"Vesti" u najstarijoj školi u Srbiji: Salu čekaju od ustanka
Na nepomičnom, bronzanom Voždovom licu zaigrao je crni brk. Kao onda kad je dole niže na Savi, na šipražjem obrasloj rečnoj adi, odmeravao nahijske knezove i vojvode pristigle na prvu ustaničku Skupštinu, tako i sada pogledom miluje tek pridošle đake.
Puno ih je dvorište. Oni stariji, iza kojih su mnoge školske bitke, gurkaju se i začikuju, opkoljavaju Vožda ili hvataju krivinu ka školskom igralištu. Oni najmlađi, koji prvi put ulaze u ovo slavno dvorište, pomalo uplašeno drže se mama i tata i čekaju da ih dodeljena učiteljica prozove i povede u jednu od dve učionice namenjenu za prijem prvaka.
S 1. septembrom i s početkom nove školske godine, dok zapisuju raspored časova, kod svih đaka, ali i njihovih roditelja i nastavničkog osoblja Osnovne škole "Karađorđe" u Ostružnici, javlja se jedno te isto pitanje - kako ćemo raditi fizičko bez fiskulturne sale?
Na ovo pitanje nema odgovora već generacijama. A postavljale su ga i starine čiji su unuci već izašli iz škole, pa brojni nastavnici, bivši direktori.
Postavlja ga sebi i nepomični Vožd Karađorđe, po kome nevelika škola velike istorije nosi ime već - dva veka.
- Mi nismo imali ni pušaka ni džebane, pa smo ih oteli od Turaka. Ali, od koga ovi moji da otmu salu? I kako jedna sala može da se otme? - kao da se pita bronzani Vožd dok jednim okom gleda ka čistini na kojoj bi tri sale mogle da se izgrade, a drugim na svoj lik koji pozdravlja decu sa fasade škole.
To isto pitanje - kako da škola koja čuva tradiciju najstarije u Srbiji najzad dobije fiskulturnu salu, muči i direktorku Emiliju Rajić Matić.
Po vokaciji slikar, a proteklu deceniju, kako kaže, "likovnjak", na funkciji direktorke je od januara ove godine, kad je izglasana na zahtev kolektiva. Odmah je zasukala rukave. Bori se na više školskih frontova. Ali, problem neimanja sale se stalno vraća... To će, kaže direktorka, biti njena najveća borba.
Snovi o "Makiškom polju"
Ostružnica drema i sanja ustaničke godine u kojima je živela najslavnije dane. Od tada - tavori. Nije ni klasično selo, nikako grad. Ipak, projekat "Makiško polje" meštanima vraća nadu da mogu da povrate stari sjaj.
"Makiško polje" podrazumeva poslovno-industrijsko-stambenu zonu za oko 70.000 stanovnika i 39.000 novih radnih mesta, prvom metro linijom i Nacionalnim fudbalskim stadionom. Praktično - grad u gradu. U stvari, spojiće grad sa Ostružnicom i drugim selima. Zbog toga se već pristupilo radovima na izgradnji ostružničkog kanalizacionog sistema. Taj sliv čeka postavljanje sedam miliona evra vrednog kolektora, koji će sprečiti ispuštanje otpadnih voda u Savu.
Bundžijska ćud
Ostružnica, pitomo selo pomalo prgavih ljudi, smešteno na desnoj obali Save, ima slavnu i značajnu istoriju. Vazda na granici dva carstva - turskog i austrijskog, odigralo je veliku ulogu u burnim vremenima. Srbi su tu bili i seljaci i ratnici. Bundžijska ćud ih je terala da biraju između dva zla, pa su masovno išli u "frajkore" - dobrovoljce koji su se u više ratova borili na strani Austrije protiv Osmanlija. Tu su sticali vojničko obrazovanje i iskustvo, neki i činove i imovinu. Sa svakim ratom hrlili bi u prve redove, sa svakim mirom vraćali u Ostružnicu i čekali - zvuk novog vojničkog doboša. Karađorđev poziv na ustanak su, razume se, prihvatili s oduševljenjem.
I Crni Đorđe je znao koliko je važna Ostružnica. Čim je plamen ustanka iz Orašca počeo da se širi Beogradskim pašalukom, pohitao je u ovo leglo ratnika, ali i svakakvih špijuna i sposobnih ljudi i baš tu, u maju 1804, sazvao prvu ustaničku Skupštinu na kojoj mu je, ne bez opiranja nekih vojvoda, potvrđena titula vožda, gde su utvrđeni ciljevi borbe protiv dahija i odakle je poslato pismo ruskom caru Aleksandru I, od koga je zatražena pomoć.
