Kad zaprašte hirurg i novinarka
Ona je jedno od zaštitnih lica RTS-a, novinar Dnevnika. On je među najpoznatijim srpskim hirurzima i više je na simpozijumima po belom svetu nego u otadžbini. Ali tu su i lepa i ambiciozna doktorka, Novosađanka, kao i IT stručnjak koji je desetak godina radio za najveće domaće i svetske kompanije, a onda odlučio da ovaj, ionako dobro unosan posao, još više "naplati" otvorivši sopstvenu firmu. Svim ovim ljudima je zajedničko da i bukvalno pogađaju "centar mete".
Reporteri "Vesti" proveli su jedno popodne u strogom centru Beograda, u streljani Target sa zaljubljenicima u oružje od kojih neki pucaju rekreativno, a drugi u okviru zvanične sportske discipline - praktično streljaštvo (IPSC).
- Ovaj sport je nastao u Americi, ali veoma brzo se proširio i na ostatak sveta. Od 1999. je prisutan i u Srbiji, ali na početku je to bila privilegija samo pripadnika specijalnih jedinica vojske i policije. Međutim, poslednjih godina sve je više ljudi iz civilstva koji se takmiče i ostvaruju zapažene rezultate - priča Miona Badžević Anđelković, član streljane Target.
Humanitarni turniri
Tamara Tankosić, novinarka Dnevnika RTS - a, prvi put se s oružjem susrela u filmskoj streljani Centra za osnovnu policijsku obuku u Sremskoj Kamenici, radeći prilog za Dnevnik RTS.
- Tada sam prvi put pucala, i to iz CZ 99. Iako su mi objasnili da je u pitanju simulaciona municija, još pamtim koliko su mi se oznojili dlanovi. Tako sam zahvaljujući novinarstvu otkrila svoje interesovanje za streljaštvo. Ogromna je odgovornost držati oružje u ruci i zato je neophodno prvo naučiti pravila bezbednog rukovanja i pridržvati ih se, bez obzira na to da li ste početnik ili profesionalac – priča ova novinarka koja je na jednom novinarskom turniru osvojila četvrto mesto, a na takmičenjima u praktičnom streljaštvu za sada je samo gledalac.
Da bi bila takmičar, kaže, potrebna je veća posvećenost.
- Ljudi najčešće imaju negativne stavove o pucanju i to vide kao nešto opasno. Naprotiv, bavljenje streljaštvom podrazumeva smirenost i dobru koncentraciju, a to je ono što početnicima uglavnom nedostaje. Tek kada prevaziđu strah od zvuka pucnja i oslobode se, mogu da se fokusiraju na metu i precizno gađanje.
Iako je gađala iz borbenih pištolja, poput Gloka i CZ 99, za sada joj se najviše sviđa češka Zbrojovka, model "Šedous 1".
Strogo po propisima
Mada u streljani atmosfera deluje krajnje opušteno, zapravo je sve podređeno krajnje rigoroznim propisima i pravilima.
- Nemoguće je dobiti oružje i municiju bez lične karte, ali svaki dolazak se uredno evidentira, uključujući i broj utrošenog streljiva. Svaki posetilac dobija svog instruktora koji će mu, bez obzira na to koliko je ovaj stručan, objasniti pravila ponašanja u streljani: od toga koja oprema je obavezna, na koji način se rukuje oružjem, do toga kako se izlazi sa strelišta. Target je specifičan po tome što smo akreditovani i za obuku za četiri vrste oružja dozvoljene zakonom: pištolje i revolvere, lovačke puške i karabine, kao i za malokalibarske puške - ističe Miona Badžević Anđelković.
To potvrđuje i jedan od srpskih IT stručnjaka, Igor Stanić. Na sam pomen kompanija za koje je radio vidi se da je reč o "ozbiljnom igraču" u svetu IT tehnologija. Zaljubljenici u oružje tvrde da se to može reći i kada je reč o njegovom hobiju.
- Već sam učestvovao na nekoliko takmičenja, ali za dobar rezultat je potrebno puno vežbe i strpljenja - veli skromno ovaj 42-godišnjak, koji priznaje da se često susreće sa predrasudama kada je reč o ljubiteljima vatrenog oružja.
Stroga procedura
Igor Stanić kaže da je za dobijanje dozvole za nabavku sportskog pištolja procedura veoma stroga.
- Potreban je čist dosje, ali i da se prođu temeljni zdravstveni pregledi koji podrazumevaju razgovor sa psihologom i psihijatrom. Ta procedura nemalo traje i po više meseci, a može da se izgubi relativno lako - priča naš sagovornik i dodaje da je praktično streljaštvo relativno skup sport.
