"Vesti" sa humanitarkom Ružom Popović: Srce veliko kao ceo svet
"Kako je kad se srcem pruža, to zna najbolje gospođa Ruža", stihovi su 12-godišnje devojčice koji najbolje govore o ženi koja je svoje postojanje posvetila onima koje život nije mazio. Ova devojčica se pesmom zahvalila Ruži Popović jer joj je omogućila da sa još tridesetak mališana ove godine prvi put vidi more. To je samo jedna u nizu stvari koje je ova velika humanitarka učinila kako bi olakšala život mnogima u nevolji. U Šapcu se na pominjanje njenog imena čuju samo reči hvale, a mnoga je deca smatraju svojom drugom majkom.
Ruža Popović je 2009. godine osnovala fondaciju Humano srce, želeći da na taj način pruži prijateljsku ruku onima koje su drugi zaboravili, koji su ostali na margini svakodnevice. Ekipa "Vesti" posetila je ovu fondaciju i samo nakratko odvojila Ružu od njenih brojnih aktivnosti.
Iz siromašne porodice
- Potičem iz siromašne porodice, pa znam koliko siromaštvo boli i ponižava čoveka. Odlučila sam da ostatak svog života provedem pomažući drugim ljudima kojima je pomoć potrebna. Nakon odlaska u penziju osetila sam da u meni ima još energije. Da se ne bih budila sa osećajem uzaludnosti, odlučila sam da se bavim humanitarnim radom. Iza svakih zatvorenih vrata na koja mi zakucamo, čeka velika patnja. Ali, kada nekome pomognete, to vam ispuni dušu! Ja znam da mogu pomoći i to me čini srećnom. Kada sam počela ovo da radim, otvorili su mi se svi horizonti. I Bog pomaže kad se radi od srca - rekla je Ruža.
Ona svakodnevno smišlja nove ideje kako bi nekome mogla pomoći. Ruža i njeni saradnici brinu o tome da nijedno dete u Šapcu ne bude gladno i tužno, da nijedan đak ne ostane bez užine, školskog pribora ili ekskurzije, da nijedna beba ne bude bez pelena i mleka. Ruža brine i o starima i nemoćnima, ali i svima koji su ugroženi.
- Sve naše priče su tužne. Pomažemo uglavnom u našoj opštini, ali izuzetno, kada je reč o velikim ljudskim patnjama, izađemo iz naših okvira. Fondacija svakodnevno razvozi 500 obroka narodne kuhinje po selima u okolini Šapca odakle ljudi ne mogu da dođu. Kupujemo, zidamo, rekonstruišemo kuće. Dosad smo za ovih devet godina kupili ili sredili oko 100 kuća. Stipendiramo decu, kupujemo lekove, odeću, obuću, hranu, ogrev... Kada nam neko donira stari nameštaj, ako je negde oštećen, popravimo ga i doniramo porodici kojoj treba. Dešava se da postoje porodice koje imaju ogromne dugove za struju koje nikako ne mogu da plate. Mi onda potpišemo ugovor sa elektrodistribucijom i kroz rate godinama plaćamo to za njih - ispričala je Ruža.
Osnovala prihvatilište
Humano srce je želelo da napravi i kutak za one koji nemaju krov nad glavom.
- Imamo prihvatilište. Tu ima trenutno petoro korisnika i u njemu su oni koji nemaju gde da borave, pa dok se ne snađu imaju gde da spavaju u toplom, obezbeđenu hranu i podršku. Bila je tu i jedna žena sa bebicom oko godinu dana. Sada se osamostalila. Mi smo i dom, i sigurna kuća, i prihvatilište za sve koji se nađu u okolnostima koje ne mogu da se prevaziđu. Tu smo da im pomognemo u njihovom beznađu - rekla je Ruža.
Ona kaže da ljudi najviše, očajnički traže hranu, što je poražavajuće za bilo koju zemlju u 21. veku. Pre skoro devet godina kada je osnivala fondaciju, nije očekivala da će biti toliko posla.
