"Deda svirao kralju, a ja otadžbini"
Od kada zna za sebe, Rade Radivojević je u svetu muzike. Odrastao je u porodici čuvenih crnotravskih muzičara, pa je od malih nogu sanjario o pesmama i uz pesme. Ostvario je impresivnu muzičku karijeru. Njegov autorski rad zabeležen je na više stotina CD-ova, trajnih radio-snimaka i u ogromnom broju TV emisija.
Povodom obeležavanja 40-godišnjice rada, PGP RTS je objavio trostruki album sa najznačajnijim ostvarenjima iz oblasti pop i narodne muzike. Teško je pobrojati nagrade koje je legendarni Rade dobio. Bio je pobednik festivala poput Beogradskog šlagera, novosadskog Zlatnog zvonceta, Beogradskog proleća, MESAM- a, bugarskog Zlatnog Orfeja, skopskog Evrofesta... Na Slavjanskom Bazaru u Vitjebsku u Belorusiji učestvovao kao predstavnik Jugoslavije. Njegove kompozicije i aranžmani snimljeni su i izvode se u Nemačkoj, Rusiji, Finskoj, Francuskoj, Ukrajini, Austriji, zemljama Beneluksa. Dobitnik je posebnog priznanja za vrhunski doprinos u kulturi Republike Srbije.
Sticajem okolnosti, najslušaniju pesmu u zemlji komponovao je baš Rade i to "Volimo te, otadžbino naša", koju su otpevali Leontina Vukomanović i Milan Šćepović, tako da je on jedan od naših Ginisovih rekordera.
- Rođen sam 27. aprila 1949. godine u Vranju, jer je moj otac Srboljub kao profesor muzike neretko menjao mesto službovanja. I otac i majka Bosa su iz Crne Trave, ali smo se stalno selili. Živeli smo u Surdulici, Markovcu, Rači Kragujevačkoj, Ražnju, Nišu. Taman kad se naviknem na školu i drugare, otac kaže "selimo se". I onda sve iz početka, nova škola, drugari, ali ne žalim se. Nekako od rođenja bio sam okrenut muzici. Moj deda po ocu Josif bio je muzičar i vodio je dva orkestra: tamburaški i duvački orkestar. Bio je berberin, opančar, a imao je i apoteku, ali je iznad svega voleo muziku. Svirao je kralju Milanu i dobio Napoleona (zlatni novčić) koji čuvamo u porodici.
Ogijev tata
- Sina Ognjana u muzičku školu upisala je supruga. Imao je svega pet godina, a majka ga je redovno vodila na časove i vraćala kući. Sa 16 godina upisao je Akademiju, a sa izuzetnom lakoćom je savladavao u muzici ono što ga je zanimalo. Fenomenalan je muzičar. Bio je pijanista, dirigent, vodio orkestar Gorana Bregovića. Jednom prilikom je svirao, čini mi se, u Studentskom kulturnom centru. Uđem ja tamo, kad me je sačekao korpulentan momak iz obezbeđenja. Pita kako ja to hoću da uđem na svirku: a ja vrdam, pa kao muzički sam urednik, pa ovo, pa ono, kad naiđe još jedan isti takav dečko i kaže: "Pusti ga, to je Ogijev tata!" Ponosan sam na njega, kao i na desetogodišnjeg unuka Lava, Ogijevog sina, koji je takođe muzički nadaren. Đak je Muzičke škole "Josip Slavenski".
Veselo detinjstvo
- Otac je svirao klavir i violinu. I moja tri godine mlađa sestra Ružica je profesor muzike. Sada je u penziji, kao i ja. Osnovnu školu sam pohađao u Rači Kragujevačkoj i Markovcu. Bio sam dobro dete, ali i nestašno. Sećam se, dođu tako jednom u školu saobraćajni milicioneri i mi s njima krenemo na Carigradski drum. Bili smo obučeni kao mali saobraćajci, pod punom opremom i tablicom "stop". Dok su motrili na mene zaustavio sam nekoliko automobila, čim su me ispustili iz vida počeo sam redom da zaustavljam sve. Stvorila se reka kola!
- Obožavao sam praznike, koje sam obično provodio kod majčinih roditelja u Beogradu. Oni su takođe Crnotravci, ali je deda građevinac radio u prestonici i tu se skućio na Crvenom krstu. Igrao sam se sa braćom, decom moje tetke, i uživao u raznim vragolijama, ali kad mi postane dosadno ja odlutam. Nađu me tako milicioneri, pa pitaju "Gde ti mališa živiš", a ja onako sav uplakan kažem: "U kući sa zelenom kapijom i zvonom na povlačenje". Muku muče ljudi da me sprovedu do dedine kuće, jer ja adresu ni da prozborim. Onda mi je najmlađa tetka na parčetu papira napisala adresu i tutnula u džep. Za svaki slučaj, ako se izgubim.
