Svedok istorije: Gde se vožd zakunu, Miloš hram sazida
Iz stogodišnjeg zvonika, kasno noću, kad se pogase i poslednja svetla po selu, ponekad se začuje potmulo kuckanje. Kao da neko štapom, o koji se za života oslanjao, čuka po ploči. Tada protojerej Zoran Petrović ustane od radnog stola u parohijskom domu, ostavi knjige starostavne i pristavi kafu. Sedne nad vrelim napitkom i svojim štapom čukne po drugoj, svojoj strani zida.
- Tu, u zvoniku, koji je kao i mnogo toga još po Ostružnici podigao, sahranjen je Kosta Janić sa suprugom Sofijom, svojevremeno najbogatiji čovek u selu, od koga su u centru ostali i Janića dućani i Janića mehana. U šali kažem da stari gazda i danas voli da zna šta se u selu dešava i da se malo sa živima porazgovara - priča starešina Hrama prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja koja je, verovali ili ne, najstarija crkva u Beogradsko-karlovačkoj eparhiji.
Majstor iz Ukrajine
Prilikom poslednje obnove, crkvu je oslikao ukrajinski majstor, freskoslikar.
- Sam je pravio boje, išao po selu, skupljao jaja i mešao farbe. Strašan majstor i čudak. Dovoljno je da mu neko kaže - "radi" som i on skoči sa skele i otrči na Savu na nekoliko dana - smeje se prota Zoran dok zadovoljno gleda po unutrašnjosti hrama.
Tri leske iz groba
Život je čudo, uverismo se po ko zna koji put kad smo u tišinu svetog hrama kročili. Tu svaka travka ima svoju istoriju i svaki kamen svedoči o slavnim danima Ostružnice.
- Prepliću se ovde prošlost i sadašnjost - nastavlja prota Zoran i vodi nas u šetnju oko hrama da pokaže i druge grobove.
Iz jednog nikoše tri leske - za ćerku koja leži pored oca. Izbledeli natpis na drugom podseća na jednog junaka.
- Tu je sahranjen Radovan Doljančević, čuveni pop delija, poznat po hrabrosti, ali i prekoj naravi. Kao dečko je pohađao ostružničku školu koja se nalazila baš na ovom mestu, u staroj crkvi -brvnari. Nije dao na sebe, pa je umeo i Karađorđevog sina Aleksu da istuče. "Ako ti je otac vožd, ti nisi knez pa da moram da te slušam", govorio mu je. A mnogo kasnije, kad je s Turcima zavladalo primirje i kad je knez Miloš naredio da Turčina niko ne sme da dirne, dvojica se prevare pa prođu kroz selo. Deli Radovana to naljuti, pa ih obojicu ubije. Miloš ga je tada i raščinio - kazuje prota Zoran, a mi gledamo iza crkve i čekamo da li će odnekud opet da iskoče pop delija, kapetan Radič Petrović ili neki drugi od istaknutih ustanika.
A kako i da ne pomislimo tako nešto kad je tu pre nešto više od dva veka stvarana Srbija koju sada imamo.
Nije teško pogoditi zbog čega se vožd u ono vreme odlučio baš za Ostružnicu. Najpre zbog idealnog položaja. Smeštena na Savi, koja je delila dva carstva, oduvek je privlačila mnoge preduzimljive i pustolovne ljude.
Skupština na Adi
- Jedan Marko Nenadović, za koga Fočić Mehmed-aga u "Početak bune protiv dahija" kaže: "Dok pogubim protopopa Marka, iz lijepa sela Ostružnice, on je paša, a ja sam subaša", nije slučajno stigao iz Gruže u ovo selo. On je tu došao da sprema bunu, da se poveže sa vodećim austrijskim špijunom Pavlom Mitiserom. Do naše crkve vodi ulica s njegovim imenom... Ostružnicu su tada naseljavali bivši vojnici, frajkori, trgovci, špijuni koji su više proveli u ratu neko u miru. Sve je to Karađorđe dobro znao kad je spremao Skupštinu, a zgodno mu je bilo i što je Austrija tako blizu, pa bi u nju moglo da se pređe u slučaju velike najezde Turaka. Na sreću, dahije posle seče knezova nisu više smele da izađu iz utvrđenog Beograda, pa je Skupština na miru održana. I to ne na mestu sadašnjeg Doma kulture, gde simbolično stoji spomen-tabla, već dole nasred Save, na jednoj rečnoj adi nedaleko od đumrukane - carinskog prelaza. Vožd je bio pametan i oprezan čovek - priča naš sagovornik.
