Srbi širom sveta podržali akciju: Da spasemo decu i jezik
Zbog velikog odliva naših građana u inostranstvo neophodno je otvaranje novih škola i usklađivanje nastave sa tradicionalnim srpskim vrednostima, smatraju Dveri. Skupštini Srbije su zbog toga podneta tri amandmana koja se tiču ovog pitanja.
Prvi se odnosi na uvođenje honorarnih nastavnika u dopunske škole, prema drugom jedan predstavnik dijaspore bio bi u Nacionalnom prosvetnom savetu, dok je treći amandam otvaranje škola i pri konzulatima.
Srđan Mijalković, predsednik SPKD Prosvjeta u Austriji, izrazio je uverenje da će mnogi Srbi u rasenju podržati inicijativu Dveri.
Bilo je krajnje vreme
Darko Drobnjak iz Linca smatra da je bilo krajnje vreme da se srpski jezik odvoji od hrvatskog i takozvanog bosanskog.
- Moje mišljenja je dobrim delom zasnovano i na tome što smatram da trenutno u Srbiji ne verujem da neka opoziciona inicijativa može da nađe primenu u realnom životu. Moj sin ne ide na časove maternjeg jezika baš zbog loših iskustava dece koja su pohađala časove. Maternji jezik mog deteta je srpski, a u udžbeniku koji je koristio bilo je svega i svačega, samo je srpskog nedostajalo! Ne bih da kritikujem nastavnike, tog BHS jezika, ali ne bih da moje dete bude kolateralna šteta - kazao je Drobnjak.
- Ideja je odlična i bavi se suštinskim problemima koje imamo svi koji živimo izvan Srbije. Obraćanjem pažnje na obrazovanje mladih u dijaspori, na škole, podrškom onim retkim obrazovnim programima koji već postoje i stvaranjem novih, država bi dugoročno profitirala. Mnoga deca rođena u rasejanju ne znaju dovoljno maternji, srpski jezik, pa samim tim slabo uče i jezik zemlje u kojoj žive. Neznanje ili nedovoljno znanje maternjeg jezika sprečava i njihov eventualni povratak u Srbiju. Stvaranjem uslova za više i bolje učenje srpskog u dijaspori država bi za kratko vreme dobila niz stručnjaka koji bi znali jezike i bili dobra veza između Srbije i zemlje u kojoj žive. Dugoročno, oni bi se jače vezali za otadžbinu i nastavili da gaje svoje veze sa njom, kako kulturne, tako i ekonomske - kaže Mijalković za "Vesti".
Dobro je ako usvoje
On dodaje i da srpski jezik treba zaštiti u Evropi, ako je to potrebno čak i zakonima!
- Sada smo u situaciji da srpski polako nestaje u mnogim zemljama, a da se umesto njega nameću nekakvi "politički jezici", kakav je, na primer, takozvani "bošnjačko-hrvatsko-srpski". Taj jezik samo zbunjuje one koji ga uče, jer je veštačka mešavina sinonima i varijanti raznih govora kojom se samo ubrzava asimilacija i pojačava jezički i kulturni haos u kome mladi odrastaju. Nadamo se da će većina u Skupštini Srbije prepoznati značaj i dobre strane ovih amandmana i da će oni biti prihvaćeni. Odnos prema tome će biti jasan signal nama koji živimo u rasejanju da li i na koji način državne institucije Srbije žele da zaštite srpski jezik, podrže školovanje na srpskom i druga prava svojih građana u dijaspori - istakao je Mijalković.
Nedostaju kadrovi
Milan Rajković iz austrijskog Trauna kaže da je za Srbe u dijaspori, koji iole drže do porekla i nacionalnog identiteta, ovo jedno od najvažnijih pitanja i najvećih problema.
- Naša deca su uskraćena izostankom sa nastave svog jezika, jer i stručnjaci za ovu oblast kažu da je lakše savladati drugi jezik ako dobro vladate maternjim. U Austriji imamo mogućnost organizovanja nastave srpskog jezika i veronauke, ali vidno je da su nam potrebni kadrovi. Valjalo bi iskoristiti tu mogućnost, jer bismo na taj način olakšali našoj deci školovanje, a sigurno da bismo i očuvali svoj identitet na ovim prostorima - kaže Rajković.
Jovica Simić iz Rozenhajma u Nemačkoj smatra da su ovi predlozi dobri i da će doneti boljitak ukoliko ih Skupština usvoji.
