Odbila prosidbu afričkog kralja
Iako su roditelji čuvene balerine Sonje Lapatanov želeli da njihova jedinica postane lekar poput dede, oca i ostalih članova porodice, to se nije dogodilo, jer je želja za igranjem malene devojčice bila jača od očeve reči. Odmah po završetku gimnazije i baletske škole "Lujo Davičo" postala je stalna članica baleta Narodnog pozorišta.
Godine 1977. dobija stipendiju vlade SSSR za stručno usavršavanje u Moskvi na GITIS-u (Državna akademija pozorišnih umetnosti ). Posle stažiranja u Boljšoj teatru stiče kvalifikaciju koreografa i pedagoga. Vrativši se u Beograd pored aktivnog igranja posvećuje se koreografiji, u kojoj postiže zapažene uspehe, postavljajući nove standarde u ovoj oblasti.
Kako je posebno interesovao mjuzikl, 1984. odlazi na školovanje u Njujork. Za svoj stvaralački rad dobila je brojne nagrade, među kojima je i Priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republici Srbiji.
Tata Rus, mama Nemica
Uživanje u prženim mravima
- Granični službenici išarali su mnogo pečata u mom pasošu. Putovanja nisu jeftina, ali ja se odričem bilo kakvog luksuza da bi uživala u putešestvijima. Posebna priča je hrana na putovanju. Probam sve, stomak se već privikao na takvu ishranu. O vodi posebno vodim računa, uzimam flaširanu, a priznajem jedino mi se nije dopalo meso krokodila. Nekako u prvi mah liči na piletinu, ali nije ukusno. Mravi, termiti, poljski pacovi, crvi, bube, skakavci, zmije, sve mi je leglo. Prženi mravi su fantastični. I živi mravi sa krilcima takođe su fantastični. U Burmi sam jela njihov specijalitet - poljske pacove. Ne nosim konzerve u torbi, jer volim da probam lokalnu hranu. Što jedu svi koji tu žive, jedam i ja.
- Rođena sam 16. septembra 1948. u Bitolju, gde sam provela prvih pet godina života. Potom je moj otac koji je bio dermatovenerolog dobio premeštaj u Niš, gde smo proveli dve godine. Konačno sa mojim polaskom u školu stižem u Beograd gde sam evo ceo život. S očeve strane potičem iz ruske emigrantske porodice. Pod naletom boljševika 1921. godine, moj deduška Pjotr Lapatanov, koji je takođe bio dermatovenerolog, iz Odese brodom, s ostalim izbeglicama, beži za Istanbul.
On i moja babuška imali su još jedno muško dete, mog strica koji je bio beba i koji je umro i sahranjen u Istanbulu. A onda su stigli u Kraljevinu Jugoslaviju. Deduška je kao vojni lekar službovao u Kotoru, Risnu, Sušaku, Rijeci, Mariboru, Karlovcu, Užicu, Tuzli... I moj otac Nikolaj je završio medicinu neposredno pred Drugi svetski rat. Ubrzo su ga Nemci 1941, kao mladog vojnog lekara regularne Jugoslovenske vojske, zarobili negde kod Valjeva i tata je završio u Atini, gde je igrom sudbine upoznao moju majku Johanu Mariju, Nemicu rođenu u Berlinu.
- Naša kuća na beogradskoj Slaviji bila je svratište gde se okupljala ruska emigracija. Još se sećam brojnih Rusa, njihovih žena koje su redom imale negovane ruke i duge crvene nokte. Među njima madam Rauš, koja mi je davala časove klavira, baš u vreme kada su se druga deca igrala! To me je mnogo ljutilo. Pošto nam je kuća bila velika, oko 400 kvadrata, pa samo osam vagona ogreva je moglo da stane u naš podrum, kod nas je uvek bila gužva. Slavili su se Božići, Uskrsi, imendani, tajno, ali su se slavili! Veoma sam ponosna na roditelje koji su me svemu naučili. Zahvalna sam im na tome i na dva jezika, maternjem nemačkom i taternjem ruskom, koji su se govorili u našoj kući i koje sam naučila bez muke.