- U osnovnoj školi imao sam svoj orkestar, obožavao tvist, koji je bio, pa recimo, u neku ruku "zabranjeno voće" sa Zapada. Čak sam dobio i kaznu od direktora škole jer smo svirali tvist, ali uprkos tome ostao sam mu veran. Potpuno očekivano upisao sam Srednju muzičku školu u Nišu. Maštao sam da postanem kompozitor klasične muzike, a onda su se pojavili "Bitlsi". Definitivno sam znao: biću pop kompozitor! Školski drug mi je tada bio Goce Nikolovski, pevač benda u usponu "Daltoni". Pozvao me je da uđem u grupu! Zamislite moju sreću, ali, avaj, uslov je bio da imam električne orgulje! Bile su skupe, a po njih se moralo u inostranstvo.
Druženje sa Gagom
- Sedimo tako u kafiću Talija, na Vračaru, glumac Dragan Nikolić i ja, kad nam kolporter tutne na sto "Ludus", časopis za pozorište i film. Otvorimo novine, kad ono tamo pesma posvećena Petru Kralju "Crveni klovn". Reč je o stihovima pokojnog glumca Ljubiše Baje Bačića. Kaže meni Gaga : "E, ovo ne možeš da komponuješ." Odem kući i napravim melodiju. Donesem CD sa demo snimkom u kafanu i kažem Gagi: "Evo, komponovao sam", a on meni: "Pa, nemam gde ja to da čujem." Tek javi se jedan gost iz kafane i kaže: "Imam u kolima CD plejer, ajde da poslušamo." Čujemo mi melodiju crno na belo, a ja onda Gagi kažem: "E, sad ima da častiš kafanu."
Noćne svirke
- Imao sam sreću da je otac imao mnogo razumevanja za mene: prodao je svoju fotolaboratoriju, pa još pridodao para i pravac u Trst kod mog ujaka, Ace Aranđelovića, fudbalera zvanog Aca Autobus. I tako postanem vlasnik električnih orgulja i član Daltona, jedne od deset najvećih rok-pop grupa koje su se pojavile na jugoslovenskoj sceni! Svirali smo popularne pesme, gostovali u emisiji Radio Beograda "Veče uz radio", učestvovali na večerima otvorene forme Beogradskog proleća. Kako to biva Daltoni su se raspali, članovi grupe su krenuli svojim putem.
- Godine 1968. upisao sam Muzičku akademiju u Beogradu, a uporedo sam svirao po prestoničkim klubovima. Nastupao sam u Klubu inženjera i tehničara, noćnom baru hotela Šumadija na Banovom brdu. Sećam se ,svirke su trajale do dva ujutro. Najgore je bilo kad izgubim noćni autobus, pa čekam sat vremena, pa naiđe drugi. A znam da me ujutro od osam čekaju predavanja, na koja sam redovno išao. Sećam se poznatog profesora Laleta Petrovića i njegovih časova. Imao je profa nekako monoton glas, pa se neretko dešavalo da zaspim. Kolege bi me tada branile: "Ne grdite ga, on noću svira, mora, ima dete."
- Supruga Mirjana, tada student prava, a sada pravnik u penziji, i ja postali smo roditelji na počeku studija. Imao sam 21, a ona godinu dana manje kada se rodio naš sin Ognjan. Već 1971. uspeo sam da se zaposlim u horu Radio Beograda. Ne znam kako, ali sam kao redovan student bio u stalnom radnom odnosu. Čuveni dirigent Borivoje Simić vodio je hor i mogu reći da je imao nekako očinski odnos prema meni, tako da sam bio u dobrim rukama.
Supruga sa praznim koferima
- Dok sam služio vojsku u Nišu, supruga Mirjana se kao pravnik zaposlila u Kompasu. Imali smo beogradske lične karte, ali smo oboje bili u gradu na Nišavi. Dosetili smo se malom lukavstvu kako da dobijem slobodno vreme. Dođe ona tako sa praznim koferom, ko tobože iz Beograda meni u posetu. Tako dobijem slobodno i svi srećni!
