Gude kao od suvog javora
Nakon naše nedavne reportaže o guslama napravljenim od francuskog vojničkog šlema, koje je pre 100 godina u vojnoj bolnici u Bizerti napravio neko od srpskih ranjenika i velikomučenika koji su preživeli golgotu odstupanja srpske vojske i naroda u Prvom svetskom ratu preko gudura Albanije i Crne Gore ka jadranskoj obali, iz Sidneja nam je Slobodan Lazović javio da se slične gusle čuvaju i u domu iseljeničke porodice Radanović u Pertu, a napravljene su još 1914. godine.
Lazović, revnosni i verni čitalac, pa i saradnik "Vesti" od prvog broja, čovek koji je na australijski kontinent dospeo iz Podgorice pre blizu pola veka, jedan od najagilnijih ljudi u jugoslovenskoj dijaspori, ne samo u Sidneju gde živi, neumorni predsednik ovdašnjeg društva "Njegoš", pre pet-šest godina je objavio i knjigu "Naše legende", na srpskom i engleskom, koju je posvetio najpoznatijim, uglavnom crnogorskim iseljeničkim porodicama u toj dalekoj zemlji. Među njima su i Radanovići.
Obožavao tamburicu
Lazar Radanović je, po kazivanju njegovog sina, prema guslama gajio kult i neko posebno poštovanje - kaže Slobodan Lazović - ali je voleo i tamburicu koje se često u časovima odmora laćao. Uz to, on je imao i vešte ruke i umeo da napravi i neke druge instrumenete vezane za rodni kraj - jedne njegove dvojenice se, recimo, takođe čuvaju u njegovoj kući kao velika relikvija i dragocenost.
Rudokopi zlata
- Lazar Simov Radanović je kao osamnaestogodišnji mladić dospeo na zapadnu obalu Australije, u rejon Perta, iz Mokrina kod Herceg-Novog još daleke 1901. godine - kazuje Slobodan Lazović. - Skrasio se i mučenički posao našao u rudokopima zlata u Kalguliju i Bolderu.
Pogrom
A u životu Lazara Radanovića nije, ipak, kako bi se moglo zaključiti, sve bilo pesma i veselje. Jedan od najtežih trenutaka bio je stravični rasistički pogrom doseljenika iz južne Evrope, prvenstveno Italijana, Jugoslovena i Grka, koji se dogodio 1934. godine, kad su Radanovići velikom srećom izvukli žive glave, ali im je od nove kuće i svega što su do tada bili stekli ostala samo ruševina.
Dvanaest godina kasnije, na njegov poziv, u Australiju je došla i mlada devojka Stana, rodom od Bijelića iz Sutorine, sa kojom se Lazar venčao iste godine u Kalguliju. Dve godine posle su dobili sina Jovana, zatim ćerku Milicu, pa blizance Sima i Anku i najmlađeg sina Petra, koji uskoro puni 98 godina, a živa mu je još i sestra Milica, iako je prevalila stotu. Oprhvan obavezama oko velike porodice koju je stvorio, Lazar, nažalost, nikad za života nije uspeo da dođe u Crnu Goru i poseti rodni kraj i rodbinu u njemu. Kuća Lazara Radanovića, po kazivanju njegovog sina Petra - veli dalje Slobodan Lazović - bila je uvek otvorena za naše ljude i sve dobronamernike, stecište onih koji su s ovih prostora pristizali u Australiju s nadom da će tu zaraditi pare i jednom se u otadžbinu vratiti kao bogati ljudi.
Viteška vremena
Pored tih zaista nesvakidašnjih i po svemu neobičnih gusala, u kući Radanovića u Pertu odavno stoje i prave gusle koje su u njihov kasnije dom dospele iz rodnog kraja, ali Petar tvrdi da one limene, po lepoti i snazi zvuka, ništa ne zaostaju za onim od suvog javora i da su to probali i konstatovali mnogi poznati guslari i guslima vični ljudi. Uz te svete zvuke, daleko od rodnog kraja, mnogi su lečili nostalgiju i čuvali uspomene na viteška vremena i ljude iz svoje domovine u kojoj su od pamtiveka posebno cenjeni i poštovani oni koje su gusle opevale.
- Ti skupovi i guslarske večeri - kako ističe Petar Radanović - hranili su dušu i onih koji su pevali uz gusle i onih koji su ih pomno slušali. Tako je hranjen njihov patriotizam i zahvaljujući i guslama, naši ljudi, daleko od domovine, vazda su bili gotovi da prema potrebi i njihovim mogućnostima priteknu u pomoć svojima u starom kraju. To im je pomagalo da ostanu zdravog duha i verni nastavljači slavne istorije i kulturnog nasleđa.
Pored ostalog, u toj kući su se, otkad pamti Lazarev sin Petar, uvek mogle čuti gusle i viteška pesma uz njihove strune, a prve je još 1914. godine napravio Lazar i one se i danas čuvaju u toj kući kao velika relikvija i svetinja. Kako nije imao javorovog drveta od kojeg se gusle, po pravilu prave, Lazar je napravio karlicu od jedne veće konzerve za ulje. Rukohvat i gudalo je napravio od drveta, a strune od dlake iz konjskog repa, kako se to, inače, sve do danas radi.
Tragedija ćerke Milice
Priču za sebe predstavlja tragedija Lazareve, još žive ćerke Milice. Bila lepotica, udala se za lepotana Luku Mitrovića, rodom iz Paštrovića, kojeg će, zbog sasvim bezazlene šale, nedugo posle ženidbe, ubiti zemljak Jovan Vujačić. Milica, koja je bila u odmakloj trudnoći, istog časa kad je čula da je ostala bez Luke, pokušala je da se ubije, ali je lekarima uspelo da spasu i nju i dete. Rodila je sina i dala mu po ocu ime Luka. Dvanaest godina kasnije ona se udala za Stanka Kraljevića i sa njim dobila tri ćerke i sina. Ipak, njenoj nesreći tu nije bio kraj: sin Luka iz prvog braka, o kojem su brigu preuzeli njegovi rođaci Mitrovići iz Kambere, poginuo je u 26. godini (toliko je imao i njegov otac kad je poginuo), a dva meseca potom umro joj je i drugi muž Stanko Kraljević i ona je ponovo ostala udovica i sama podigla i na put izvela četvoro dece.
