Dugo čekao pravdu: Sahranio oca posle 72 godine
Konačno mi se ispunila želja da mi otac Jaroslav bude rehabilitovan i da njegove ostatke sahranim kako dolikuje srpskom domaćinu, reči su Milisava Milutinovića iz sela Jezdine, na planini Jelici, kod Čačka. Poslednji susret između Milisava i oca Jaroslava, koji je kao kraljev vojnik pod zakletvom 1941. pristupio četničkom pokretu, bio je u rano jutro 6. novembra 1945, nekoliko sati pre nego što je Jaroslav ubijen na mestu koje su gorštaci sa Jelice vazda zvali Gornja Lipa. Zajedno sa Jaroslavom uhvaćen je i na istom mestu zaklan i njegov drug Radoslav Radonjić Lukinac. Njih dvojica su neobeleženi grob delili 72 godine, sve do pre nekoliko dana kad je Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle oslobođenja 1944. godine uz sve dozvole i uz prisustvo policije, tužioca i patologa otkopala grob i posmrtne ostatke Jaroslava i Radoslava predala porodicama.
- Za mog oca se znalo da ničim i nigde nije okrvavio ruke, znala je to i OZNA, pa oca prvo odvela u Čačak. Tamo je kao bivši četnik, ali bez zločina, bio zatvorenik -slobodnjak. Međutim, kad mu je predloženo da pored Morave učestvuje u streljanju četnika, on na to nije pristao. Pobegao je iz zatvara i krio se u šumama u okolini sela zajedno sa Radonjićem i Dragoslavom Vućićevićem Crnjakom. Imali su i svoj bunker u kojem su uhvaćeni nakon što ih je izdala devojka iz sela.
Znajući da nisu ništa skrivili, moj otac i Radonjić su se predali, dok se Dragoslav Vučićević razneo bombom, jer nije verovao rečima Velimira Cvetića, poznatog čačanskog advokata koji je predvodio poteru. Eto, tada sam video oca poslednji put, a sećam se da mi je tada zapovedio da slušam majku Pavu jer neće biti nikog drugog da me izvede na put - priseća se Milisav za "Vesti".
Bilo svedoka
O tome šta se dešavalo sa zarobljenim Jaroslavom i Radoslavom znali su mnogi iz Jezdine. Bilo je i očevidaca sakrivenih u šumi koji su videli pogubljenje, a Milisav je detalje egzekucije saznavao iz priča koje su se krišom pričale u selu. Saznao je, između ostalog, i ko su ljudi koji su mu ubili oca.
- Iz kuće u kojoj su uhvaćeni, mog oca i njegovog druga su pripadnici OZNE poveli prema vrletima Jelice. U jednoj kući su uzeli volovska kola i mog oca i Radoslava upregli u jaram, tako da su vukli kola u kojima su sedeli udbaši koji su ih s vremena na vreme ubadali bajonetima. Kada su stigli do Pridvoričke jaruge zaustavili su se. Oca i Radoslava su odveli u potok i tu su ih, prema svedočenju meštanina koji je sve to skriven posmatrao, zaklali ih i sahranili. Međutim, posle 72 godine doživeo sam da se ponovo sretnem s ocem, makar i ovako - ističe Milisav dok uzbuđeno prati rad specijaliste sudske medicine iz Beograda Ljubiše Božića, kojem su u iskopavanju zemnih ostataka pomagali Milisavljevi sin Vladan (61) i unuk Miloš (27).
Milisav i njegova majka Pava decenijama su znali gde je Jaroslavov grob zahvaljujući meštaninu koji je, nakon što je vojska otišla, na bukvi pored groba urezao krst koji i danas stoji. Za mesto se znalo i zbog toga što su se učesnici zločina hvalili u selima na Jelici.
- Naravno da smo se majka i ja plašili da o zadušnicama dolazimo na očev grob i da palimo sveće, ali smo to krijući ipak radili. Kada sam stasao, od starijih sam saznao istinu o stradanju mog oca, a pravda je delimično zadovoljena 2008. i 2010. godine kada su moj otac Jaroslav i Radoslav Radonjić rehabilitovani - kaže Milisav.
I srećan i nesrećan
Milisav kaže da mu je svih ovih decenija bilo veoma teško jer su, kako je rekao, majka i on često bili vređani i ponižavani.
- Ipak, izdržalo se. Bilo mi je teško i zbog toga što je pored naše kapije stalno prolazio i komšija koji je učestvovao u klanju mog oca, ali o tome je verovatno razmišljao i on. Što se mene tiče, majka me je zaklela da se nikad ne svetim i ja sam se te zakletve držao. Sada, posle 72 godine, srećan sam i nesrećan. Srećan, jer je istina o mom ocu kao čoveku koji nije napravo nikakvo zlo izašla na videlo, srećan i zato što ću njegove zemne ostatke sahraniti kako dolikuje, ali nesrećan jer sam tolike godine na pravdi Boga morao da živim bez oca i da sa njim razgovaram samo u mislima - kroz suze govori starina Milisav Milutinović koji će, kako kaže, do kraja života osuđivati događaje iz srpsko-srpskog rata.
"Čišćenje terena"
Među osobama koje su doprinele da Milutinovići konačno saznaju celu istinu o stradanju Jaroslava Milutinovića i Radoslava Radonjića svakako su i istoričar Goran Davidović, predsednik komisije za pronalaženje tajnih grobnica u Čačku, i Aco Đenadić, predsednik Ravnogorskog pokreta u Čačku.
- Na osnovu Zakona o rehabilitaciji uspeli smo da dokažemo nevinost ovih žrtava koje su ubijene samo radi ideologije, ali je to bilo usko povezano i sa prvim izborima na kojima je tadašnja vlast morala da pobedi pa i po cenu stotina nevinih žrtava. U to vreme, uoči izbora, stiglo je naređenje da se "teren očisti", što je značilo da nema živih, da nema privedenih i da se egzekucije sprovode na licu mesta. Žrtve te nardbe bili su i Jaroslav i Radoslav, čiji će zemni ostaci zajedno biti položeni u kripti crkve Uspenje presvete Bogorodice u Jezdinama čiju je izgradnju značajno pomogla i srpska dijaspora. U ovoj kripti će se ubuduće polagati zemni ostaci stradalnika sa planine Jelice i pored igrališta Borca u Čačku - kazao je istoričar Goran Davidović.
