Svetinja kao karaula
Kad je pre šest godina prihvatio predlog vladike Teodosija da sam pođe u zabito selo Ceranjska reka, podno zloglasne planine Bajgore i u "pustinji" bez puta, vode i struje obnovi oronuli i potpuno zapušteni manastir Svete Petke, otac Jovan, do tada monah u manastiru Sočanica kod Leposavića, gde je imao sve uslove za udoban kaluđerski život, nije ni slutio da će i danas biti sam, da će boraviti u improvizovanoj brvnari bez vode, kanalizacije i struje i da će se boriti za golo preživljavanje u ovom napuštenom srpskom selu na severu Kosova i Metohije.
Dijaspora pomogla
- Zvali su me Graničar jer sam došao da čuvam i obnavljam svetinju na tromeđi leposavićke, kosovsko-mitrovačke i vučitrnske opštine, okruženu albanskim selima i najekstremnijim Albancima.. Nekoliko puta zimi sam bio zavejan i danima odsečen od sveta, ostajao sam i bez hrane, moji prijatelji mislili su da su me ubili pripadnici OVK-a. Ipak, uz pomoć Raško-prizrenske eparhije i retkih dobrih ljudi iz Leposavića i okoline, a više iz dijaspore, uspeo sam da obnovim manastir, da popravim prilazni put i da bar leti "dovedem" mnogo putnika-namernika, turista i vernika. Srećan sam zbog toga, a nesrećan što i dalje živim u vrlo teškim, rekao bih nepodnošljivim uslovima i što nemam bar još jednog "kolegu" monaha - priča otac Jovan i dodaje:
- Još nisam uspeo da do manastira dovedem struju, niti postoje izgledi da to uskoro rešim. Jednim kablom koje su mi kupili dobri ljudi iz naše dijaspore povezan sam sa lovačkom kućom u susednom selu, udaljenom više od kilometra, nemam vodu, ni kanalizaciju, nisam uspeo da završim i brvnaru u kojoj sam smešten, niti da izgradim manji konak u kome bi okupio malo brojnije manastirsko bratstvo. Za sve to potrebno je za moje prilike mnogo novca i pomoći vernika kojih, nažalost, u Ceranjskoj reci i selima podno Bajgore nema - priča iguman Jovan i pokazuje prozore zatvorene šatorskim krilima i ćebadima.
Neću da odem
Iguman Jovan obavlja i dužnost starešine istoimenog manastira u Dulijama kod Leposavića koji je od odlaska dela monaštva sa bivšim vladikom Artemijem prazan, a ima sve uslove za udoban život.
- Mogao bih da se preselim u blizinu Leposavića i živim lepo, ali to bi značilo da svetinju u Ceranjskoj reci ostavljam praznu i bez ikoga. To mi, naravno, ne pada na pamet. Ostaću ovde i boriću se za bolje uslove i više monaha - ističe Jovan.
U planu konak
Teško je održavati manastir bez vernika i živeti u albanskom okruženju bez ičije pomoći. Ponekad ponestane hrane i najosnovnijih namirnica, pa moram da se snalazim kako znam i umem, svaka pomoć bi mi dobrodoššla.
Cilj mi je da trajno rešim probleme s vodom, strujom i kanalizacijom, da obezbedim pristojan smeštaj i bar jednu sobu za prijem gostiju, gde bismo na miru mogli da popijemo kafu i rakiju, da popravim prilazni put do Sočanice, a u perspektivi i da izgradim i manji konak u koji bi, uz blagoslov i pomoć vladike Teodosija i Raško-prizrenske eparhije, doveo još nekog monaha - dodaje ovaj hrabri i uporni kaluđer, rodom iz Lazarevca, koji je ceo svoj monaški život proveo na Kosovu i Metohiji.
Albanci ga ne diraju
Otac Jovan kaže da mu nije bilo jednostavno kad je došao u pustu Ceranjsku reku da sam zaspi pod šatorom okružen najekstremnijim Albancima od kojih su mnogi bili u OVK-a, ali i naglašava da, božjom voljom, sa komšijama nije imao nikakvih problema.
- Ne mogu da grešim dušu, korektni su. I kada su palili druge manastire, moju Svetu Petku nisu dirali, jedan Albanac mi je prošle godine besplatno poorao vrt, ponekad me povezu do grada - kaže Jovan.