Ljubav sa Mikijem Manojlovićem
- Kao dete bila sam veoma nemirna, vragolasta i činilo se da samo nešto jako može da me smiri. Roditelji me po savetu prijatelja upisuju u baletsku školu, a nakon završene gimnazije i baletske škole sa 17 godina postajem član baleta Narodnog pozorišta, što je bio san svake mlade balerine. Ja sam se tu našla i zbog toga sam ceo život bila ponosna. Ansambl baleta Narodnog pozorišta u kome sam nastupala bio je jedan od prvih pet u svetu. Ipak, želela sam da se usavršim u Moskvi. Baletom sam se aktivno bavila sve do 41. godine. Jedino je mjuzikl ostao moja tiha patnja, jer se u tom žanru nisam ostvarila, a mogla sam jer odlično igram, pevam i glumim!
- Sećam se Beograda iz doba moje mladosti. Bio je to bezbedan grad, noću se slobodno šetalo, a ja sam volela diskoteke. Bila sam kraljica plesnih podijuma, a udvarača mi nije manjkalo. Volela sam da mi se muškarci udvaraju, a i sama sam volela da se udvaram muškarcima. To je jedna svojevrsna igra zavođenja. Moja prva ozbiljna ljubav bila je sa Mikijem Manojlovićem, našim poznatim glumcem. Te veze se i sada sećam i pamtim je po dobru.
- Kada sam zadovoljila sve svoje ambicije kao balerina i koreograf odlučila sam da putujem. Prokrstarila sam ceo svet. Na spisku zemalja koje nisam posetila, a želja mi je da ih vidim su Australija i Antartik, mada sam bila blizu njega na svega 900 kilometara. Obožavam izazove, dok neki ljudi vole da putuju iz fotelje. Drugim rečima, vole da čitaju putopise. Stoga sam odlučila da ono što vidim, zapisujem, a potom prezentujem drugima. Pisanjem putopisnih reportaža počela sam da se bavim 1995. Putopise počinjem da objavljujem u revijama i časopisima, a onda se rodila ideja da pišem i knjige.
Od 2006. pa do 2016. objavila sam šest knjiga putopisa: "U skutima Himalaja", "Rajska ostrva", "Mama Afrika", "Mundo Madža", "Mlečni put okeana" i "Zeleni kontinent".
Čudesni Jerusalim
- Često me pitaju koja zemlja je ostavila najveći utisak na mene tokom godina putovanja po belom svetu. To su svakako Indokina i Francuska Polinezija, svaka na svoj način, posebno moram da naglasim Jerusalim. Tu sam dobila titulu Hadži Sonja Lapatanov. To je izvor hrišćanstva i svaki hrišćanin treba tamo da ode. I ovde u Beogradu volim da odem u moju malu rusku crkvu, koja se nalazi tik iza crkve Svetog Marka.
Od Entonija do Pirsa
- Sva moja putovanja su rizik, teško je ali ja se nikad ne predajem. Što započnem to i ostvarim. Imam diplome i sertifikate, koje niko nema. Tako sam ih dobila za prolazak brodom kroz Rakovu obratnicu na Atlantiku, za letenje balonom preko Serengetija u Tanzaniji, za posetu staništima planinskih gorila u Ugandi, za prelazak Polarnog kruga u Laponiji, osvajanje Kejp horna, najjužnije tačke južnoameričkog kontinenta i sveta, prelazak Ekvatora-polutara kod Arhipelaga Galapagos, posetu kitovima u zalivu Nuevo u Patagoniji i posebno za sticanje zvanja hadži, prilikom hodočašća u Jerusalim...
Kad sam boravila u Beninu, u Zapadnoj Africi, lokalni kralj Agole Agboe ponudio mi je brak. Odbila sam ga jer je već imao šest žena. Trebalo je da mu budem sedma! Otvoreno sam mu rekla ili prva ili ništa od braka! U Akri, prestonici Gane, između ostalog, posetila sam radionicu za izradu mrtvačkih sanduka! Zatekla sam kovčege, a pokojnike, izrađene u skladu sa profesijom i po principima verovanja u zagrobni život! Tako je sanduk za ribara dizajniran u obliku ribe, biblije za sveštenika, auta za šofera, aviona za pilota... Kažem, Bože pomozi, samo da se naši tajkuni ne dosete tog običaja, bilo bi svega!