Desetar u vojsci
- Rešim ja da odem u vojsku, šta ću, moram se odužiti državi, pa ko velim služiću vojni rok. Starešine će me puštati, a ja ću iz vojske da diplomiram. Armiju sam služio u Prizrenu i Nišu i tu upoznao drugare za ceo život: Raleta Zelenovića, čuvenog filmofila, Vanju Bulića, novinara, Batu Kneževića slikara, Nikolu Mirkova, urednika. Desetar sam im bio i to kakav! Onaj koji im namešta krevete. Koristeći naše drugarstvo mangupi se izvuku iz postelje, a ja im nameštam krevete da nas oficir sve skupa ne bi kaznio. Bila su to sjajna vremena!
- Nakon diplomiranja na Akademiji odlučio sam da nastavim karijeru kao slobodni umetnik. Na taj korak sam se odlučio jer sam shvatio da ću samo tako moći da se skućim i rešim podstanarskog života! Krenem ja tako kao instrumentalista da pratim naše pevače po Sovjetskom Savezu! Išao sam na turneje sa Đorđem Marjanovićem, Mikijem Jevremovićem, Radmilom Karaklajić... Bili su jako popularni u tadašnjem SSSR. Bile su to turneje koje su trajale tri do pet meseci. I tako desetak godina...
Nostalgija
- Sa nostalgijom se sećam turneja po tadašnjem SSSR . Mi smo njima bili dašak sa Zapada. Tražili su od nas da im donesemo farmerke, ploče, sve ono što se teško nabavljalo kod njih. Kad smo odlazili u njihove restorane morali smo da vodimo računa za koji sto sedamo. Ako sednemo za onaj koji taj dan nije u opticaju, posle izvesnog vremena tražimo konobara, a on nam tek tada kaže da se premestimo u drugi red, jer se sto koji smo zauzeli "odmara".
- Naravno, svirao sam i po našoj zemlji. Svirao sam u Bajaginim "Instruktorima" i tu proveo oko godinu dana. Bio sam sa ovim bendom 1984. godine, kada je snimljen album "Sa druge strane jastuka". Uporedo sam sve vreme pokušavao da se nametnem kao kompozitor. Slao sam pesme na razne festivale, tada su se kompozicije slale pod šifrom i u zapečaćenim kovertama! Svake godine slao sam pesme i za Jugoviziju, a 1991. poslao sam čak dve. Godine 1992. moja kompozicija "Ljubim te pesmama" je pobedila. Putovao sam u Malme na "Pesmu Evrovizije" sa Ekstra Nenom. Po glasovima slušalaca Radio Malmea bili smo favoriti broj jedan, ali na kraju smo završili na 11 mestu. Ipak, ono što je obeležilo naš boravak jesu novinarska pitanja o političkom kontekstu našeg nastupa. Ja sam im uporno odgovarao da je moja kompozicija ljubavna pesma. Nije vredelo, sve je bilo usmereno na politiku. Bilo je i pretnji od ustaške emigracije. Vratili smo se u Beograd poslednjim letom JAT-a. Uvedene su sankcije, pa je taj avion koji je trebalo da odveze naše fudbalere na Prvenstvo Evrope u Danskoj odleteo prazan!
- Jedna od najlepših pesama koju sam napisao je "Ne idi, zlato moje" koju je otpevala Mira Beširević. Sarađivao sam sa brojnim pevačima kao što su Maja Odžaklijevska, Čeda Marković, Luis, upoznao čuvenu rusku zvezdu Alu Pugačovu, velikog francuskog kompozitora Mišela Legrana.
Gostovanje u Kanadi
- U ovom poslu nema odmora. I dalje radim, mada manje za estradu. Za seriju filmova o našim košarkašima i njihovim trenerima (Sale Đorđević, Duda Ivković) koji se prikazuju po raznim festivalima ja radim muziku. Angažovao sam se takođe na delu "Inspirisano poezijom". Tu na stihove poznatih pesnika, kao što je, na primer, Ivo Andrić, glumci Vjera Mujović i Aleksandar Srećković Kubura recituju, a ja ih muzički pratim. Taj "Poetski kabare" je svojevrstan omaž slavnom nobelovcu. Nastupamo u inostranstvu i to u Kanadi, Švedskoj, Švajcarskoj, Finskoj, Južnoafričkoj Republici. Naravno, nastupamo i po Srbiji i svuda smo lepo prihvaćeni. Radimo i po stihovima Mike Antića, Duška Trifunovića...
- Često se viđam sa Milovanom Vitezovićem, komponujem pesme na njegove stihove, a planiramo da uradimo mjuzikl za Pozorište na Terazijama. Radim i muziku o manastiru Jašunja, koji se nalazi na 15 minuta od Leskovca, a star je 500 godina.