Tako je u maloj Ostružnici udaren temelj srpskom parlamentarizmu i srpskoj diplomatiji, a koji mesec kasnije i - prosveti i obrazovanju.
Ostružnica je tih dana predstavljala pravu prestonicu Srbije. U njoj je bio i glavni štab ustaničke vojske koja se spremala na pohod na oslobođenje Beograda. Knezovi i vojvode su u njoj nastanili i svoje porodice, pa je Karađorđe u moru drugih važnih pitanja uočio i važnost osnivanja seoske škole. Tek što je utvrdio đumrukanu - carinarnicu na Savi koja je bila važan izvor novčanih prihoda siromašnoj vojci, dao je nalog kapetanu Radiču Petroviću da nađe kakvog učenog čoveka koji će na sebe preuzeti formiranje i vođenje škole.
Okrečili dve učionice
Sa direktorkom Rajić Matić obilazimo neveliku, tesnu, ali doteranu školu.
- Učionice su male, zbornica još manja. Informatički kabinet nije u funkciji jer ni pametna tabla ni pola kompjutera ne rade. Ipak, trudimo se. Škola je, kao što vidite, oslikana. Svuda su radovi đaka koji se ponose tradicijom i imenom škole. "Karađorđe" i Ostružnica imaju bogatu prošlost, a ja verujem i - lepu budućnost - kaže direktorka i dodaje da su za početak nove školske godine okrečili dve učionice za prvake i oslikali terene u dvorištu saobraćajnim znacima.
Radič, veliki junak i praktični čovek, uz pomoć vojvode Miloja Petrovića, pozvao je učitelja spremnog na taj pionirski posao Nikolu Nikolajevića, poreklom iz Gruže, koji je sa selom potpisao ugovor na 400 groša po godini i tako se obavezao da će "česno podučavati decu ovi dole rečeni kmetovi".
Škola je otvorena 16. jula po starom, odnosno 28. jula 1805. po novom kalendaru, pri staroj crkvi brvnari. Među prvim đacima bili su Karađorđev sin Aleksa, pastorak Milenka Stojkovića Nikolča Karapandžić, Radovan Doljančević, Jovica Milovanović, Lazar Popović, Maksim Ranković, Ivan i Mladen Stojković.
- Narednih godina, sve do sloma ustanka 1813. godine, ali i kasnije, učenici škole bili su i Petrovići, Stankovići, Talići, Sušići, Ostojići, Živaljevići... sve potomci starih ustaničkih porodica koje i danas naseljavaju Ostružnicu. Deca iz tih porodica i danas su naši đaci - obaveštava nas direktorka Rajić Matić.
Umka prva na redu
OŠ "Karađorđe" je, dakle, dve godine starija od Velike škole (Liceja) Dositeja Obradovića i jedna je od najstarijih u Srbiji. Jedina, kažu Ostružničani, koja nikad nije menjala ime. Naravno, stare crkve-brvnare više nema, škola je pre više od 150 godina preseljena na mesto na kojem se i danas nalazi, u Ulicu Vuka Karadžića. Jedna školska zgrada podignuta je 1905, a šezdesetih godina prošlog veka pod pravim uglom dozidano je još jedno školsko krilo.
- Imamo osam učionica i deveti kabinet za informatiku koji nije u funkciji. Nastavu u dve smene pohađa 330 đaka - nastavlja direktorka.
Fiskulturna sala je davno obećana, ali...
Ali, izgleda da se nešto kreće s mrtve tačke. Ekipa "Vesti" je imala retku zgodu da, po pitanju ovog i nekih drugih gorućih problema, prisustvuje sastanku školske uprave sa predsednikom Opštine Čukarica Srđanom Kolarićem. Sastanak se, kako je odmicao, od zvaničnog pretvorio u manje formalan jer su se obe strane složile da su - na istoj strani.
- Problem izgradnje fiskulturne sale nije finansijske prirode - odmah ovaj Zemunac rođenjem, a Čukaričanin stanovanjem i poslom gađa u metu. - Veći je problem planska dokumentacija. Mi smo godinu i po dana Ostružnici rešavali problem sa katastrom. Eto, cela opština Čukarica je bila pokrivena planovima tek nekih 15 odsto, uspeli smo da dođemo do 70 odsto. Prepreka je bilo raznih i na Umci...
Skromni i uspešni
Iako mala i neopremljena, OŠ "Karađorđe" je po rezultatima jedna od deset najuspešnijih škola u Srbiji.
- Nema takmičenja sa kojeg naši đaci ne donesu neku medalju - ponosna je direktorka. - To je odraz talenta ovdašnje dece i velikog truda nastavničkog osoblja. Nastavnica tehničkog se za takmičenje spremala sa decom u hodniku, gde su danima nešto testerisali i kuckali. Biologičarka, opet, nađe neki svoj kutak. I biblioteka nam je izvan škole, u jednoj kućici do koje treba ići i po kiši i snegu. Želim da je vratim pod naš krov.
