Heroj bez šaka
Kada se pre 50 godina u kući Bogićevića u selu Dobri Do kod Blaca rodio Slobodan, božjom voljom bez obe šake, malo ko se obradovao njegovom dolasku na svet. Jer, i tada, kao i sada, u selu se živelo i živi od teškog rada, od sunca do meseca, a za to je potrebna snaga i ruke koje moraju muški da drže motiku, sekiru, plugove...
Tada, zbog hendikepa, Slobodanu niko nije davao prevelike šanse da će ikada postati dobar domaćin, najvredniji nadničar sposoban za sve poslove, najbolji suprug i najbolji otac četvorice sinova. Međutim, svojom upornošću, visprenošću i željom da mu hendikep ne bude prepreka u životu Slobodan je prevazišao čak i to što je rođen bez obe šake.
- Ovo što mi je od Boga i život su me naterali da, iako bez obe šake, naučim da kopam, kosim, vozim traktor, da radim sa motornom testerom, da sakupljam voće... Obavljam sve poslove koje rade i drugi domaćini, osim što sam još u detinjstvu odlučio da se ne rukujem sa nepoznatim ljudima jer ne želim da me iko sažaljeva zbog ovog hendikepa. Život me je naučio, ili ja od života, da budem uporan i vredan do te mere da me danas smatraju najvrednijim nadničarem u celom kraju jer su zadovoljni onim kako i koliko ja za videla uradim. Ne bih ja u nadnicu, ali drugog izlaza nemam jer od imovine imam samo tridesetak ari zemlje, kuću potleušu u kojoj živim sa porodicom, jer kuću koju sam počeo da gradim još pre 30 godina nisam završio - objašnjava heroj našeg vremena Slobodan.
Čak i pri prvom susretu sa Slobodanom sagovorniku je jasno da pred njim stoji odlučan i ponosan čovek koji je u životu stvorio sve svojim rukama, i to bez šaka.
- Najviše sam ponosan na svoje sinove Dušana (24), Milutina (21), Stefana (20) i Miloša (10), koji su mi već odavno od velike pomoći u poslovima, ali su usput završili i škole. Mada, što se škole tiče, najviše očekujem od najmlađeg Miloša jer je nadaren, te ćemo i ja i njegova braća učiniti sve da se školuje do neke akademske titule. Kada vidite moje sinove koji su završili škole jasno je zbog čega još uvek nisam dovršio započetu kuću i zbog čega još uvek živimo u kući koju je sagradio moj deda Dragutin - ponosno reporteru "Vesti" Slobodan predstavlja svoje sinove.
Svi mu se dive
Nadničar Slobodan jeste motorna snaga ove porodice, ali jedan od stubova porodice jeste i Slobodanova supruga Marija koja bez ikakvog ustezanja tvrdi da je Slobodan najbolji muž i otac na svetu.
- Ni sama ne znam odakle mu tolika snaga jer je celog života teško radio kako bi porodici obezbedio pristojan život. On je radio na tuđoj zemlji, a ja sam na ovo malo zemlje što imamo obezbeđivala sve što je moglo za hranu. Bilo nam je mnogo teško, posebno Slobodanu na kojem je bio sav teret. Sada je malo lakše jer su pristigla deca i odmenjuju ga u poslovima, ali kada bih se ponovo udavala bez razmišljanja bih opet pošla za čestitog, poštenog i vrednog Slobodana - kaže Marija.
Veliki radnik
Slobodan Bogićević u celom kraju važi za "ljutog" radnika, ali dugogodišnji nadničarski rad, kako bi zbrinuo porodicu i sinove izveo na put, polagano urušavaju njegovo zdravlje, što on nerado priznaje, ili to objašnjava sudbinom, kao što mu je sudbina bila da bude rođen bez obe šake. Međutim, kaže, svaka me bolest prođe kada vidim svoje sinove prave, zdrave i naučene na svaki domaćinski red i veoma vredne i radne - ističe ponosni Slobodan.
