Nebo kao granica: Šampionka u kolicima
Ništa nije nedostižno kada se stvarno želi. Dokaz za to je Borislava Perić Ranković, srpska stonoteniserka, osvajačica paraolimpijskih medalja. Iako su pre 23 godine zbog nesreće na poslu invalidska kolica postala njene noge, to je nije sprečilo da postane najbolja na svetu.
Sedmogodišnja ćerka Dragana i suprug Milenko njena su oaza u kojoj pronalazi energiju. Rodila se i odrasla je u Bečeju za koji je vezuju najlepše uspomene, a danas živi i trenira u Novom Sadu.
- Sport je obeležio moj život. Od petog razreda osnovne škole bavila sam se košarkom. Ne znam da li sam imala perspektivu ili nisam, ali su mnogi govorili da sam mogla da dođem do prvog tima. Treneri tada, a tako je i danas, forsiraju decu direktora, biznismena, poznatijih ljudi... Ja nisam bila ni doktorsko ni direktorsko dete, već sam potekla iz radničke porodice. Morala sam sama da se probijam, ništa mi nije bilo servirano na tacni. Zato stalno apelujem na trenere da bi trebalo da obrate pažnju na talentovanu decu, a ne na one čiji su roditelji neko i nešto. Zbog toga i moju ćerku, koja pohađa školicu sporta, na treninge vodi tata, da niko o njoj ne bi gradio mišljenje na osnovu mene, već na osnovu onoga što ona sama zasluži. Ako dete želi da bude uspešno u sportu, mora biti uspešno najpre kod kuće, pa u školi, pa dalje. Disciplina koja je neophodna se uči i kod kuće, i na časovima u školi. To se ne uči preko noći. Ni moj uspeh nije došao preko noći. Ja sam od starta naučena da se borim.
Pouke iz nesreće
- Nastradala sam sa nepune 22 godine. Bila sam zaposlena u stolarskoj firmi. Tog 13. aprila se veliki teret obrušio na mene i trajno mi oštetio kičmu. Trenutak neopreznosti me je doveo do toga da sam u kolicima. Moja je sreća što je moja porodica sačuvala prisebnost uz moto: "Idemo dalje." Roditelji su rekli da nećemo da razmišljamo zašto se nešto desilo, već ćemo gledati šta možemo da uradimo sutra da bismo svakog dana živeli još bolje. Da nije bilo njih, moje sestre i nekih prijatelja koji su mi podrška, nikada ne bih uspela. Naravno da ima trenutaka kada sebi postavim pitanje zašto se to baš meni desilo i kakav bi mi život bio da se to nije dogodilo. Ta pitanja ne mogu da se izbrišu iz glave. Ali, ukoliko izvučete neku pouku iz onoga što vas zadesi, vi ste napravili plus. U suprotnom, nikad nećete pronaći smisao.
- Kada sam otišla na proslavu deset godina od velike mature našla sam se u okruženju ljudi s kojima sam išla u školu. Mi smo se stalno čuli telefonom. Međutim, kada sam sela pored njih u kolicima, tri reči nisu mogli da sastave, iako sam ostala ista osoba. Njima su kolica bila barijera. Tada sam sebi zacrtala da ću nešto uraditi u životu i da oni neće moći da vide kolica, nego osobu koja se izborila. Dokazala sam sebi, porodici, prijateljima, društvu da kad nešto hoćete, to i možete. Osobe sa invaliditetom nekada mogu da žive kvalitetnije od ljudi na dve noge. Samim tim vi ste napravili veliki uspeh. Stigla sam do Kine, Brazila, Engleske, a neke moje školske drugarice nisu izašle iz Srbije.
Pripreme za svetsko prvenstvo
- Svako takmičenje je priča za sebe. Ne gledam nikad šta će biti za dve godine, već sam samo usmerena na ono što se trenutno dešava. Bili smo na svetskom ekipnom i evropskom ekipnom i pojedinačnom takmičenju. Prošlo je, sada se malo odmaramo, pa onda slede pripreme za iduću godinu i svetsko prvenstvo u pojedinačnoj konkurenciji.
