Srpski Orfej s Drine (5): Manka sa Pravnog fakulteta
Napustio sam Loznicu posle mature. Šta studirati? Koji životni poziv izabrati? Otac želi da studiram pravne nauke. Devojka koju volim, i koja me voli, traži da u budućnosti budem arhitekta, Korbizije, Gaudi ili neki njima ravan. Otkud u maloj lepoj glavici moje devojke takva ideja?
Arhitektura je umetnost, rekla je. A ti si umetnik, biće sa dušom i srcem.
Upišem se na taj fakultet, ali ne u Beogradu, nego u Ljubljani. Pogrešim.
Žurili u život
Mislio sam da je u toj nauci glavno crtanje, a ono me tamo dočeka matematika, s kojom nikad nisam bio u dobrim odnosima. Odam se, umesto studiranju, fudbalu. Igrao sam u ljubljanskom Odredu i gubio vreme. Sledeće godine odem u Beograd i, po želji oca Crnogorca, upišem pravne nauke. Nalegnem na knjigu, na nauku. Nikad nisam pao na ispitima, ma kako malo učio i bio kampanjac - moja sposobnost interpretacije i odsustvo svake treme učinili su svoje. Zavoleo sam ovu nauku, ali i shvatio da je pravo močuga kojom se udaraju čvrge narodu, čim počne da razmišlja svojom glavom...
Potraga za ljubavlju
Tražio sam Manku po selima i gradovima Juge. Na adresi u Cavtatu nije bila. Ni u jednom drugom gradu nije je bilo. Kasnije, mnogo godina kasnije, čuo sam da se udala za jednog arhitektu i da je s njim otišla u Pariz.
Manka. Visoka, lomna, intelektualka. Lice tamno, oči smeđe, sa ljubičastim prelivima. Kosa - zlatna jesenja paprat. Osmeh, kao prelepi cvet, ne silazi joj s lica, a zubi, od belokosti, u nizu. Veselo biće, u cvrkutu sonornog glasa. Zajedno smo studirali. Sviđali smo se jedno drugom, ali nikad nismo prešli onu tanku liniju koja razdvaja svetlo od tame i nebo od zemlje. Zaronjeni u nauku, oboje, žurili smo prema dalekim vidicima, ne osvrćući se ninašta. Prohujale su godine pre ovog susreta. Postao sam poznati muzičar, a pravnik.
- Hej! - doviknula mi je u Knez Mihailovoj. Okrenuo sam se. Prema meni je išla Manka, kao Luna, kao zvezda, sva od osmeha, od lepote. Obasjala me svojom pojavom kao mesečina more.
- Vremena prolaze, a ti sve bolja mačka. - Ni tebe nisu oštetili eoni. - Pa, gde si provela ovaj poslednji milion godina? - Kojekuda, svuda. - Bila si na Severnom polu?
Smejala se, grleno, strasno. Sevale su njene prelepe oči, kao u košute.
Sivi grad Beograd
Beograd u doba Zaharovog studiranja bio je prava provincija. Siv, neokrečen, unatoč svome imenu, odavao je mučan utisak pri prvom susretu s njim. Mali po stanovništvu i prostoru, ruralan po strukturi ukupne populacije, koja je svakim danom pristizala iz unutrašnjosti, nije bio dobro mesto za život, rastao je kao otrovna gljiva posle kiše.
Beograd je bio siromašan grad, oni koji su pristizali u njega bili su pravi proleteri. Nova vlast je od njih pravila radničku klasu, bez zanimanja i imovine. E, u takav Beograd došao je Zahar na studije. Odluči je da se posveti nauci, da taj fakultet skrši što pre, da se potraži u zanimanjima u kojima će doći do izražaja svi njegovi talenti. Kao student svirao je violinu u akademskom društvu "Lola". S njim je prošao mnoge zemlje i gradove. Počeo je kao član orkestra, pa solista, a na kraju završio je kao šef orkestra tog umetničkog društva. Po završetku studija zaposlio se u jednom preduzeću, koje je izvodilo radove u inostranstvu, najviše u Africi.
