Balkanski raj usred Amerike
Pravi restoran, na pravom mestu, sa pravim ljudima i u pravoj atmosferi ili Ambar, u kvartu Klarendon, u centru Arlingtona (samo ga most na reci Potomak deli od Vašingtona) i vlasnik i većina osoblja sa brdovitog Balkana.
Lako je uočiti ulični pano - poziv na balkanske đakonije, a kako se svaki gost momentalno uklopi u domaćinsku atmosferu, razumljivo je da pljušte pohvale i na društvenim mrežama najviše ocene.
- Dobar dan, koliko vas je? - otpočinje susret pri ulasku u Ambar, za dodeljeni sto stiže druga osoba koja, takođe, na nama razumljivom ("govori srpski ili eks-jugoslovenski, da te svi razumeju") ponavlja dobrodošlicu, kad, eto, i trećeg zaposlenog... Titraju oko gosta kao da je balončić od sapunice ili snežna pahuljica.
"Trening" na slavi
Mora se priznati da se od samog starta svi lepo osećaju, zidovi stakleni, mnogo je svetla, dovoljno je prostora da se gost za stolom i promeškolji, cvetni aranžmani samo što ne progovore. Iz svakoga koji vodi brigu o gostu isijava blagi govor očiju i iskreni srdačni osmeh.
Sve je obasjano optimizmom, a poglede najviše privlače nizovi fotografija stare, patinirane Srbije i njene okoline, na šta se zemljacima instinktivno razbudi nostalgija, pa kao u izložbenoj galeriji krenu u obilazak eksponata, zaustavljajući se pred svakom slikom, a svaka priča za sebe. Tada, u nama, posetiocima i turistima ili žiteljima američkog kontinenta, ponos zatreperi, volimo mi sve naše i sve svoje.
Novi život
U Ambaru je dosta naših mladih zaposlenih, pa je bilo razumljivo i pitanje zašto su svi napustili maticu?
- Zato što su mnogo puta bili iznevereni, nije im pružena šansa, ne mogu da briljiraju, a kad stignu ovde, shvate koliko je malo potrebno da se dođe do novca. Amerika daje injekciju za početak novog života, lakše se voziti napred nego u rikverc. Teško je izvagati prednosti i mane ovdašnjeg i tamošnjeg života, to je individualno, zavisi kako je čovek satkan, svako ima svoj izbor i put. A važno je da svi mi živimo za povratak u zavičaj - oslikava Jovan.
Ponuđeni jelovnik se časkom pretvori u knjigu uživanja. Svaka stavka ispisana je na engleskom i "našem" jeziku, svako jelo raščlanjeno na sastojke i ono što nas karakteriše i što volimo, a vole i drugi, zov Balkana je neodoljiv.
Jovan Prvulović (28) je rodom Požarevljanin, produžnicom postaje Begrađanin, protekle četiri i po godine obavlja ulogu menadžera-rukovodioca beogradske kompanije Street Guys Hospitality koja u svetu ima devet restorana i zaposlenih više od 350 osoba.
- Radio sam svašta, ali se i školovao, stekao diplomu Visoke turističke škole strukovnih studija Novi Beograd. Kao dečkić posebno sam voleo porodičnu slavu Sv. Nikolu, najuzbudljivije mi je bilo da dočekujem goste, pa se otac šalio da volim da dobijam poklone. Na studijama, posle prvih 45 minuta predavanja poznatog profesora Georgija Genova, sam sebi presuđujem da će ugostiteljstvo biti moj doživotni poziv. Put me je odveo i na Mokru Goru, u Grčku, na Kranjsku Goru, desilo se da upoznam sadašnje vlasnike, otvorili smo prvi restoran u Beogradu, u Beton hali, ja konobar, nakon jedne godine uznapredujem do menadžera, a zatim i direktora - Jovanov je monolog.
Jela sa istorijom
Potom kroz osmeh zaključuje da mu se ono "dočekivač na slavi" i te kako isplatilo u karijeri:
- U ugostiteljstvu mi je od svega najdraži bio trening budućeg osoblja, u šta se uklopilo i moje dečje iskustvo pri dočekivanju gostiju, pa me nisu mimoilazila otvaranja, otvorio sam sedam od devet naših restorana, ja im, nekako, dođem kao šampanjac.