- Moja deca, dok su bila manja, išla su na dopunsku nastavu. Sada više ne idu, ali mislim da je dobra ideja da se pri konzulatima Srbije organizuje dopunska nastava na srpskom. To bi sigurno bilo bolje organizovano i delovalo bi ozbiljnije i za decu i za roditelje. Ima tu, međutim, jedan problem, a to je da bi u konzulate dolazila samo deca iz grada i okoline grada u kojem je konzulat, dok deca iz udaljenijih gradova ne bi mogla da dolaze na nastavu. Što se tiče angažovanja honorarnih prosvetnih radnika, koji već borave u inostranstvu, svakako bi bilo dobro, pogotovo što je to jeftinije nego slanje nastavnika iz Srbije u inostranstvo. Kada je reč o Nacionalnom prosvetnom savetu, trebalo bi da u njemu budu i predstavnici dijaspore, jer među njima ima školovanih i iskusnih ljudi čija bi mišljanja i predlozi bili od koristi - kaže Simić.
Veća briga države
Predloženi amandmani
* uvođenje honorarnih nastavnika u dopunske škole
* jedan predstavnik dijaspore u Nacionalnom prosvetnom savetu
* otvaranje škola i pri konzulatima
Dragica Bojanić Monteiro iz Bremena kaže da se, kao majka dečaka školskog uzrasta, trudi da njeno dete pored obaveznog nemačkog nauči dobro srpski jezik i zato je đak Srpske dopunske škole.
- Mi u kući, osim srpskog, govorimo i portugalski, budući da je moj muž Portugalac, tako da je naš sin u prednosti, jer govori tri jezika ravnopravno. Nastavu srpskog organizuje učiteljica koja ovde živi već dugi niz godina i radi kao honorarni nastavnik. Nju je postavilo Ministarstvo prosvete Srbije i ona uspostavlja saradnju s našim konzulatom, ali iz primera kako to rade Portugalci imam utisak da se njihova država više brine o svojim državljanima tako što ih okuplja, a mi i ne znamo ko od Srba živi u Bremenu - kaže Dragica.
Njena sugrađanka Sonja Matejić kaže da se Srbi u dijaspori samoorganizuju kako znaju i umeju.
- U Bremenu imamo sreće što naša deca uče i neguju srpski jezik u okviru Srpske dopunske škole, a imamo i Srpski kulturni centar. Naši konzuli dolaze na proslave i daju nam podršku u radu, što je veoma lepo, ali ta saradnja bi trebalo da bude veća i da se oseti briga države. Zaista bi bilo dobro da se u zgradama konzulata organizuje nastava, kako predlažu Dveri, jer bi tako mnogi naši sunarodnici shvatili da je neophodno da čuvaju svoj jezik, jer je to način da se sačuvaju od asimilacije - zaključuje Sonja Matejić.
Nastavu prilagoditi zemlji u kojoj je škola
Saradnja, razmena mišljenja i međusobna sloga najbolje su rešenje, a upravo tako sadašnju dijasporsko-pedagoško-prosvetnu situaciju vidi i ocenjuje Ljiljana Simić, profesor razredne nastave i žitelj Pariza od 2001. godine.
- Do pre dve godine u Parizu su u jednoj školskoj godini radila samo po dva nastavnika koja su stizala iz Srbije. Potom sam kao honorarni nastavnik uključena ja, a od oktobra nam se pridružuje još jedan honorarni nastavnik Jelena Mihajlović, koja je dosad radila na Sorboni. To je potvrda da se broj đaka povećava, a i da naša nastavnička saradnja odlično funkcioniše - analizira Ljiljana.
Nju, međutim, brine što je sve više srpske dece kojima je meternji strani jezik.
- Po mojoj slobodnoj proceni takvih je 20 odsto. Upravo u San Moru imam grupu koja uopšte ne govori srpski - kaže Ljiljana Simić.
Goran Radovanović, predsednik Udruženja Šumadija iz Sansa upamćen je kao najuporniji zagovornik na putu otvaranja školskog centra na srpskom, a i izglasan je za predsednika Roditeljskog saveta dopunske škole pariske regije.
- Moja deca su, kao i ja, rođena u Francuskoj i idu u dopunsku školu, kao što sam i ja išao. Nama roditeljima je svejedno da li je nastavnik stalni ili honorarni, ali nastavnika mora da bude. Na Srbiji je obaveza da bira kvalitetne učitelje, ali i da programe prilagodi zemlji u kojoj je škola, znači glas dijaspore mora da se čuje. Evo jednog banalnog poređenja: kineska kuhinja je najpoznatija u svetu, ali su kineski restorani prilagođeni ukusu svake zemlje. Tako bi i mališani u dijaspori trebalo da uče jezik na način koji im je blizak, pa je možda kombinacija "domaćeg i uvoznog" učitelja najbolje rešenje - kaže Radovanović.