Vožd se posle Skupštine pričestio i zakleo Srbiji u staroj crkvi brvnari, da bi na njenom mestu knez Miloš Obrenović podigao zadužbinu - Hram prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja.
- Knez je u isto vreme podizao ovu našu i crkvu u Topčideru. Isti majstori su ih zidali. Kad nije bilo građe tamo, oni bi došli ovde i obratno. Podignuta je 1833, pre Saborne crkve, a parohija je bila velika, od Topčidera do Paleža, današnjeg Obrenovca.
Crkvu je podigao knez, a pripratu njegov potomak kralj Aleksandar Obrenović 1899. godine. Zvonik je zadužbina Koste Janića, a i mnogi drugi znameniti Ostružničani davali su svoj doprinos gradnji.
Na reci bez reke
Za Ostružničane kažu da umeju da budu i prznice. Da li je to istina - pitamo protu Zorana.
- U ono vreme, kad bi išli u Beograd da nose svoje proizvode na prodaju, pričalo se da je knez Miloš naredio da ih ne puštaju u varoš, da ne izbije neka kavga. Umeli bi ponekad i da prebiju nekog samo ako ih popreko pogleda. Dobri su ljudi, muče se kao i svi u ovo vreme. Ja jedino ne mogu da im se načudim što žive pored jedne tako velike reke, a na reku uopšte ne silaze!
Petrovići, Sušići, Stankovići, Talići, Ostojići... žive u Ostružnici i danas. Oni su potomci ustaničkih porodica i to celoj priči daje posebnu draž. Svaka ostružnička kuća čuva neku uspomenu na staro doba, svi ponosno nose prezimena ljudi koji su ginuli za slobodu.
Prota Zoran je, takođe, ponosan. Najviše, kaže, na svoju parohiju.
- Rodom sam sa Kosova Polja, u Ostružnicu sam stigao u martu 1999. godine, neposredno pre bombardovanja. Narod k'o narod, u početku su me teško primili, ali sada sjajno sarađujemo. Kažem im: "Niste vi ovde radi mene nego ja radi Vas. Ja vas moram da slušam". I slušamo se, uzajamno. Crkva je uvek puna. U pevnici - svi pevaju.
Hram je bio zapušten, skoro ruiniran, jednom je i goreo...
- Teško je bilo. Gledam krov crkve i mislim se - neće izdržati prvi sneg, urušiće se. Pozovem ljude iz sela, kažem im - zimu ne smemo da čekamo. Moramo da krenemo u akciju. Nisam hteo nikoga da molim, da jurim po firmama koje bi se sponzorisale za priloge. Mislio sam, crkva je naša, mi ćemo je obnoviti. Tako je i bilo. Najveći prilog dao je Radosav Vasiljević. Dođe i reče mi:
"Imam neke pare, hteo sam da kupim plac, ali radije ću dati za crkvu. Jer ja u selu u kojem se crkva sruši ne bi mogao više da živim". I dade. Za njim i drugi. Ko nije imao, došao je da radi. Iz svake kuće su žene kuvale ručak radnicima. Trajalo je to, pet-šest godina, ali s Božjom pomoću završismo posao. I sad je opet crkva na ponos selu - kazuje protojerej Petrović koji posle 18 i kusur godina provedenih na službi za sebe kaže da je postao pravi - Ostružničanin.
Varka za Turke i Austrijance
Kad je nedugo posle Skupštine Karađorđe zatražio sastanak sa dahijama, i to pod pokroviteljstvom Austrijanaca na njihovoj strani Save, zadužio je Aćima Doljanca, čoveka od poverenja, da u dati čas u Velikim Slancima, tu negde na obodu Makiša, potpali suvo granje i sirotinjske kolibe. I taman kad su se turski predstavnici oholo ostrvili na ustanike da su na cara oružje podigli, u daljini suknu dim.
- Gospodine zapovedniče, dok mi ovde pričamo, Turci zulum čine i pale srpska sela - skočiše na oružje srpske starešine. I ćesarski oficir se iznervira, a uplašene Turke zaspe svakojakim uvredama.
Od Doljanca postadoše Doljančevići, a u Ostružnici se i dan-danas kad neko naloži dobru vatru kaže: Ala pali, k'o Aćim Doljanac.
