Srpski Orfej s Drine (6): Titu svirao na uvce
Bio sam član KUD-a "Lola" u Beogradu u vreme studija, pedesetih godina 20. veka. Za vreme raznih proslava to društvo je bilo obavezno kod Josipa Broza Tita - igralo je i sviralo njemu i njegovim gostima.
Bila je u to vreme to velika čast svirati tom mesiji socijalizma, i "najvećem sinu naših naroda". A on je nas, svirače i igrače, primao lepo i trudio se da nam bude dobar domaćin. Mnogo divnih časova proveo sam kao violinista, a posle i kao šef orkestra "Lole", omiljenog društva Josipa Broza. Umeo je on s umetnicima, jer je i sam bio umetnik u poslu kojim se bavio. Bio je pravi meštre, šmeker kakvog istorija među vladarima ne poznaje.
Vojnička priča
On mi je omogućio da se vozim na ringišpilu lagodnog života po čitavom svetu, žmureći, uspavan neprestanim prilikama da olako provodim dane bez ikakve brige za budućnost. A bio je velika harizma i njom je vladao i kod nas i u svetu. Da bih to ilustrovao, navodim jedan moj slučaj iz vojske. Bio sam vojnik u Strumici, gde sam napravio nekoliko incidenata. Jedan od težih bio je - izudarao sam vodnika Slovenca. U stvari, sprečio sam ga da se ubije, ali je ispalo da sam, udarivši ga u leđa da mu izbijem bajonet s kojim je hteo da se ubije, izudarao.
Carevac umro, živela estrada
Mnoge nacije, stvarne i izmišljene, nađoše u Belom gradu svoje uhljeblje, dođoše dođoši u toplo slovensko gnezdo. Beograd postade prestonica instant generacije, koja je sa optimizmom gledala u budućnost. Pokorila se novoj komunističkoj dogmi, koja joj je naudila sve, iako instant generacija do tada nije imala ništa. Karte su, dakle, odmah podeljene. Grupe mladića i devojaka ostale su u toj podeli praznih šaka, nisu znali gde da se denu. Pohrlili su u muzičke vode. Izabrali folklor i razne instrumente: harmoniku, klavir, violu, violinu, frulu, trubu... Tako su lečili svoju nostalgiju i kultivisali se u duhovnom smislu.
Glavni arbitar u tom svetu bio je Vlastimir Pavlović Carevac. Postati radio pevač bilo je teže nego pevati u Milanskoj skali. Taj pravnik sa violinom imao je srce, koje se nije dalo prevariti. Carevac je bio glavni arbitar. Malo je pevača koji su tada sebi izborili status radio pevača. I to su: Danica Obrenić, Anđelija Milić, Vule Jevtić, Mara Đorđević, Nada Dimić i još neki. Samo je njih Carevac propustio kroz svoju strogu cenzuru. Ti pevači postali su nacionalne veličine. A onda je Carevac umro. Kao kad popusti brana pred prolećnim bujicama, na tržište se sručio sijaset samozvanih pevača, kompozitora, neukih muzikanata, kojima je bilo dosta besplatnog đuskanja po amaterskim društvima. Pojaviše se posrednici, muzički nakupci, divlji menadžeri. Cigani pobegoše iz kafana na vašare. U banjama nije više bilo klasične muzike. Tako se rodila naša estrada.
Bila je oko toga velika frka. Taj vodnik se zvao Martin Pipan i nasrtaj na njega odveo me na raport kod pukovnika, koji je nameravao da me pošalje na vojni sud u Skoplje. Pred pukovnikom nisam imao opravdanje.
U ruci sam držao knjigu za brzo učenje engleskog jezika. Pukovnik je uzeo knjigu, i besan, van sebe, upitao:
- Za koju stranu službu radiš, bitango?! - Ni za kakvu, druže pukovniče!
- A šta je onda ovo? (Besno je prevrtao stranice.) - Ništa. Učim engleski, trebaće mi... - Hm! Trebaće ti, naravno... Iz knjige igrom slučaja ispade jedna fotografija koju sam sasvim namerno stavio među listove udžbenika. Sagnu se čovek i uze s poda fotografiju. Pogleda u nju i mahinalno reče:
- Oho, bogati! ... Šta je ovo? Ćutim, smešim se. Čovek vadi naočare da bolje vidi. Stavlja naočare na nos, menja raspoloženje, napušta ga svaki bes: - Je si li ti ovo, jarane? - Ja sam, druže pukovniče. - Sa drugom maršalom?! - Sa njim lično! - Pa, što ne kažeš, majku mu! Nego me navodiš da svašta pomislim... Hajde, idemo popiti nešto u to ime.
Posle, upitam: - A šta će biti sa mnom? - Ništa. Radićeš u biblioteci.
- A Slovenac? - Tu bitangu poslaćemo u prekomandu. Ti si ispao heroj: sprečio si samoubistvo jednog vojnika. Bićeš pohvaljen. Sutradan sam zaista i pohvaljen.
Bravar i kraljica
Bio sam više puta u njegovoj (Titovoj) blizini, divio se njegovim manirima jednog bonvivana, ženskaroša, džentlmena. Nije čudno što je engleska kraljica Elizabeta Druga jednom prilikom izjavila: "Ako je on bravar, ja nisam engleska kraljica."
Na istorijskom pomirenju
Kao muzičar imao sam sreću da mu (Titu) sviram "na uvce". Od toga sam imao veliku korist, a i da nisam, sigurno bih ga isto tako obožavao, kao Kubanci Fidela Kastra ili Če Gevaru! Bio sam mlad, nisam znao ko je on. Propaganda me je ubeđivala konstantno u njegovu veličinu, a okolnost da sam postao neka vrsta njegovog "dvorskog svirača", samo je učvrstila moje verovanje da maršala mnogi nepravedno optužuju za sve i svašta.
Uostalom, ko primi tigra za kućnog ljubimca, sigurno da rizikuje da bude jednog dana pojeden! Kasnije sam saznao puno toga o njemu. Setio sam se jedne mudre konstatacije: "Kad se penješ stepenicama slave i uspeha, koja je prečaga trula, saznaš tek kad se strmoglaviš na zemlju!" Ovo je jednom izjavio Nikita Sergejevič Hruščov, kome sam takođe svirao prilikom njegove istorijske posete pomirenja kod Tita.
