodan.
Onda je rešio da ode direktno Žikici Atanasijeviću, pomoćniku gradonačelnika zaduženog za razvoj sela, mesnih zajednica i još ponešto. Čuli pismeniji seljaci iz Vlasa da je nakon poplava izjavio na lokalnoj TV "da će gradska komisija izaći na teren i proceniti nastalu štetu nakon čega će se razmatrati kako da se to sanira". E, to je pravi čovek, pomislio je, uzbuđen od sreće, Slobodan.
- Obećao da će sve učiniti. Kažu mi moji seljaci: "Da li si video gde je zapisao, ako je u rezervni blokčić, onda piši propalo" - navodi Slobodan.
Ako ovakvo stanje ostane, života za njih nema. Moraće da se spuste osam kilometara do puta, razapnu šatore i žive, dok ih smrt ne poštedi muka, kao Cigani čergari.
Kad kiša sve smlati
U Poljanici, selo Smiljević nazivaju Smilović, a njegove meštane Smilovčani.
- Što se tiče naziva sela, dobilo je ime po nekoj Smiljani, koju su Turci odveli. Postoji i druga verzija, ona je tačnija, a ova poplava je to pokazala. Preci su pričali da je na neke litije kad su prolazile poljima i oko sela pala nezapamćena kiša sa jakim gradom, tako da je nevreme sve smlatilo, ili, kako mi kažemo, smilo (spralo). Često se kaže "kiša smila garež", umila... Pa zato su ga naši stari nazvali Smilović, smilo se dabogda - priča baka Vera.
- Videćete, zvaćemo vas, pored reke će biti šatora, vezanih pasa jer njih ne možemo gore da ostavimo na milost i nemilost vukovima, vatre zapaljene na ognjištima ispred šatora i ćupove sa vodom iz kojih ćemo piti, kupati se i uzimati za gotovljenje jela od trava sa okolnih brda - zaključuje starina Zlatko Trajković iz mahale Pena Bara, gde su kuće i imanja odsečene.
- Ne možemo do svojih njiva jer su preko reke. Ne obrađujemo ih, da bismo došli do njih i vratili se, treba nam pola dana zaobilaznim stazama. Ne može ni traktor da prođe, ni volovska kola. Šta ćemo naredne godine da jedemo, ne smem da pomislim. Imamo jednu noviju i jednu stariju kuću. Reka ih je delila. Sada do starije ne možemo da dođemo jer je preko reke. Samo je gledamo i uzdišemo - kaže Vladimir.
Infuzija u pola noći
- Bog da poživi laboranta Novicu Cvetkovića, on nije mlad, ali uzme torbu i kad ga pozovemo u pola noći dođe da pruži medicinsku pomoć, udari injekciju protiv bolova, donese lekove za pritisak ili uključi infuziju. On nas za sada spasava, ali do kada? Najgore je što nećemo imati gde da se sahranimo - žale se zaboravljeni seljani.
Ipak najugoženiji su Stevanovići, Savići, Pešići, Disići. Oni ne mogu ni do groblja ni do crkve.
- E, deco moja, na Veligden (Vaskrs), ne mogasmo svećicu da upalimo precima, familiji, rođacima, komšijama. Ne mogasmo da iznesemo neku ponudu, malo 'rane, da razdelimo za dušu umrlih. Na Pobusani ponedeljak ne mogasmo crveno jaje da im odnesemo, nesreća velika udarila, ovo neće biti dobro po ceo narod srpski, videćete koji dočekate - kao da nariče starica Vera Stevanović.
Slobodan je nemo posmatra, uzdiše, ćuti, pa nastavlja:
- Ne daj bože neko da umre, ne možemo da ga prebacimo do groblja. Ima oko dva kilometra zaobilazno, ali opet se dođe do reke i odnesenog puta, a visina odrona preko metar i po. Nema prolaza, zar da se po njivama ili ispred kuća sahranjujemo - kaže Slobodan.
Do lekara u Vlasu treba da se pešači osam kilometra sporednim puteljcima. Ako se neko od starijih razboli, treba ga nositi nosilima od motki i abovog platna ili na leđa. Nijedan prevoz ne pomaže.
