Ispovest Cece Kitić: Kalimero na krovu sveta
Nemiran duh uvek ju je terao napred. Odrasla je u Tuzli za koju je i danas mnogo vezana, a srećno detinjstvo i roditelji su je naučili da sa obe noge stoji čvrsto na zemlji. Svetlana Kitić svojom manekenskom građom i lepotom razbija predrasude o rukometašicama. Karijeru je završila tek sa 49 godina.
- Rođena sam 1960. u Tuzli u radničkoj porodici. U to vreme većina ljudi je tamo radila u rudniku. Tata mi je inženjer zaštite na radu, mama domaćica. Imam mlađu sestru Gordanu i mlađeg brata Slobodana, na šta sam veoma ponosna. Vodila sam računa o njima, štitila ih. Živelo se skromno, od jedne plate, ali veoma lepo. Roditelji su me uvek učili da ne smem ikada, ma šta postigla u životu, da zaboravim stare prijatelje. Učili su me da budem dobra, poštena, vredna, da ne dižem nos, da ne budem prepotentna.
Krišom na treninge
- Kažu da sam bila nemirno dete, što bi moja mama rekla, pravi šejtan. Uvek sam isterivala neku pravdu, zvali su me Kalimero. Štitila sam mog brata uvek. Kad mu u igri uzmu klikere, onda ja igram za njega da ih vratim. Dosta se igrao fudbal u to vreme, sa terase sam mogla da gledam utakmice. Nisam bila klasična devojčica koja se igrala sa salvetama.
Uvek me je privlačila lopta i fudbal sa dečacima. U to vreme sam pokušavala i atletikom da se bavim, ali mi se nije dopadalo što su atletičarkama jake noge. Bez obzira što sam se igrala sa dečacima, uvek sam htela da budem lepa. Zato sam napustila atletiku i htela da treniram košarku. Ipak, bila sam mala, najniža u razredu.
Ponosna baka
- U 49. godini sam postala baka, moj sin Nikola je dobio sina. Tada sam prestala da igram rukomet, da mi ne kažu: "Beži baba sa terena". Moj unuk je sada drugi razred osnovne škole. Priča engleski, trenira fudbal, veoma je lepo vaspitan. Sada se nadam i nekoj unuci, princezi. Ne znam ko će me od troje dece time obradovati, ali bih bila veoma srećna da se to desi.
- Rukometnoj sekciji u školi je falio jedan igrač, pa su me stavili na gol. Međutim, ja kažem svom nastavniku Branku Dešiću, koji je učinio veliku stvar za mene, da hoću da budem igrač. Stavio me je na teren i pobede su počele da se nižu. Tata je smatrao da sport nije za žene. Mama i ja smo krile da idem na treninge. Jednom je tati jedan prijatelj koji me je video na nekoj utakmici rekao: "Jao Dule, kako ona tvoja ćerka igra rukomet, rastura." On se iznenadio. Tada sam mu priznala da igram. Počeli su klubovi da se raspituju za mene.
U Beograd sam došla 1975. Nije bilo lako. Imala sam 15 godina, i bilo je to prvo odvajanje od roditelja za koje sam i danas veoma vezana. Bio je to period sa puno suza, bežanja u Tuzlu... Od 1976. godine kreću veliki uspesi. Znala da ću igrati rukomet, da ću biti u reprezentaciji, ali ni u najluđem snu nisam očekivala da ću biti proglašena za najbolju svih vremena.
Ukradena mladost
- Išla sam u srednju trgovačku školu "Jezdimir Lović". Igrala sam tada na četiri fronta. Bila sam u juniorskoj i seniorskoj ekipi Radničkog, kao i u juniorskoj i seniorskoj reprezentaciji Jugoslavije. Puno sam odsustvovala iz škole, ali mi nisu gledali kroz prste. Čak sam pala jednu godinu. Bio je to predmet robe, pamtim tu veliku knjigu. Ne dičim se time. Ali eto, može se biti najbolji na svetu i ponavljati razred. Imala sam odlično društvo.
