Ruka ne sme da se odmara
Ako se za nekoga od naših ljudi nastanjenih u Francuskoj može reći da je postao ugledni građanin sredine u kojoj živi, uvažavan i cenjen, takoreći, glorifikovan, to je slikar Slobodan Pulika Jevtić, od 1968. žitelj Klermon-Ferana, grada u središtu Francuske, nadaleko poznatog po fabrici automobilskih guma Mišlin.
Toliko je veliki da je mogao u selu Ternan, na prometnom prilaznom putu prema svojoj kući, neometano, da postavi markacionu tablu Valjevo i time se diči, ne samo on, već i susedni susedni Klermon-Feran i Šemalijer.
Nedavno su ti gradovi bili izlepljeni pozivima za retrospektivnu Slobinu izložbu, na kojoj je uživanju oka bilo ponuđeno 130 radova, kreiranih od 1954. do danas ili neverovatni niz od 64 godine!
- U početku su to bila ulja, potom razne tehnike, a kad sam se u Francuskoj stabilizovao i radovi počeli da sazrevaju, shvatio sam da mi omogućavaju da gradim svoj kosmički svet, to je moje uljano slikarstvo. Vitalni 84-godišnjak nastavlja:
Majstor murala
Slobo je i majstor zidnog slikarstva, muralista. Niko kao on ne oslika pasivni zid građevine, pa kuća oživi, teško bi se poverovalo da ono nije pravi prozor, prava mačka na krovu, parna lokomotiva u pokretu... Nanizao Slobo svoje murale po Francuskoj, Nemačkoj, u Beogradu, Valjevu. Ostavlja tragove. A, posebno se pročuo kao osnivač i direktor Trijenala svetske grafike malog formata. Hej, dovede celi svet u svoj Klermon-Feran!
- Napravio sam svoj bunker, sedim u planini i uživam. U Parizu se ne može, u Parizu si opterećen raznim čudima. To parisko batrganje ne koristi ničemu, shvatio sam da moram da se okrenem sebi.
Na startu arhitekta, potom priznati pozorišni i filmski scenograf ("Dugi brodovi") i uvek spreman na učenje.
- Film mi je omogućio kretanja. Ide dobro do jedne granice, onda se pojave druge životne težnje.
Učio sam načine kako doći do rezultata. To je životno traganje. Ne, ne žalim što sam napustio scenografiju, ne žalim ni za čim, osim što imam 84 godine. Ja i dalje svaki dan slikam, ruka ne sme da se odmara.
Ova poslednja retrospektivna klermon-feranska izložba, smeštena u najvećoj gradskoj sali "Žilber Gajar" nosila je ime "Slobo".
- Oko izložbe izgubio sam celu godinu, jedino sam tada bio zakočio, nisam slikao, veliki je to posao - priznaje.
On je Zemljanin koji živi u svemiru. Sve što stavi na platno podleže tektonskim pokretima, užarenošću, eksploziji svemirskog materijala, nebeskim elektrošokovima, rasprskavanju čestica, drškošću sunca i planeta, crnim rupama, beskonačnosti i prasku boja.
Toliko punoće, možda i strašno surove, a zanimljivo je da čovek stojeći naspram njegove slike momentalno počne da se oseća borbeno, jačim od vasione, moćnijim od svega. Slobo je mag i hipnotizer. Upitasmo ga šta je najbitnije za slikara, a on ispali:
- Da ima m...! U fudbalu, u bašti gde sadiš krompir, svuda moraš da imaš snagu i da stalno stičeš energiju koju ćeš pretvarati u pozitivnu.
Klermon-Feran je Slobina višedecenijska baza.
- Tu sam sebi 1968. stvorio atelje. Živeo sam u Parizu, u Rimu, išao tri-četiri puta u SAD, imao sam uspeha, ali se i vraćao. Nisam fatalista, idem tamo gde imam mogućnosti da živim. Za Valjevo sam vezan biološki, Valjevo je protekla mladost, a gde napraviš dobro mesto za život - tu drvo posadi.
Slobin svakodnevni ritual je stajanje pred platno i kičica u ruku. I, opet, i opet...
- Imam veliku kuću u planini, lako je naći, piše Valjevo. Taj putni znak mog rodnog grada na otpadu na Čukarici našao je i kao poklon poslao mi slikar Arsa Jovanović, izvinjavajući se što ne može da dođe na izložbu.
U Slobinoj kući je upotrebljivo ogromno drveno kada-bure, mnogo veće od onog u kojem, u američkim filmovima, Indijanke kupaju kauboje. U salonu, među foteljama, pravi je ražanj, pa se često zarumeni prase. Sve vri od domaćinske atmosfere. Kod Slobe je obavezno posle ručka poslepodnevno spavanje. I sve to je nezaustavljivo vreteno kojem je osa slikarski štafelaj.
- Slika je miris nečega što treba da uhvatiš, to je komplikovano čudo. Ja nikad ne radim po porudžbini.
Otkriva i da su svi slikari sujetni.
- Ne treba tražiti meru među umetnicima. Svaki je za sebe prvi, a i misli da je svima upravo on prvi. Svaki gura za sebe, neki potonu u svoj svet. Retki su oni koji traju do poslednjeg trenutka, kao Dado, Tošković i - ja.
Obeležavanje Kolubarske bitke
Iza Slobe je 2.300 slika.
- Borim se da ih, kao legat, poklonim Valjevu - odlučio je.
Pre nekoliko dana, putovao je u Valjevo, u Mionicu, na dogovore povodom novembarske proslave Kolubarske bitke, 100 godina od završetka Prvog svetskog rata.
- Radiću scenografiju - sažima.
Pretpostavka je da postoje naslednici.
- Kao i svi mladi, hteli bi sve brzo. Sećam se jednog slikara, snob, fizički jak, krenuo na izložbu Bate Mihajlovića, govori: "Samo kad mu utrčim, j... mu sve." Čudan je svet.
Sa suprugom Evom, domaćicom, kćerkom Anuk, slikarkom, bavi se restauracijom i sinom Vladimirom, zaposlenim u francuskoj mornarici, čini skladan porodični ram.
Ovako je začinio:
- Ja svoj život procenjujem bogatim. Imam krug prijatelja. Odlaze, dolaze, ne žalimo se.
U Srbiji je sve zbrčkano
Iza, oko i ispred Slobe su brda slika.
- Neke ne bih ni za šta prodao. Nisu u pitanju emocije, nego moj specifični odnos prema njima - razrađuje.
Jedna spoznaja kaže da je slika poslednje što čovek kupuje, cipele i šerpe i sve drugo je važnije.
- Iz nacionalnog budžeta, u Francuskoj se za kulturu izdvaja novac u vrednosti trećine vojnog helikoptera. Svuda je slično. Samo je u SAD drukčiji sistem, oni imaju jaku potrebu da kupuju slike i imaju jake finansijere.
Slikari teško preživljavaju u Srbiji.
- Tamo je sve zbrčkano. Tragaju za svetskim stvarima umesto sami za sobom.
