Drama prinudnog iseljenja u Srbiji: Ubiću se ako me izbace
U ulici Luneta Milanovića u Beogradu u petak ujutru odvijala se prava drama. Najavljeno je iseljenje penzionerke Slavke Horovatović(74) iz jedinog doma koji ima u kolektivnoj baraci u kojoj su smešteni bivši radnici Trudbenika.
O bivšoj čistačici nekadašnjeg građevinskog giganta i njenoj sudbini su "Vesti" već pisale pre nekoliko meseci sa nadom da će je sačuvati od izvršitelja. Sobica od desetak kvadrata, zajedničko kupatilo u ruiniranom stanju koje deli sa još šestoro starih i nemoćnih cimera u baraci strave i užasa, i penzija od 100 evra.
Pročitajte još:
* Porodica Khawatmi iseljena posle višečasovne drame
* Porodica iz Golubaca brutalno izbačena iz kuće: U zoru pod tuđi krov
Izvršitelji se juče ipak nisu pojavili, kako komisije kažu, jer su čuli da će biti gužve. Okupile su se komšije i sugrađani da brane baka Slavku. Svi strahuju da će izvršitelji doći kad se niko ne bude nadao kako bi lakše sproveli u delo nameru da barake sruše, a porodice ostave na ulici.
- Ako me odavde izbace, ja ću se ubiti. Nemam gde da odem. Novca nemam, nemam dece, nemam nikoga da mi pomogne osim ovih dobrih ljudi koji su se okupili tu - kaže za "Vesti" Slavka. Plaši se da njeno srce neće izdržati.
Kako kaže, nema vrata na koja nije zakucala za pomoć, ali nikoga nije briga.
- Pa ja da imam gde da odem, zar bih živela u ovim uslovima koji nisu dostojni čoveka - priča Slavka, pokazujući na zidove pune vlage, trule prozore i prazan frižider. Živi kako mora, i od svoje skromne penzije plati režije i ostane za neku paštetu i malo hleba.
- Osećam se poniženo. Ceo život se patim. Nisam udata, nemam dece, radila sam kao čistačica ceo život, zaradila tu neku jadnu penziju, i to nije dovoljno nego moram još da se mučim, pa da me po stare dane izbacuju. Ne treba meni puno. Ja puno ni ne tražim. Nek mi daju samo neku sobicu gde ću mirno proživeti ovo malo života što mi je ostalo. Ne tražim besplatno ništa, platiću ja koliko god treba od svoje penzije, pa makar ne jela, samo da više ne strahujem svaki put kad neko pokuca - rekla je Slavka sa suzama u očima.
Ona sa svojom penzijom ne može da priušti da plati podstanarsku sobu, pa ako drugog rešenja ne bude, kako kaže, preseliće se pored obližnjeg kontejnera.
Porodice u strahu
U radničkim barakama na Konjarniku živi više od 30 porodica. Pre 25 godina su dobili na korišćenje barake kao privremeni smeštaj, dok ne dobiju stanove. U međuvremenu firma privatizovana, radnici ostali bez posla, zemljište na kome se nalaze barake prodato, a radnici dobili rešenja o iseljenju. Porodice Jokić i Luković, za sada, izbegle su iseljenje zahvaljujući brojnim okupljenim novinarima i sugrađanima.