- Pre nego što mi se desila nesreća, bila sam osoba koja je umela da odustane kod prve prepreke. Sada nema odustajanja. Probaš ovako, probaš onako, rešenja uvek ima. Samo treba pogledati svaki problem iz više uglova. Nisu problem arhitektonske barijere, već način kako ćete ih rešiti. Često se dešava da osobe sa invaliditetom nemaju podršku okoline, zatvaraju se u četiri zida. Trudim se da im svojim primerom dam smernice za budući život. Svako pojedinačno sa sobom mora da raščisti šta želi. Teško je u kolicima upustiti se u avanturu zvanu normalan život. Kada sam nastradala, jedna terapeutkinja je imala ćerku od pet, šest godina. Ona je pitala mamu: "Šta se teti desilo?" Njen odgovor mi je i danas u glavi: "Nije slušala mamu i tatu." Ta rečenica je tom detetu obeležila nešto loše. Trudim se da objasnim mališanima da niko nije kriv kada se desi neka nesreća, već da o svakom koraku i postupku moraju dobro da razmisle. Meni je nesreća donela mnogo više dobrog nego lošeg.
Počelo kao rekreacija
- Na nagovor prijatelja Zlatka Keslera, selektora reprezentacije, otišla sam na prvi sprat novosadskog Spensa i uzela reket u ruke. Tu je sve počelo. Sve je počelo kao želja da se rekreiram, da se družim, da nešto radim. Nisam ni jednog jedinog trenutka razmišljala da će to krenuti tokom kojim je krenulo. Imala sam ideju da pomognem udruženju na republičkim igrama paraplegičara i kvadriplegičara i da popunim ekipu. Posle godinu dana sam odlučila da sebe u narednih pet godina fokusiram na taj sport, pa da vidim šta ću uraditi. Početkom 2004. godine jedan novinar me je pitao da li je u planu neka paraolimpijada, rekla sam da mi je to jedna neostvarena želja. Da obučem nacionalni dres i nastupam za reprezentaciju. Ja tada nisam ni sanjala da će to već biti 2008. Želela sam samo da se fizički aktiviram, pa ako rezultat dođe, super, a ako ne dođe, nema veze. Ipak, jedna Zlatkova rečenica je u meni probudila inat i usmerila me na pravi put. Pitala sam ga koliko treba da se radi da se stigne na sam vrh. On se osmehnuo i rekao: "Nije to tako lako kako ti misliš." Bila je to presudna rečenica koja me je naterala da se maksimalno uložim, i više od toga.
- Bila sam na tri paraolimpijade. Svaka je priča za sebe. One u Pekingu, 2008. godine se slabo sećam. Bila sam pod pritiskom jer sam bila prva na rang listi. Kroz medije se provlačilo stalno da se od mene očekuje medalja. Za mene je to bilo veliko psihičko opterećenje, a bila mi je i prva paraolimpijada. Osvojila sam srebro. Najsnažnije se sećam otvaranja tog događaja. Zlatko Kesler je nosio zastavu. Mnogo sportista na jednom mestu. Želela sam da nosim tu zastavu jednog dana. Četiri godine kasnije, u Londonu, takođe sam osvojila srebro.
Čudo u polufinalu
- U Riju, 2016. godine, iskreno rečeno, nisam se nadala da ću doći do zlata. Cela ta godina je bila loša što se tiče takmičenja, pa sam krenula sa ciljem da osvojim bilo koju medalju. Dva meseca pre toga sam imala probleme sa rukom, ali sam to u sebi trpela, kako to sportisti često znaju. Imala sam nesrećnu okolnost da sam u grupi izgubila meč koji bi me direktno vodio na slabiju protivnicu u četvrtfinalu, pa sam se našla u meču sa težim protivnikom. Kada sam videla da ću igrati sa Kineskinjom koja je vrlo jaka konkurencija, lađe su mi potonule. Titanik je mali brod za ono što je u meni tada potonulo. Pet rečenica nisam ni sa kim progovorila.
Kći Dragana glavni pokretač
- Pamtim dirljiv trenutak kada sam mojim roditeljima, koji su sa mnom prošli sve moje teške godine posle nesreće, saopštila da ću postati majka. Dragana se rodila 2010. godine. Od prvog dana sam se trudila da se ne razlikujem od drugih majki. Mnogo mi je pomogao suprug koji je noću dežurao kraj bebe, a ja sam o njoj brinula danju. Zahvaljujući podršci i ljubavi mojih roditelja, supruga, njegove majke i cele okoline, Dragana je divno, zdravo dete i ne razlikuje se od svojih vršnjaka. Izuzetno je ponosna na mene, ali je na neki način moj uspeh za nju opterećenje. Nas dve imamo dogovor da ćemo kada bude imala 10 godina pričati ozbiljno o tome šta se mami dogodilo. Mada pokušavam na neki način da joj približim sve što se desilo.
