Sirotinja gladna i kulture
Tokom protekle nedelje u srcu Beograda mogao se videti nesvakidašnji prizor. Ispred biletarnice Beogradskog dramskog pozorišta (BDP) na Vračaru stvorio se ogroman red.
Teško se može definisati da li treba osećati radost što će rijaliti programe makar na trenutak zameniti predstave, ili tugu što ovakav red možemo videti samo kad su karte besplatne.
Ovo pozorište u saradnji s Ministarstvom kulture i informisanja napravilo je izvrsnu akciju. Korisnici socijalne pomoći nezaposleni, korisnici dečijeg dodatka, penzioneri sa penzijama manjim od 25.000 dinara i studenti koji primaju stipendije imali su mogućnost da dobiju besplatne ulaznice za sedam predstava sa januarskog repertoara. Predstave za koje svi zainteresovani mogli da preuzmu karte su: "Anđeli čuvari", "Berlinski zid", "Čovek, zver i vrlina", "Totovi", "Pomorandže za zbogom", "Igra parova" i "Plilulski roman". Svako je imao pravo na četiri karte.
Nakon što se od ranog jutra stvorila velika gužva ispred BDP-a, kakva se teško mogla videti kad se karte kupuju po redovnim cenama, još je vidljivija postala činjenica da je socijalno ugroženih mnogo više od onih koji mogu odvojiti oko 1.000 dinara koliko je prosečna cena karte u beogradskim pozorištima.
Gorak ukus nemaštine
- Volela bih da mogu često da idem. Ali ne idem. Da nema ovih besplatnih karata, u pozorište ne bih ušla. Nažalost, tako je - sležući ramenima rekla je ova Beograđanka.
Red se nije smanjivao celog dana, dokle god je karata bilo. Akcija je ulepšala januar mnogim Beograđanima, ali gorak ukus nemaštine koji se video i u ovom poduhvatu Ministarstva kulture ne može se izbeći.
Slična scena ponovila se samo nekoliko nedelja ranije kada je Jugoslovensko dramsko pozorište prodavalo karte po simboličnim cenama od 100 i 200 dinara.
U redu mladi i stari
U redu su se mogli videti i mladi i stari. Penzioneri ipak prednjače. To nisu ljudi koji su pohrlili po karte samo zato što su besplatne, već oni koji su nekada bili redovni posetioci. Danas zbog izuzetno niskih penzija, kao što jure mleko na akciji u supermarketu, moraju da jure i kulturu.
Slavka Milinčić i njen suprug veliki su ljubitelji pozorišta. Ova akcija ih je mnogo obradovala.
- Mi smo penzioneri. Išli bismo mi stalno u pozorište. U srećna vremena smo koristili svaki slobodan trenutak za dobru predstavu. Sada vremena imamo, ali novca nemamo. Sa našim malim penzijama jedva uspevamo da platimo račune i kupimo nešto hrane, a kamoli da priuštimo sebi neki luksuz ili potrošimo 20 evra na karte za pozorište - priča za "Vesti" Slavka.
Dragan Ilić poranio je kako bi osigurao sebi karte.
- Retko idem u pozorište. Mnogo ga volim još od mladosti, ali kako ja da platim kartu? Iskoristio sam akciju i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. S obzirom da ne očekujem da će penzioneri ikada živeti bolje u ovoj zemlji, jedina nada da pogledam neku predstavu su ovakve akcije. Hrana je postala luksuz, a pozorište samo za bogate - kaže Ilić.
Reč upravnika Ćustića
Upravnik Beogradskog dramskog pozorišta i poznati glumac Slobodan Ćustić kaže da je ideja za akciju potekla iz nemaštine.- Ljudi imaju veoma mala primanja. A svi bi želeli da vide nešto više od dnevnika u pola osam. Pa kako jedna četvoročlana porodica da izdvoji novac i dođe da pogleda predstavu? A ne ići u pozorište, to je duhovni genocid nad narodom. Žao mi je samo što je hladno, pa se ljudi smrzavaju u redu čekajući karte. To me podseća na neka stara vremena kada smo čekali u redu za mleko, kafu, ulje. U junu planiramo još jednu ovakvu akciju - objasnio je Ćustić za "Vesti".
Penzionerka Stana Dragojlović pogledaće u januaru dve predstave zahvaljujući ovoj akciji. Ipak, rastužuje je što su redovi samo kada je nešto besplatno.
Čekanje milostinje
- Ponižavajuće je za sve nas koji bismo rado išli u pozorište što moramo da čekamo akcije, da nam nešto udele besplatno, kako bismo mogli da uživamo dobroj predstavi. Ljudi ne idu u pozorište jer nemaju para. Država nam je uzela sve što je mogla, a onda nas časti besplatnim kartama. Bolje bi bilo da nam stvore normalne životne uslove, pa ćemo mi sami kupiti karte - rekla je Stana.
Nevena Bešević ima 24 godine, energiju, ljubav prema pozorištu, ali nema posao.
- Roditelji su penzioneri, a ja sam nezaposlena. Nemamo ni za osnovne potrebe, a kamoli za pozorište. Stalno tražim akcije i popuste. Sada sam bila presrećna što mogu besplatno da odgledam nekoliko predstava. Trudim se da idem kad god mogu jer je pozorište duhovna hrana. Ali u Srbiji, samo se stomak hrani, za dušu nema para - kaže Nevena.
Penzioner Milivoje Mirković odgledaće četiri predstave. Ljubav prema pozorištu razvio je još kao student u Kragujevcu.
- Kad sam se doselio u Beograd, nisam propuštao priliku da pogledam dobru predstavu. To je bilo nekada. Sada se dovijam i gledam samo ono što je na popustu. S našim primanjima, i vazduh nam je skup. Nisu sale poluprazne često jer nema ko da gleda, već zbog loše ekonomske situacije - rekao je Milivoje.
On objašnjava da je ovo divna akcija kako za one koji vole a ne mogu da priušte, tako i za one koji nisu nikada bili u pozorištu.
- Nije loše da se ovakvim akcijama skrene pažnja sa loše žute štampe, lošeg televizijskog programa, da se pokaže ljudima da ima bolje - zaključuje Milivoje.
Verica Kiš ima penziju manju od 25.000 dinara. Ističe da bi i sa duplo većim primanjem pozorište opet bilo teško priuštiti.