Ne, nisam tamo bila. Nisam makla iz mog Kragujevca. Dva puta sam trknula do Rače, i jednom do Bukulje. Volim Šumadiju više i od Severnog pola. Uzela me pod ruku. - Vodim te na jedno mesto.
- Na koje? - Na Pravni fakultet. - Šta ćemo tamo? Pa, davno smo diplomirali. - Jesmo. Nije više ništa rekla. Zagonetno se smešila.
Bila je jesen, zlatno doba godine, vreme kad studenti dolaze u Beograd. Drvoredi u Bulevaru revolucije dobili bakarnu boju. Nebo se ispralo kišama, pa njegova plavet nadnela se nad gradom kao izgubljeno platno heruvima. Na fakultetu beše gužva.
Ispred šaltera dugi redovi, upisuju se brucoši. S tugom se setih godina, koje sam proveo pred ovim šalterima. Ali tada sam bio mlađi za sedam proteklih godina, nevin u srcu i u duši. Još me život nije bio ničim nagazio. Manka se negde izgubi. Eto je, posle desetak minuta.
Nosi u rukama dva papira, nekakve obrasce. Pruži mi jedan papir.
- Drži, reče. - Šta ti je to? - Vidi! Čitaj!
Obrazac za upis na postdiplomske studije. Palo devojci na um da polažemo magisterij. Pa ona ne zna da ja za to nemam osnovni uslov - traženi prosek ocena sa osnovnih studija, pomislih. Taman da joj to kažem, kad ona reče da se za ovu godinu ne traži nikakav prosek ocena. Ali, veli, samo za ovu godinu to važi. Iskoristimo to, reče. Upisah magistarske studije.
Bože, pomislih tada, zar ja da budem magistar? Odveo sam Manku na večeru u hotel Metropol. Tamo sam ponekad svirao, znaju me svi kelneri, pa mogu večerati i gratis. Zaljubim se u Manku, u tu prelepu devojku. Voleli smo se, ludo i neizbežno kao što Sunce greje svaki dan, ma kakvi oblaci bili. Svet i počiva na ovakvoj ludosti i neizbežnosti. Posle godinu-dve postali smo oboje magistri. Svako od nas dvoje otrčao je roditeljima da se pohvali. Ne govorim ništa o tremi koju sam imao na završnom ispitu. I pored toga, bio sam briljantan, zahvaljujući urođenoj elokvenciji, koja me uvek izvuče, gde zataje memorija i intelekt.
Kad sam, posle, otišao u Loznicu, a Manka u svoj Cavtat, dobio sam od nje pismo, sledeće sadržine: "Otišla sam da sredim svoje interne stvari. Osećam da nemamo šta više jedno drugom da kažemo. Tebe je greh uvlačiti u ustaljene građanske forme. Ti si umetnik. Ti si boem. Dobro sam te upoznala za ove dve protekle godine, koje smo proveli zajedno. Ne zovi me više. Biće uzalud." Bilo je uzalud. Manka se više nikad nije javila. One naše dve godine zajedno provedene ostale su u mom sećanju kao osmišljavanje života na najlepši način. Malo je takvih godina u svačijem životu.
Podmladio roditelje
Moji roditelji su moju magistraturu posebno proslavili. Majka se od toga i podmladila. Otac Ilija išao je po kafanama i pričao na sva usta kako ima sina magistra nauka. Ja na to, na tu moju magistraturu, nisam davao ni dve pare. Tako se završio jedan ljubavni roman i ostvarila jedna ambicija, u koju sam uložio mnogo truda, ali ne i neku preveliku želju. Prošlo je od tada mnogo godina, kladenac vremena, dubok kao bezdan, kako bi rekao Tomas Man.
