Celog života bežao od bombi
Za dr Hanija el Hasana, lekara opšte prakse koji ima privatnu ordinaciju u mestu Karben, pored Frankfurta, čuli smo sasvim slučajno, od nekoliko naših zemljaka. "Ima jedan super doktor, rodom je iz Sirije a priča srpski kao ti i ja", pročulo se među našim ljudima u okolini.
Krenuvši tragom te priče obreli smo se u Karbenu, pitomom mestašcu u okolini bankarske metropole na Majni, gde se u jednoj mirnoj uličici, okružena mahom privatnim kućama, nalazi ordinacija dr El Hasana. Iza prijemnog pulta dočekuje nas 50-godišnjak, s osmehom od uva do uva. Ustaje, pružajući ruku na pozdrav.
- Dobrodošli, danas sam radio samo prepodne, pa su sestre već otišle - obraća nam se na odličnom srpskom jeziku, ali ipak s primetnim stranim naglaskom.
Čim smo seli radoznalo se pitamo: rođeni Sirijac, lekar u Nemačkoj, govori srpski jezik, kako i odakle?
- Šta da kažem, život mi je bio prava avantura - kaže uz razoružavajući osmeh El Hasan.
Rasuta porodica
Saznajemo da je rodom iz Alepa, grada koji je zbog rata u njegovoj domovini poslednjih godina gotovo potpuno uništen.
- Nemam tamo više bliže rodbine. I vi iz bivše Jugoslavije slično ste doživeli - rat nas je rasuo po svetu. Moja braća i njihova deca takođe su u inostranstvu, otac je već odavno, još pre rata, otišao iz Sirije i vodio je svoju lekarsku praksu u Tibingenu (nemačka pokrajina Baden-Virtemberg), a moja majka je penzionerka i sada živi ovde, u okolini Frankfurta - počinje priču naš sagovornik.
Lana, Rima i Nora
Dr Hani el Hasan i supruga Dana su se nakon brojnih bezuspešnih pokušaja da dobiju dete odlučili za veštačku oplodnju i tako pre dve godine postali roditelji ćerke Lane. A pre nekoliko dana, tačnije 16. marta porodica se proširila za još dva člana - supruga je na svet donela bliznakinje kojima su dale imena Rima i Nora!
- Srpski jezik sam naučio u Beogradu osamdesetih godina prošlog veka. Tada je u mojoj domovini još vladao mir, a na vlasti je kao i danas bila porodica Asad. Jugoslavija je postojala i godinama su mnogi moji zemljaci tu studirali. Pošto u Siriji nisam uspeo da upišem studije medicine kao 18-godišnjak, na nagovor jednog mog druga koji je već bio u Beogradu, i ja sam krenuo tim putem. Brzo sam naučio i položio srpski jezik, što je bio uslov za upis na studije - priča El Hasan, a dok govori imate utisak da preko puta vas sedi neki naš zemljak - gestikulacija, izražavanje, način razmišljanja, sve to vam je vrlo blisko i poznato.
- Igrom slučaja ili sudbine izjalovio se pokušaj da studije medicine upišem u Beogradu, onda su mi se vrata zatvorila i na fakultetu u Zagrebu, ali sam zato šansu dobio u Sarajevu gde sam konačno uspeo da ostvarim svoju želju - priča El Hasan.
Godina provedenih u Sarajevu seća se s nostalgijom, kaže da mu je u glavnom gradu BiH bilo lepo, a i sada tamo ima mnogo prijatelja sa kojima je u kontaktu. Poslednji put tamo je bio prošle godine. Za vreme studija stanovao je u naselju Otoka kod poznatog bosansko-hercegovačkog slikara i pozorišnog koreografa Miroslava Bilaća.
- Živeo sam faktički u njegovom ateljeu, imao sam svoju sobu i kupatilo i to mi je bilo dovoljno - priseća se dr El Hasan i kaže da je u Sarajevu ostao sve dok nije počelo da se puca, do proleća 1992. godine.
Ture do Amsterdama
- Jedno vreme sam ovde radio za bogatog Nemca, teškog invalida, oduzetog od vrata naniže, kao u onom poznatom francuskom filmu. Brinuo sam o njemu, a bio sam mu i vozač. Često smo išli u Amsterdam jer je on voleo da "duva", a marihuana je u Holandiji, za razliku od Nemačke, legalizovana. "Motao" sam mu džointe i vozio ga na provode. Jednom, na povratku, naiđemo na raciju na auto-putu, policija redom zaustavlja i sve kontroliše, a ja tada nisam imao boravišne "papire", turistička viza odavno istekla. Obramro od straha zaustavljam auto i otvaram prozor, a policajac kad je video na suvozačkom sedištu poptuno oduzetog čoveka, samo je mahnuo rukom da prođemo.
Dani straha
Pa i posle toga!
- Grad je u već bio na ivici rata, meci su praštali na sve strane, na ulicama su bile barikade i straže: srpske, mulsimanske, hrvatske... zavisi gde je u većini živeo koji narod i shvatio sam da je vrag odneo šalu i da moram da dignem sidro.
Iz Sarajeva se evakuisao sredinom aprila 1992. starim trasportnim avionom tadašnje JNA koji je poleteo za Skoplje.
- Bili smo nagurani kao sardine, a pošto nisu svi mogli da sednu, mnogi su ceo let prestajali u onom prolazu između sedišta, kao u tramvaju - smeje se dr El Hasan, koji se potom iz Skoplja prešao u Beograd gde je nastavio studiranje i konačno diplomirao medicinu.
