Neznani srpski ranjenik vidao rane uz gusle od šlema
U Etnografskom muzeju u Beogradu odnedavno se čuvaju najneobičnije, jedinstvene gusle na svetu, ne samo po materijalu od kojeg su napravljene, nego i po vremenu u kojem su nastale, a naročito po tome ko ih je, gde, u kakvim uslovima i s kakvim ciljem pravio.
Takozvana karlica gusala je od starog francuskog vojničkog šlema, na njoj je umesto kože zategnut lim od konzerve, dok je vrat ili rukohvat sa kozjom glavom, najčešćim, a izgleda i najstariji ukrasom na guslama, napravljen od komada tisovog drveta, što opet ima posebnu simboliku, jer postoji verovanje da je tisa sveto drvo koje donosi sreću, odnosno da zle sile beže od onoga ko u džepu ima makar i ljuščicu tisovine.
Dizale moral ratnika
Gusle su napravljene pre ravno 100 godina u Bizerti, a rukodelac je bio neki srpski vojnik, neko od mučenika koji su preživeli golgotu odstupanja u Prvom svetskom ratu preko Albanije i Crne Gore, neko ko je dospeo u francusku vojnu bolnicu smeštenu u ovoj najsevernijoj afričkoj luci.
Neko ko je pored makar jednog oka i barem jedne ruke sačuvao viteški duh i veliku ljubav prema ovom drevnom instrumentu, neko ko je dobro znao da je stih pesme uz strune gusala moćniji od bilo kojeg borbenog pokliča, da diže borbeni moral ratnika i pokreće ih u nezadrživi i neustrašivi juriš u borbu za oslobođenje otadžbine kakav je zaista i usledio pri proboju Solunskog fronda i u istoriji nezapamćenog marša oslobodilaca ka porobljenoj Srbiji i drugim prostorima buduće Jugoslavije.
Replika na Krfu
Zahvaljujući velikom zaljubljeniku u gusle i vrhunskom majstoru za izradu ovog najslavnijeg jednožičnog muzičkog instrumenta, Slobodanu Benderaću iz Beograda, ove gusle su za stogodišnjicu završetka Velikog rata dospele u Beograd i sada krase vitrine Etnografskog muzeja. On je napravio istovetnu repliku tih gusala i poklonio je muzeju na Krfu, koji je pristao da original ustupi Beogradu.
Po nekim podacima gusle su, desetak godina po završetku Prvog svetskog rata, na neki način dospele u Srpsku kuću na Krfu, ali je do danas ostala velika tajna čija je to rukotvorina. Čini se da je najbliža istini pretpostavka da je to bio neko od onih 833 srpska vojnika i oficira koji su zauvek ostali na tom najisturenijem afričkom svetioniku prema Sredozemlju i večno počivaju u kapeli na tamošnjem hrišćanskom groblju.
Simbol otpora
- Njihov značaj nije samo u njihovoj muzejskoj vrednosti - veli poznati narodni guslar Slavko Jeknić, koji je imao čast i zadovoljstvo i da zapeva uz te gusle.
- U njima se prvenstveno ogleda snaga duha jednog vremena, koje je u istorijskom smislu bilo presudno za srpsku državu i njenu vojsku u borbi za proboj Solunskog fronta i konačno oslobođenje. One su simbol otpora koji je u sebi nosio svaki srpski vojnik, uključujući i najteže ranjenike. One su, konačno, nastale kao potreba da i u najtežim trenucima budu duhovna podrška, kako svakom borcu na frontu, tako i najtežem ranjeniku u bolnici, jer gusle imaju isceliteljsku moć i one čoveku bude potrebu i želju za slobodom. I ovaj ranjenik je sigurno to uradio iz potrebe da zvukom gusala ublaži teške bolove od zadobijenih rana, a istovremeno to je bio i lek za dušu njegovih saboraca, takođe teških ranjenika, kao i poruka saborcima na prvim borbenim linijama da će samo sloboda i povratak u oslobođenu otadžbinu biti melem i za ranjene duše i osakaćena tela srpskih vojnika i rodoljuba.
"Poslanik na strani"
Ove neobične gusle našle su se prošlog meseca u Narodnom muzeju u Šapcu na izložbi posvećenoj srpskom stradanju u Prvom svetskom ratu, posebno pomalo zaboravljenim ratnim invalidima. Branislav Stanković, kustos šabačkog muzeja, tom prilikom je kazao da se ne zna identitet ratnika koji je napravio gusle, ali se zna da ih je 1927. godine na čuvanje Etnografskom muzeju na Krfu poklonio "poslanik na strani" Dragoslav L. Stevanović. Nije objasnio ko je pomenuti "poslanik na strani", pa ostaje otvoreno pitanje da li bi to mogli biti neki trag i ključ za razrešenje ove enigme.
Lek za dušu
Inspirisan sudbinom srpskog ranjenika i oduševljen njegovom ljubavlju prema guslama, potrebom da i u tim, možda predsmrtnim trenucima pokuša da napravi lek za dušu, Slobodan Benderać je to propratio i rukovetom osmeračkih stihova. Evo nekih od njih:
"Otadžbina njih je čula.
Nada nije poginula!
Jer će ove gusle svete,
Srpskog borca da posvete..."
I Etnografskom muzeju u Beogradu, i Srpskoj kući na Krfu, i Slobodanu Benderaću, a posebno potomcima srpskih velikomučenika i učesnika strašne i slavne epopeje od Srbije preko Albanije do luka spasa u Sredozemlju i odatle preko Kajmakčalana i Solunskog fronta natrag, ostaje obaveza da sve učine i doznaju ko je bio tvorac ovih gusala, ko je napravio tako neobični spomenik i guslama i sebi.
Majstori
Slavko Jeknić je u svojoj nedavno objavljenoj knjizi "Gusle naše svete" posebno poglavlje posvetio majstorima za pravljenje gusala. Pored ostalih, spomenuo je Ljubomira R. Stanića iz Bara koji je svojevremeno izrezbario gusle na kojima su likovi više od 50 srpskih vladara.
Milorad Mojašević iz Slatine kod Mojkovca je 1936. godine u duborezu na guslama "ispričao" priču o pogibiji kralja Aleksandra u Marselju, a Drago Janković, nosilac Spomenice 1941, teški invalid bez obe ruke do lakata i bez jednog oka, napravio je gusle koje je 1953. godine poklonio Josipu Brozu Titu za rođendan.
Posebno poglavlje predstavljaju majstori koji su pravili gusle od kamena. Počeo je 1956. godine Pero Zečević iz Banjana (takođe se danas čuvaju u Muzeju 25. maj u Beogradu), a vrhunac majstorstva u izradi gusala dosegao je njegov zemljak Vule Koprivica, koji je istovremeno bio i dobar guslar. Njega je nasledio Željko Aleksić iz Trebinja, koji je takođe isklesao gusle od kamena.