- Sada imamo 11 zaposlenih. Na početku nas nije bilo toliko, ali vremenom je raslo. Kako su rasle potrebe građana, tako smo se i mi proširivali. Imamo žene za pomoć u kući koje pomažu ugroženima i nemoćnima tako što im skuvaju ručak, očiste kuću, operu veš. Imamo građevince, fizičke radnike i trudimo se da svima izađemo u susret. Imamo lepu saradnju sa centrom za socijalni rad, državnim preduzećima, bolnicama i domovima zdravlja. Apelovala sam i na predsednike mesnih zajednica, sveštenike i direktore škola da prijavljuju kada čuju za teške ljudske patnje. Mi obiđemo svaku porodicu, uverimo se da žive teško i pomognemo - objašnjava Ruža.
Osetljiva na decu
Ma koliko su sve patnje teške, Ruža je posebno osetljiva na decu!
- Iz pozicije majke posmatram decu i zato najviše o njima brinem. Ja sam bila medicinska sestra i radila sam sa decom. Moja prva aktivnost bila je otvaranje dnevnog boravka za decu ometenu u razvoju. Ustupila sam prostor koji imam, sin koji je preduzetnik mi je kupio kombi kojim smo dovozili decu, a lokalna samouprava je dala osoblje, hranu i gorivo. Svako dete je pred Bogom isto. Bio kruh, hleb ili hljeb, sve je od brašna. Tako su i deca ista, a mi ne gledamo boju kože, nacionalnu pripadnost i želimo da pomognemo svim mališanima da se ne osećaju manje vrednima - ističe Ruža.
Ona se trudi da organizuje letovanja i zimovanja za decu, svesna da oni u suprotnom nikada svoj raspust ne bi proveli kao njihovi drugari iz škole koji žive bezbrižno. Ovoga leta deca iz ugroženih porodica su bila u Crnoj Gori, a zimski raspust su provela na Tari.
- Nedavno smo kupili i kuću u lekovitoj banji Batanji i sada šaljemo naše korisnike tamo. Pošaljemo našu ženu da kuva, uplatimo lečenje... To su ljudi koji nikada ne bi mogli da sebi obezbede odlazak u banju - kaže Ruža.
Ostavljena na milost i nemilost
Tokom godina upoznala je Ruža mnoge porodice i videla svakakve sudbine. Ipak, sudbina jedne slepe bake najviše ju je pogodila.
- Ona je živela sama, bez ikakvih primanja. Zatekli smo je u kući sa pacovima. Živela je samo od milostinje. Nju je sin ostavio. Pozvali smo ga, ali njega to nije interesovalo. To mi je bilo vrlo potresno, jer da li može ikoga da poštuje, ako majku ne poštuje. Majka je svetinja! Mi smo joj sredili kuću, nabavili frižider i pomogli joj da dobije tuđu negu i pomoć. Često pomažemo ljudima i da ostvare neka svoja prava za koja i ne znaju da ih imaju - ispričala je Ruža.
Najviše je ponosna kada vidi da su njeni štićenici na pravom putu.
- Imamo braću blizance koje poznajem od rođenja. Majka ih je ostavila, otac je poginuo, pa su završili u domu. Kada su napunili 18 godina, izašli su iz sistema socijalne zaštite i ja sam ih dovela da žive kod mene. Zaposlila sam ih u firmi moga sina i sada su samostalni, vredni momci. Puno mi je srce zbog toga - ispričala je Ruža.
Sagovornica "Vesti" ističe da su deca cveće koje treba negovati, jer će samo tako cveće dati plod.
- Potrebno je malo više brige o čoveku, naročito o deci. Mislim da bi svi morali da se uključuju za svu decu koja su izgubila majku, koja nemaju od čega da žive. Oni su briga svih nas. Ne treba to da se radi po komandi i odgovornosti, već iz ličnog osećanja. To je zakon čovečnosti - zaključuje Ruža.