- Ukoliko želite svoj pištolj on košta oko 1.000 evra, oprema je još dodatnih 350, a zatim je tu i municija. U javnosti vlada mišljenje da je za bolji pogodak najbitnije što više ispaljenih hitaca. Upravo suprotno. Preciznost se stiče vežbama van streljane - otkriva ovaj IT stručnjak.
- Valjda nam je lakše da razmišljamo kroz stereotipe, pa se tako pucanje uglavnom vezuje ili za specijalne jedinice ili "opasne momke", odnosno kriminalce. Uglavnom te "neverne Tome" odvedem u streljanu i kada shvate o čemu je reč, neretko i sami počnu da se bave ovim sportom - veli Stanić.
Samo na prvi pogled, s oružjem je nespojiv i jedan od najpriznatijih srpskih ortopedskih hirurga onkologa, primarijus Nenad Lujić (54), načelnik Sektora opštih medicinskih poslova na Institutu za ortopediju i hirurgiju Banjica.
- Među doktorima, a posebno hirurzima je puno lovaca, čak i onih pasioniranih. Ja pripadam onoj grupi koja jednostavno voli oružje i ode u streljanu da ispali nekolilo šanžera, popije piće i to je to. Često se organizuju i humanitarni turniri na kojima učestvujem, jer sav novac odlazi upravo tamo gde je i namenjen - najugroženijima - veli ovaj stručnjak.
Iskustvo iz Teksasa
Njegova mlađa koleginica, 26-godišnja Jelena Nišević, na doktorskim studijama u Novom Sadu, zaposlena u Zavodu za opštu medicinu Železnica Srbije, umnogome se razlikuje od svojih vršnjaka. Oktobra prošle godine je u rukama držala avionsku kartu za Tursku, dobila je posao u jednoj prestižnoj privatnoj klinici u Bodrumu i upitnik za dobrovoljno služenje vojnog roka.
- Deset dana pred put sam "presekla" i otišla na Banjicu, na vojnu obuku. Oktobra prošle godine sam postala oficir Vojske Srbije i u tome ne vidim ništa čudno i nisam se pokajala - veli neobična mlada žena koja je oružje zavolela u "pauzama od učenja".
- Možda će vam zvučati čudno, ali moja jedina prava ljubav su puške, posebno poluautomatska puška oracle AR 10, u kalibru 308 vinčester. Oružje sam zavolela na prvoj godini fakulteta u Novom Sadu, kada sam, da bih se odmorila od učenja, otišla u obližnju streljanu i naučila osnove, a zatim nastupala na takmičenjima u okviru Sportske sekcije mog fakulteta - kaže atraktivna Novosađanka.
Kada se zbog posla preselila u Beograd, nastavila je i da posećuje streljane, ali i da puca iz pištolja.
- Prošle godine sam bila u Teksasu i tamo sam imala prilike, u jednoj od najvećih streljana, da pucam iz bukvalno svega što postoji na planeti. Iskreno, pištolji me nikada nisu privlačili, a počela sam da pucam iz njih tek kada sam se uverila da sam do automatizma dovela sve radnje. Žalosno je da smo nacija koja se toliko hvali da voli oružje, a da veoma malo ljudi zna da ispravno barata ovim ubojnim sredstvima. Gledam po svojoj generaciji. Svi se oduševljavaju, ali malo njih uopšte ima bilo kakvo iskustvo, a najviše tragedija se i događa upravo zato što oružje uzimaju oni koji ne znaju. Streljana je prilika da se uz instrukcije profesionalaca prođe kompletna obuka - zaključuje mlada doktorka.
Šeik u gostima
Da bi se rekreativno pucalo u nekoj od streljana u Srbiji potreban je važeći lični dokument i nešto para da se kupi municija. Sve ostalo obezbeđuje streljana. Da je ovo sve uspešniji segment iz "turističke ponude Beograda", potvrđuje Miona Badžević Anđelković.
- Dolazi nam sve više privatnih firmi koje na ovaj način izgrađuju "tim bilding", ali i stranaca. Reč je ne samo o poslovnim ljudima za Zapada, već i sa Istoka, kao i sve više turista koji su očigledno upućeniji u ponudu Beograda od samih Beograđana. Prošle nedelje nam je bio šeik jedne bliskoistočne zemlje sa svoja četiri sina i naravno da su svi pucali - otkriva naša sagovornica.
Srpske streljane gostima nude mogućnost da pucaju iz različitih tipova pištolja i revolvera, a municija staje od 30 do 108 dinara po komadu.
- Strancima je uglavnom interesantno da pucaju iz pištolja kalibra 9 milimetara, a dosta je onih koji ciljano dođu kako bi pucali iz tetejca, pištolja koji je dugo godina bio sinonim za ove naše prostore - kaže Miona.