Nekad je neko govorio da su za građevinsku parcelu potrebna dva hektara, što je apsurd. Ili, imate tu neki potok, pa treba da se dobije i vodo-saglasnost. Pa imate staru kotlarnicu koja greje školu, a ne možete da dobijete dozvolu da greje i salu. Školu može, a salu ne može! Pa smo radili rekonstrukciju i te kotlarnice, rešavali razna pitanja sa urbanistima. Da ne bismo čekali unedogled, počeli smo projekat fiskulturne sale na Umci. Dobili smo lokacijsku dozvolu, očekujemo uskoro i građevinsku, onda u realizaciju kreće Agencija za investicije Grada Beograda i, ja se nadam, do kraja godine na Umci krećemo u izgradnju sale. Uporedo sa svim tim već pripremamo dokumentaciju za Ostružnicu. I Osnovna škola "Karađorđe" će doći na red.
Direktorka sluša, vidi se da su joj svi ti problemi, pa i oni sa starim vlasnicima zemljišta, dobro poznati. Ipak, volela bi da ide brže.
- I ja bih voleo - nastavlja predsednik Opštine - ali, mora sve po redu. Evo, treba da znate da smo izdvojili sredstva za izradu kompletne planske dokumentacije za Ostružnicu. Imamo u planu da već naredne godine Ostružnica dobije salu.
Gradnja na - proleće
To je već nešto. Pijemo kafu s predsednikom i direktorkom. Naš kolega Cale pažljivo sluša. Rođeni je Ostružničanin, stalo mu je da se problem reši.
- Ne želimo ništa da uradimo na brzinu. Kad je Ostružnica već toliko čekala, hajde da dobije ljudsku salu - nastavlja predsednik Kolarić. - Opština je sa Sekretarijatom za školstvo već usaglasila da ta sala ne bude minimalna. Ako se igra neka košarkaška utakmica, da linija auta ne udara u zid i da ima mesta za bar 20-30 ljudi koji hoće da dođu da gledaju decu.
Nas zanima - redosled poteza. I, naravno, neki termin za početak radova?
- Ponavljam, sredstva neće predstavljati prepreku. To će obezbediti Grad Beograd i Sekretarijat za osnovno obrazovanje. Najveći problem biće katastar. Ima tu raznih procedura. Pripremimo dokumentaciju, a onda čekamo građevinsku dozvolu. Potom Agencija i Sekretarijat moraju da raspišu konkurs za javne nabavke koje traju mesec do 45 dana. Pa, ako se niko ne žali, i to traje... Ipak, očekujem da sve bude gotovo do proleća i da na proleće 2018. počnemo izgradnju sale.
Direktorka podiže glavu, oči joj sjaje. Poslednje izrečeno, to je već nešto.
- Imamo mi i druge planove - uključuje se polako, pa sve vatrenije. - Imamo tavan, neiskorišćen, mogao bi da se nadogradi sprat, možda zbog minimuma iskorišćenosti prostora upotrebi za svlačionice. Pa, imamo problem sa nedovoljnim brojem prostorija, zbog čega ne možemo da organizujemo kabinetsku nastavu. Đaci su nam od prvog do osmog razreda uvek u jednoj te istoj učionici. Ne možemo da imamo dnevni boravak zbog čega mnogi Ostružničani decu u školu šalju u grad. Kad bismo sve to rešili, imali bismo povećan kapacitet i povišen kvalitet nastave. A, za početak pomoglo bi i jedno tridesetak laptopova - nabraja gospođa Emilija.
- Pošaljite sve te predloge Opštini, pa ćemo da rešavamo jedno po jedno - odgovara predsednik Kolarić. - Ako trenutno za nešto nemamo sredstava ni mogućnosti, da bar imamo zahtev, pa da prema tome planiramo i budžet.
Kad bi se sve ovako u ovoj našoj Srbijici rešavalo, mislimo. Sednemo, ispričamo se, požalimo, damo predloge... Čini se da ima dobre volje.
- Ima. Kvalitet života građana Ostružnice, ali i svih drugih sela, rubnih naselja i centra Čukarice, od prioritetnog su značaja i u tome važnu ulogu igra i - građanska inicijativa - "predsednički" će Srđan Kolarić.
Okrećemo se direktorki. Čuli smo neke lepe vesti?
- Kako da ne - potvrđuje.
Bronzani Vožd stoji na svom mestu i ćuti. Jednim okom gleda na ogroman prostor na kome bi i tri sale mogle da niknu. Kao da kaže - jedna će biti dovoljna.