Sreća prati vredne
- Ja bih čistom desetkom ocenio ovaj moj tim, svi zaposleni su vršnjaci, družimo se, zajedno ćemo i ostariti. A nije na meni da ocenjujem restoran, to prepuštam gostima koji do sada, na naše zadovoljstvo, nisu štedeli komplimente. Amerika mi je u mnogo čemu pomogla. Naučiš planiranje, od sada pa nadalje i toga se pridržavaš. Amerika daje mogućnost da gledaš u budućnost, a kod nas je javašluk. Kad bi se taj deo sredio, živelo bi se 50 odsto bolje. Ja nisam za molitve, već za organizovani rad, a sreća prati one koji rade. Voleo bih da nam naredna stepenica bude Njujork. Magičan je, tamo svaka inovacija ima premijeru - Jovanova je želja.
Za sve što izgovori, čini se, Jovan u pomoć priziva neki nevidljivi kantar:
- Naš glavni uspeh je jaranstvo, u tome briljiramo, svi smo drugari, svako o svakome sve zna, svi smo na "ti". I na posao dolazimo sa osmehom.
Ambarovo brzo uspinjanje je, zaista, impresivno, tokom 15 meseci izgradio je ime i stabilnost. Istina, istoimeni Ambar, kao prvi vašingtonski balkanski restoran (i danas se nalazi na Kapitolu, gosti su većinom američki senatori) udario je temelje za balkansku kuhinju, pa se i zasluženo našao u svetu, već 160 godina prestižnom Mišlenovom vodiču.
A hoće li Jovan otkriti zašto je krenuo u "beli svet"? Hoće, i to ponovo uz pomoć one svoje imaginarne vage:
- Imao sam priliku da vidim lepote naše stare Jugoslavije i shvatio sam da se ljudi svađaju oko tradicije, a mi smo želeli modernu balkansku kuhinju u kojoj za svaku odluku gledamo u kulinarsku istoriju, na primer, suve šljive rolovane pančetom, punjene kozjim sirom i grilovane, poslužuju se sa pireom od badema. Sličan recept imao je Sv. Sava. Sve na našem meniju ima proučenu istorijsku pozadinu. Podvukao bih da je Ambar veliki ambasador naše zemlje. Nama svaki diplomata priznaje da smo njegova matica, da smo mu podrška i da ga nikad nismo osramotili. Ambar je i parče matice, sednu naši ljudi, ne gledaju jelovnik, već: "Daj nam ćevape, kajmak, lepinju, sarmu."
Suze starog Beograđanina
Sarma iz Ambara je u krupnom planu stigla i do "Vašington posta", stranci je obožavaju, kao i pitu sa mesom, sa sirom, punjene paprike, musaku, to je sve što su nama kuvale bake i majke, priča Jovan:
- Svako vreme nosi svoje, nemam ništa protiv inovacija, ali mislim da je narod najbolje upoznati kroz tradicionalnu hranu.
Diplomate u gostima
Vašington je diplomatska prestonica sveta, pa se tu svake sedmice predstavlja po jedna zemlja. Za Dan Srbije ambasador je odabrao Ambar, pozvao goste diplomate pred kojim se kao na dlanu otvorila Srbija i svedočila o lepoti naše zemlje, narodne nošnje, običaja, posebno je bilo uživanje u raznovrsnosti i ukusima tradicionalne gastronomije. Za sve pristigle dobrodošlica je bila iskrena, kao i upućeni poziv: "Dođite u Srbiju".
Pročulo se i da je Ambar porodični restoran.
- Dolaze cele porodice, deca obožavaju našu hranu, a vremešni ljudi kažu da će nam biti verni sve dok ne posenile i zaborave da dođu. U našoj ponudi bitne su kvalitetne namirnice, duže kuvanje i posvećenost šefa kuhinje, Kraljevčanina Dejana Dekija Pilovića, on sam pravi i čvarke. Naš restoran radi prema modelu vojske, svako u jedinici zna svoj posao. Ambar je otvoren svakog dana od 11 do 14 i od 16 do 23 sata. To što osoblje svakog prvog ponedeljka u mesecu ide zajedno na piće, a svakog prvog četvrtka u mesecu imamo sportski dan govori o našoj slozi i zajedništvu - priča naš sagovornik.
A evo, uzgred, i jedne istinite dogodovštine, seća se Jovan:
- Prođe ispred Ambara gospodin sa suprugom, 80 mu je i više godina. Ugledaju da piše balkanska kuhinja, uđu i već kod prvog koraka čovek se rasplače. Zbunismo se, jedva nam objasni da se na velikoj staroj fotografiji, uz ulaz, nalazi njegova nekadašnja kuća na Terazijama, srušena zbog bioskopa. Poslužimo ga, a on svaki zalogaj zaliva suzama. Nije u Beogradu bio 40 godina, deca mu nose srpska imena, oslovljavaju ga po naški sa "tata". Od tada nam dolazi redovno, popije rakijicu, gleda u fotografiju, zasuzi i jako je ponosan. Kao što smo i svi mi ponosni na svoj rodni kraj.