Adresa za pomoć
Svi koji žele kontaktiraju fondaciju Humano srce, to mogu da učini putem telefona +38115/392-452, a uplate mogu da obave na broj žiro-računa u Adiko banci: 165-18385-83 ili na račun u Erste banci: 340-5011005308-02.
Teške sudbine
Teške ljudske sudbine Ružina su svakodnevica. Porodice kojima pomaže ne mogu naći reči da joj se zahvale. Ona skromno kaže da je to najmanje što može.
- Imamo tri porodice gde su se majke ubile, pa brinemo o toj deci. Na primer, imamo dvoje dece čija se majka vrlo mlada ubila. Brinemo o njima. Obezbedili smo odmah mesečne karte za odlazak u školu, nosimo im hranu, odeću. Deca imaju veoma neodgovornog oca, pa na njega ne možemo da se oslonimo. Imam i jednu porodicu sa četvoro dece čija je majka umrla vrlo mlada. Njima smo sazidali kući i svakog dana šaljemo ženu koja ide da im sredi sve, da im očisti, opere, da isprati decu u školu i dočeka ih. Jedna porodica ima devojčicu koja čeka transplantaciju srca. Oni su živeli u jako nehumanim uslovima, sa pacovima. Mi smo toj porodici napravili kuću. Srećna sam što smo im obezbedili i kupatilo i posteljinu, nameštaj, posuđe... Kada useljavamo porodicu, trudimo se da im obezbedimo sve - kaže Ruža.
Ona ističe da ove jeseni planiraju da skuće i jednu porodicu sa dva dečaka, čiji je otac teško bolestan.
- Jedan dečak je četvrti, drugi peti razred. Otac je imao moždani udar, dijabetičar je i ima bolesne bubrege. Žive u šupi, a plan je da im ove jeseni stavimo kuću pod krov, a do proleća da je potpuno završimo - priča ova žena velikog srca.
Ruža je za decu kuvarica, čistačica, majka i savetnik, sve po potrebi. Kada treba, ode čak i na roditeljski sastanak.- Reč je o dečaku kojem se majka ubila. On je četvrta godina srednje škole i jako je tužan i zatvoren. Otac nikada neće da ode u školu, a kad nas obaveste iz škole odem ja. Desi se i da se nekad uspava za časove, pa ga i budimo. Platimo mu ekskurziju, činimo sve što možemo da ga izvedemo na pravi put - zaključuje humana Ruža Popović.
Trnovit životni put
Ruža Popović rođena je 26. februara 1950. godine u selu Pribidoli u opštini Srebrenica u Bosni i Hercegovini. Potiče iz siromašne porodice, bila je treće dete u porodici Vojislava i Nade Janković. U potrazi za svojom šansom i boljim životom, Jankovići se početkom šezdesetih godina prošlog veka doseljavju u Majur kod Šapca. Otac Vojislav nedugo zatim umire, a deca, sama s majkom, ostaju bez očeve podrške i ljubavi. Težak život u oskudici, postaje još teži. Ipak, Ruža nastavlja školovanje i 1969. godine završava srednju Medicinsku školu, a pet godina kasnije počinje da radi kao medicinska sestra u šabačkom Zdravstvenom centru, u Službi za zdravstvenu zaštitu dece i omladine, u kojoj je provela radni vek. Udata je za Momčila Popovića, majka je troje dece - Zorice, Slavice i Stanka. Baka je sedmoro unučadi i prabaka jednom praunučetu.
- Ponosna sam na svoju decu, a sin Stanko mi je uvek oslonac i siguran temelj za svaki moj novi poduhvat. To mi daje snagu da istrajem i pomognem mnogima koji su u nevolji, jer niko ne sme biti zaboravljen - s ponosom ističe Ruža.
Okićena je brojnim nagradama za svoj rad, a jedna od njih je i zlatna medalja za zasluge ukazom predsednika Republike Srbije 2014. godine.