U to vreme je bilo svega, a najmanje je bilo para. Onda mi svi iz razreda sakupljamo šta imamo po džepovima za piće, ćevape. Moje detinjstvo i mladost su na neki način poluizgubljeni. Dok su druge devojke izlazile, išle u diskoteke, ljubile se sa momcima po klupicama, ja sam bila nonstop u karantinu, na putovanjima, na treninzima. Možda je poneka noć ukradena, ali brzo shvatiš da ne možeš tako da živiš jer ujutru mora da se ustane rano.
- Radnički me je napravio i bio veliki deo mog života. Radnički i Ceca su jedna celina. Najbolja na svetu sam postala u tom klubu i najveći broj titula sam osvojila u njegovom dresu. Volim ga i trudila sam se da ga sačuvam. Čak i kredit za stan nisam plaćala da bih pomogla klubu. Na kraju nisam uspela.
Rukometni klub Radnički više ne postoji. Nadam se da će se makar sačuvati od zaborava. Ugašen je zbog izuzetno teške finansijske situacije. Nismo imali moćnike iza nas. Zvezda i Partizan imaju veće privilegije od Radničkog. Mnogo mi je žao zbog toga. Obraćala sam se mnogima, ali nije bilo pomoći. Ja sam čista prema sebi, pokušala sam sa bivšim suprugom Milanom Magićem da ga sačuvam, ali nismo uspeli.
Možda sam pravu stvar počela da radim u pogrešno vreme. Čak smo ušli u rijaliti program Parovi kako bismo obezbedili sredstava za klub. Nedostajalo nam je para da dovedemo neku igračicu. Gorelo nam je pod nogama. Uspeli smo taj novac da dobijemo, ali je psihički to bilo jako teško iskustvo za mene. Ja se sada tu ne vidim, ušla bih možda za neke veće pare koje bi mi rešile stambeni kredit, koji sam podigla u švajcarcima i uvalila se u probleme.
Mis Olimpijade u Los Anđelesu
- Bila sam na olimpijadama u Moskvi 1980. i u Los Anđelesu 1984. U Americi je bilo kao u bajci. Kalifornija sunčana, topla, divno olimpijsko selo. Moskva je bila skromnija, mračnija. Muškarci i žene su bili odvojeni, pamtim i neke zidove i žice. Stamene Ruskinje su na svakom spratu vodile računa da muškarci ne uđu. Uzele smo srebro, u finalu smo izgubile od Ruskinja.
U Americi smo osvojile zlatnu medalju. Ostao mi je u sećanju gol iza leđa koji sam dala, prvi takav u istoriji rukometa. Tada sam proglašena i za mis Olimpijskih igara. Po povratku u Jugoslaviju cela me je familija dočekala na aerodromu. Tada nije bilo balkona, sve je bilo skromnije u odnosu na današnje dočeke sportista.
- Pamtim i put na prvenstvo u Južnu Koreju. Prvo smo bili deset dana u Japanu u Kjotu, da se naviknemo na klimu, na hranu. To je i moje poslednje veće takmičenje. Posle je došao strašni rat. Tad sam poslednji put igrala za reprezentaciju. Sa mnogim saigračicama sam i dan-danas u kontaktu. Mi smo kao porodica. I da se ne vidimo deset godina, kada se sretnemo kao da se nikad nismo odvojili.
Četiri braka
- Moja prva simpatija je bio jedan Deki sa Zvezdare. Bila je to platonska ljubav. Posle sam se zaljubila u Dragana Dašića. Prvi dečko, prva ljubav, prvi greh. Nisam se ja mnogo zabavljala u životu. Kod mene je to čudno. Ja se zaljubim i odmah se udam i rodim decu. Kao da sam ceo život jurila da se udam, a uopšte nisam. Mene su jurili da me žene. Želela sam da imam troje dece i to mi je Bog dao. Nisam žurila, ali udavala sam se četiri puta.
