Tramp bi da se igra rata
Uvek spreman da odgovori na sva škakljiva pitanja koja se tiču realpolitike, Čarlsa Simića ni ovoga puta nije zaobišlo zanimanje srpskih novinara o koloritnom američkom predsedniku Trampu, o Srbiji na zapadu i večitoj dilemi - kuda ide ovaj svet? Pesnik nije optimista. Kaže da nisu to ni Amerikanci.
- Biće neko krvoproliće. U Americi se ne čuju više glasovi protiv rata. Svi vole ratove. Mi smo znali: ako dođe Hilari biće rata, ona je bila spremna na sukobe sa Sirijom, Rusijom... Mi smo stvarno u jednom velikom sosu. Pola sveta neće ni da čuje za Trampa. Ako počnu pametne, masovne demonstracije protiv njega, oni će osmisliti neki novi rat, a kad počne rat - u Americi se svi ujedine - razmišlja pesnik.
Neko ko se sa porodicom u svojoj 15 godini otisnuo preko "bare", a ko sledeće godine puni osam decenija, po prirodi stvari i neumitnom učinku vremena je Amerikanac. Simić ne poništava ni svoje etničko poreklo, a to je pokazivao i konstantnim interesovanjem za politička i društvena kretanja na balkanskom prostoru.
Zbog protivljenja ratu devedesetih i oštrih kritika na račun Slobodana Miloševića od dela srpskog naroda svojevremeno je dobio i etiketu "plaćenika CIA".
Sve je to stoički izdržao "veseli pesimista", kako je sam sebe jednom opisao, hodeći pesničkim gazom kroz život. Prihvata tezu koja se nameće iz novinarskog pitanja da je u savremenim javnim politikama zavladalo potpuno odsustvo javnog dobra. Ne štedi američko društvo, dok za Srbiju ovoga puta kaže da "ne zna tako dobro situaciju".
- U Americi se društvo jako polarizovalo. Za biznis nije dobro kad demokratija funkcioniše. Više im odgovara kada se posvađaju. Ako bi sada deset miliona Amerikanaca umrlo od gladi, Trampa ne bi dotaklo. Nema veze! Cela poenta je da bogati ne plaćaju takse, zato Amerikanci drže Trampa za predsednika, što je katastrofa.
Omiljeni Popa i Nastasijević
Pesnik i esejista kojem su uzori bili Emili Dikinson, francuski nadrealisti, njujorška džez scena, ali i srpske narodne priče, nikada nije napisao nijednu pesmu na maternjem - srpskom jeziku. Ali je zato prevodio neke od najpoznatijih srpskih pesnika na najdominantniji jezik današnjice. Kad ga pitate ko mi je omiljeni srpski pesnik on se, nekako, uvek prvo osvrne na Vaska Popu, s kojim je i prijateljovao, a potom navede Momčila Nastasijevića i Radeta Drainca.
Teško mu je, kaže, da izdvoji i omiljene američke pesnike pošto ih "mnogo voli".
I mada su na konferenciji za novinare najprisutnije bile kolege iz kulturnih rubrika, malo je bilo citata pesnikovih odgovora na pitanja: da li će poezija preživeti i šta ga inspirisalo u životu njujorškog usamljenika i poznatog umetnika Džozefa Kornela za esej "Alhemija sitničarnice".
Na drugoj strani, ko ne bi preneo zapažanja pesnika kojeg su nazivali i "mangupskim vizionarom" i "učenim spadalom" o novom šefu Bele kuće.
Pročitajte još:
* Bela kuća: Tramp lično odlučio da zatvori ruske konzulate
* Bivši američki ambasador u depresiji zbog Putinove pobede
* Otkrivena "krtica": Još jedan Trampov čovek "šurovao" sa Rusima
- Tramp se interesovao kod generala koliko Amerika ima atomskog oružja. Kada su mu odgovorili, on ih upitao - zašto ga ne upotrebimo ako ga već toliko imamo?! Generali jesu budale, ali ne tolike, tako da su sada generali naše nade da će Trampa obuzdati. Nema više optimista u Americi. Politički sistem je urušen - pravi tlocrt sadašnjeg američkog rebusa.
Simić smatra da Amerika nema interese za Balkan i Srbiju. "Pola Amerike ne zna ni gde je Irak, a tamo su vodili ratove", kaže više kao opasku, a manje kao utehu onima koji bi da je Srbija od značaja i uvek u centru pažnje velikih igrača.
Pripiti "kumovi"
Kada je pre skoro osam decenija ugledao svet u Beogradu, Simić je dobio ime Dušan. Simpatična je epizoda koju je otkrio reporteru "Vesti" kako mu je otac, koji je pedesetih godina sa porodicom prvo emigrirao u Pariz a potom u SAD, promenio ime u Čarls.
- Moj otac je pitao jednog našeg Srbina u Americi kako se na engleskom kaže Dušan. Ovaj kaže: Čarls. Verovatno su bili pripiti. Ubrzo sam shvatio da Čarls nema nikakve veze sa imenom Dušan - priča kroz osmeh 79-godišnji umetnik, čija su dela prevedena na sve veće svetske jezike.
Rodbina sve malobrojnija
Od beogradskog ratnog detinjstva, kada je po ceo dan visio po sokacima i jurio od kina do kina, do klasične američke priče doseljenika koji se bori za svoje parče neba, mogla bi da se smesti Simićeva životna priča. Školovao se na Njujorškom univerzitetu da bi se posle diplomiranja prijavio u vojsku. Sada živi u Nju Hempširu sa suprugom Amerikankom, dok je njegova beogradska rodbina sve malobrojnija. Simićev brat od tetke Dejan Đurović, dugogodišnji novinar i spiker TV Beograd, čitao je rođakove pesme na književnoj večeri u beogradskom Domu omladine.
Dobitnik Pulicera
Posle Mihajla Pupina koji je bio član Američke akademije za nauku, Čarls Simić je drugi Srbin američki akademik, samo je on član Američke akademije za umetnost i književnost. Dobitnik je Pulicerove nagrade, Međunarodne Grifinove nagrade za poeziju, Nagrade Makarturove fondacije, priznanja koje nosi ime čuvenog Edgara Alana Poa i mnogih drugih. U Beograd je ovoga puta doputovao iz Ohrida gde mu je uručen Zlatni venac Struških večeri, jedna od najvažnijih evropskih nagrada za poeziju.
Mladi slabo čitaju
Kao dugogodišnji profesor američke književnosti i kreativnog pisanja na Univerzitetu u Nju Hempširu, Simić je verodostojan svedok kako mlade generacije malo čitaju, čak i kada studiraju književnost.
Kaže da studenti danas ne čitaju ni engleske klasike, a kamoli ruske poput Tolstoja i Dostojevskog. Ako su i upoznati sa njihovim delom, onda su to samo delovi.
Ispričao je i kako u poslednje dve godine njegovi studenti više ne nose kući na čitanje razne knjige koje on dobija od izdavača i koje je donosio u svoj kabinet jer kući za njih više nema mesta.
- Kada sam jednog studenta pitao zašto više ne uzimaju knjige, on mi kaže da ih je sramota da ih neko vidi kako nose knjige. To više nije kul - prenosi Simić.
Opet, u Americi ima puno ljudi koji pišu pesme, jer ima mnogo usamljenog sveta, a poezija je izbežište usamljenika.