Ona se bavi sportom i pokušava, kada sam u blizini, da mi se dokaže. Moji uspesi su i zbog nje, da ona ne oseti da mama nešto ne može. Ponekad u toku cele nedelje sa njom provedem samo jedan dan, pa mi je dragocen svaki trenutak koji imamo.
- Na dan meča sam se probudila sa osmehom, prva pomisao je bila da će biti ili jako dobro ili jako loše. Biti ili ne biti. I tako je bilo. Ušla sam u meč bez trunke treme koju obično imam kada treba da igram. Nije bilo nervoze u želucu, nije bilo panike. Ušla sam sa mišlju da gore od trenutnog stanja ne može biti. Kineskinja je takođe bila psihički opterećena, jer smo igrale finale pre finala. Tada sam prelomila. Sve što sam zamislila se dešavalo, a njoj ništa nije išlo. Tada sam shvatila da imam šanse za medalju. Polufinale sam igrala maksimalno dobro i lako sam dobila meč sa 3:0. U finalnom meču sam bila sa slabijom Kineskinjom. Pre finalnog meča, ćerka mi je poslala crtež sa rečima podrške. Poruka koju sam primila od moje Dragane bila mi je neprestano u mislima tokom zlatnog meča. Povela sam 1:0 i onda sam malo zastala. Zlatna medalja se do kraja mora zaslužiti, morala sam da zapnem i založim se u potpunosti. Moto mi je bio: "Opusti se, zaradi poen, jer sam neće pasti." Kineskinja je bila u čudu. I danas imam u glavi slike koje su obeležile taj moj poslednji poen, te emocije.
Više od medalje
- Počela sam da se radujem i pre kraja petog seta jer sam u tom setu dosta povela. Mnogi su mi rekli da se to videlo na mom licu. Prilikom izlaska sa terena, prolazili smo pored tribina, doživela sam ovacije, jer kada pobedite Kineze u njihovom domaćem sportu, učinili ste podvig. Posle meča, kad me je splasla euforija, Zlatko me je pitao: "Je l' znaš šta si osvojila?" Ja kažem: "Zlato", a on kaže: "Zlato teško dve Kineskinje. Pobedila si dve Kineskinje." To još daje dodatnu težinu medalji, jer je to njihov nacionalni sport.
- Od kada sam osvojila medalju, interesovanje medija je veliko. A svi mi sportisti sa invaliditetom želimo da na što bolji način deci, ali i celom svetu pokažemo kako treba zdravo razmišljati. Lakše je kupiti deci kompjuter, mobilni telefon ili tablet nego ih usmeriti na fizičke aktivnosti. Mi pokušavamo da pošaljemo poruku da ako mi možemo, zašto oni ne bi mogli. Trudim se da učestvujem u tribinama gde god me zovu, naročito kada su u to uključena školska deca. Svojim ličnim primerom ću ih naterati da kvalitetnije razmišljaju, da izaberu čime da se bave, da ne odustaju od sebe, da pronađu to za šta su sposobni, da se na to fokusiraju. Uspeh uvek dođe. Meni je stoni tenis pomogao da se osećam bitnom, da znam da sam postigla u životu nešto čime mogu i ja i drugi da se ponose.
- Meni je želja da, kad završim karijeru igrača, radim kao trener. Ja sam na teži način stekla iskustvo, i sada kao igrač pokušavam da prenesem to znanje onima koji tek dolaze.
Tri paraolimpijade
Borislava Perić Ranković rođena je 16. juna 1972. godine u Bečeju. Tamo je završila osnovnu školu, a nakon toga srednju trgovačku. Bila je zaposlena u privatnoj stolarskoj firmi, a 1994. godine doživela je tešku nesreću na poslu. Veliki teret ju je poklopio, nakon čega je ostala u invalidskim kolicima. Krajem 2002. godine počela je da se bavi stonim tenisom. Trenirala je u STK Spin. Bila je učesnik na tri paraolimpijade: 2008. u Pekingu gde je osvojila srebrnu medalju, 2012. u Londonu, odakle je takođe donela srebro, i 2016. kada je u Riju osvojila zlatnu medalju u pojedinačnom takmičenju, i srebrnu medalju sa Nadom Matić u ekipnoj konkurenciji.