Ljubav mi je bila važna. Posle veze sa Draganom, udala sam se za Blaža Sliškovića. Veza je trajala godinu dana, a brak oko šest meseci. On je mislio da treba da sedim u kući i vezem goblene. Nisam tako želela da živim i otišla sam iz Mostara. I svoje ćerke sam učila da žena može biti uspešna u svom poslu, a istovremeno i dobra majka, supruga, i ljubavnica, sestra, ćerka.
- Nakon Blaža pomirila sam se sa Draganom sa kojim sam dobila sina Nikolu. Nakon razvoda od njega, udala sam se za Gorana Bogunovića sa kojim sam dobila ćerku Maru. Moj život su obeležile i dve velike tragedije. Prva je bila kad je Marin otac nestao sa njenih osam godina. Mi smo bili razvedeni tada. On je krenuo u Mađarsku i nikad nije pronađen.
Nakon udaje za Zorana Kovačevića, 15 dana nakon što sam rodila Aleksandru, on je ubijen. To je ostavilo traga i na mene i na njih. Ja sam se trudila, ali vidim da im nedostaje muška figura u životu. Posle deset godina samoće, udala sam se za Milana Magića. Mislila sam da sam našla ljubav, čoveka sa kojim ću ostariti. Možda je on bio pravi, ja prava, ali nam se energije nisu poklopile. Bez ružnih reči smo se rastali jer nije išlo. Ostali smo drugari i pomažemo jedno drugom.
Politički izlet
- Ja sam bila nestranačka ličnost. Sasvim slučajno sam se našla u politici. Mrkonjić me je zvao. Ja sam socijaldemokrata po nekom svom osećanju, čipu... Nisam imala mrlje u svojoj karijeri, i to je razlog zašto su me zvali. Prihvatila sam.
Nismo u to vreme imali ministarstvo sporta i zalagala sam se da se osnuje, a borila sam se i za prava žena. U Skupštini sam bila godinu dana. Bilo mi je naporno. Teško sam podnosila toliko sedenje. Ali, naučila sam dosta toga. Nije bi bilo tamo mesto, ali to je jedno iskustvo. Čista obraza sam ušla i izašla.
Od predsednika ni ruža
- U mladosti je bilo mnogo teže imati decu i baviti se rukometom. Mnogo se putovalo i duže su trajale pripreme. Nedostajali su mi. Mnogo sam rođendana propustila, mnogo puta nisam bila tu kad su bili bolesni. Ali kada nisam bila na putu imala sam dosta vremena za njih. Bilo čemu da se posvetiš punim srcem, neku žrtvu moraš da podneseš.
- Proglašena sam za najbolju igračicu svih vremena. Ćerka je prva videla na internetu da se glasalo za najbolju rukometašicu. Nisam očekivala da budem izabrana. Ona mi je rekla da vodim u odnosu na sve ostale nominovane. Posle su mi javili i iz Rukometnog saveza. Počele su čestitke da pljušte. Tek kad je prošlo sve ja sam postala svesna.
Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić mi nije ni čestitao. Nijednu ružu nisam dobila. Ni ovaj sad se nije setio da kaže: "Evo ti Ceco jedna ruža, hvala ti što Srbija ima najbolju rukometašicu svih vremena." Ja ipak nisam igrala za predsednika, nego za moju državu. Najveći komplimenti su mi oni koje dobijam od ljudi koje srećem na ulici u taksiju, u prodavnici, u banci....
- Sada uživam u više slobodnog vremena koje imam. Često sam u Tuzli. Imam vremena za porodicu, za prijatelje, šetnje. Uživam u muzici. Budim se uz muziku. Volim u kafani da poručim pesme poput "Volela sam oči zelene", "Ja bez tebe ne mogu da živim", "Dimitrijo, sine Mitre"... A kod kuće više puštam muziku osamdesetih, poput Parnog valjka ili Riblje čorbe.