Saradnja sa Lepom Brenom
- Iza sebe imam brojne scenske i TV formate, a kao koreograf sarađivala sam sa brojnim poznatim ličnostima, rediteljima, glumcima, igračima, pevačima... Radila sam koreografiju za nastup Lepe Brene, kada je ona sa pesmom "Sitnije, Cile, sitnije" pokušala da ode na Evroviziju. Sarađivala sam i sa Draganom Mirković, i brojnim drugim umetnicima sa naše estrade.
- Pre četiri godine bila sam na prijemu u ambasadi Velike Britanije. Gledam kad ono Džems Bond, odnosno sjajni Irac Pirs Brosnan. Radila sam koprodukcije pa sam tako upoznala mnoge, od Klausa Kinskog, Pitera Justinova, Erika Ajdla, Franka Nera do Ursule Andres, Sofije Loren, Lajze Mineli, Entonija Kvina... Ne časeći ni časa priđem mu i kažem: "Mi se poznajemo". On me pita kako se mi to poznajemo. Onda mu ja kažem : "Da li se sećate, kad još niste bili Džems Bond, igrali ste u filmu 'Put oko sveta za 80 dana', pre nekih 27 godina", na šta je on odgovorio: "Jeste, to smo snimali u Beogradu, 1986". Imali smo jednu scenu u Mažestiku i on onako džentlmenski kaže da se seća svega. Ma, vraga, taman da se seti mene koreografa, ali čovek kulturan, fin. Posle me je neka žena pitala kako ja to prilazim Pirsu. Ja joj odbrusim: "Znala sam ga i pre nego što je bio Bond."
Gost Maje Plisecke
- Kretala sam se u društvu najvećih zvezda i legendi sovjetske i svetske baletske umetnosti u Moskvi, Havani, Njujorku, Londonu, Hongkongu, Berlinu, Rimu, Buenos Ajresu... Upoznala sam Morisa Bežara i zaigrala u njegovoj trupi, ćaskala sa Alisjom Alonso, bila gost Maje Plisecke i njenog supruga kompozitora Rodiona Ščedrina, upoznala Jurija Grigoroviča, Maris Liepu, Aleksandra Godunova, Nataliju Besmertnovu, Vladimira Vasiljeva, a pre nekoliko godina i Svetlanu Zaharovu. Izdvajam priliku kada sam upoznala predsednika Rusije, Dmitrija Medvedeva, u vreme njegove posete Srbiji 2009. Želela bih da upoznam Vladimira Putina i Angelu Merkel, koje cenim i poštujem. U ostalom, oni su i predsednik moje Rusije i kancelarka moje Nemačke!
- Krajem 2015. nakratko sam se vratila na scenu kroz šou Ja mogu sve koji se emitovao na Radio-televiziji Srbije. Taj povratak mi je veoma godio. Svakodnevne probe, aplauz, navijanje publike... Sve to je ponovo zapalilo neku vatru u meni, osećala sam se posebno. Tri meseca sam živela za šou. Jedva sam čekala novi dan. Znala sam da se probudim u četiri sata ujutro i da zapevam. Imam odličnu memoriju za korake i koreografiju, ali za reči pesme mi je trebao mali napor. I ništa mi, zbilja, nije bilo teško. Pristala sam da učestvujem u tom šouu iako sam samo nekoliko meseci ranije imala tešku operaciju stopala. To je danak profesiji. Pa ja sam pola života provela na vrhovima prstiju.
- Poziv da okupim ekipu od 60 plus, odnosno one koji će pokazati šta sve mogu i u trećem dobu bio je pravi izazov za mene. Sve je dobro ispalo, znam to po reakcijama ljudi sa ulice, pijace, koji su mi čestitali. Pitali su me odakle mi snaga da u mojim godinama, budem ponovo na sceni. Rekla sam im da ja nemam godine, potrošila sam ih. Sada živim i uživam u životu. I to mi daje snagu.