- Oduvek sam želeo da radim u Nemačkoj, ali to je bilo lakše reći nego ostvariti. S ocem već dugo nisam bio u najbljim odnosima, on je zasnovao drugu porodicu, uglavnom me je izdržavala majka od svoje učiteljske plate, a bio sam i prestar da "papire" ovde dobijem kao njegovo dete.
Šta ima?
- Ovde u Karbenu i nema mnogo bivših Jugoslovena, ali kad sam povremeno dežurni lekar u Frankfurtu ili Ofenbahu i idem u kućne posete, sve vrvi od prezimena na "ić". I kad uđem kod njih, pa sa vrata povičem - kako to u Sarajevu vole da kažu umesto pozdrava - "Šta ima" - svi se obraduju i uglas poviču: "Pa, ti si naš, doktore, dobro nam došao!"
Ipak, dobio sam studentsku vizu, u Nemačkoj proveo nekliko godina, radeći i učeći jezik i na kraju sam uspeo da nostrifikujem diplomu lekara. Međutim, Nemci su mi tada rekli: "Za tebe ovde nema posla" i jednostavno su me proterali nazad u Srbiju odakle sam i došao.
I opet se se sudbina poigrala sa El Hasanom.
- Na beogradski aerodrom sam sleteo 21. marta 1999. godine, odseo sam u stanu kod majke jednog mog druga, sećam se, zvao sam je teta Draga. Tri dana kasnije počele su da padaju NATO bombe po Srbiji, zatekao sam se bio na Slaviji, otrčao sam do stana u kojem sam živeo i sedeo za vreme uzbuna u podrumu zajedno sa drugim stanarima te zgrade. Kao i oni, drhtao sam od straha.
Opet je morao da beži od rata i bombi, a ovaj put je krenuo u suprotnom pravcu - ka Sarajevu.
- Pitao sam se da li će me sa mojim sirijskim pasošem uopšte pustiti u Bosnu i Hercegovinu, ali kada su Srbi na graničnom prelazu u Bijeljini videli da imam srpsku vizu, uzviknuli su: "Pa ti k'o da si naš, prolazi!" Tako sam se nakon sedam godina opet obreo u Sarajevu.
Građanin sveta
Mada je poreklom musliman, dr El Hasan kaže da nije vernik i ne drži se religijskih običaja.
- Za sebe kažem da sam agnostik, građanin sveta, poštujem sve ljude i vere. Kad mi čovek uđe u ordinaciju vidim u njemu samo pacijenta, njegov bol i muku, i trudim se da mu pomognem svojim znanjem i umećem.
Dug put do vize
U glavnom gradu BiH proveo je pet-šest meseci, uglavnom obijajući pragove tamošnje nemačke ambasade pokušavajući da se dokopa turističke vize.
- Stalno su me "šetali" od šaltera do šaltera, od službenika do službenika. Govorili su: "Dođi sutra, dođi prekosutra, dođi za dve nedelje." Ali, bio sam uporan i nisam odustajao. Došao sam tako jednom prilikom da se raspitam dokle je stigao moj zahtev, a ispred mene se u redu našao neki Libijac. Nije uspevao da se sporazume sa službenicom jer je znao samo arapski i ja sam uskočio kao prevodilac. Ta službenica pored nemačkog govorila je i bosanski i ja sam joj prevodio sa arapskog. Onda je došla i njena koleginica Nemica, pa sam reči Libijca prevodio sa arapskog na nemački jezik. Kada sam završio, zahvalili su mi se na usluzi i onda me, ali sada mnogo ljubaznije, upitali zašto sam došao. Objasnio sam da dolazim deseti put, a ubrzo se službenica pojavila sa mojim pasošem i tromesečnom turističkom vizom. Da im nisam pružio prevodilačke usluge, ne verujem da ih ikada dobio vizu - smeje se naš sagovornik.
"Muž ne izlazi iz kafane"
Pitamo doktora kakvu su mu iskustva sa pacijentima sa naših prostora.
- Najlakše je, da tako kažem, sa Nemcima, oni uđu u ordinaciju, kažu šta ih boli, dobiju lek i izađu. A vaši su zemljaci kao i moji Sirijci: treba mi pola sata da uopšte uvrdim zašto su došli i koja ih je muka kod mene dovela, boli ih sve od pete do glave. A za to vreme saznam sve o porodičnoj situaciji pacijenta: "Deca ne uče", "Ćerka skita", "Muž ne izlazi iz kafane", "Svekrva mi broji zalogaje"... - smeje se dr El Hasan.
Nakon isteka turističke vize morao je da se kao i mnogi drugi stranci snalazi za ostanak i brak sa Nemicom nametnuo mu se kao jedino moguće rešenje. Bio je zvanično oženjen nekoliko godina dok nije ispunio uslove za stalni boravak, pa se potom razveo. Nekoliko godina kasnije ponovo je uplovio u bračne vode oženivši se sa Nemicom Danom, sa kojom je i danas.
- Za to vreme sam obavaljao praksu u frankfurtskoj bolnici Rote krojc (Crveni krst), prošao sam sva odeljenja, a onda sam i dve godine radio kod jednog lekara opšte prakse, pre nego sam stekao uslove da otvorim svoju ordinaciju. To sam ostvario pre deset godina i od tada pa evo sve do danas sam u Karbenu i ne žalim se. Posla je preko glave, preuzeo sam je sa oko 900 pacijenata, a sad ih imam više od 1.400. Ima među njima i vaših zemljaka jer se pročulo da dobro govorim jezike naroda bivše Jugoslavije. A ljudi o svojim zdravstvenim problemima uvek lakše pričaju na svom maternjem nego na nemačkom - kaže na kraju razgovora za "Vesti" Hani el Hasan.
