Šampion za sva vremena: Pretvorio skok u let

Kao sedmogodišnjak je svojoj baki Evici obećao da će postati rekorder. Prvi je srpski atletičar koji je uspeo da skoči udalj preko osam metara i upiše se u istoriju. Iako je sanjao o karijeri čuvenog skakača uvis Valerija Brumela, sudbina mu je ipak umesto lestvice za preskakanje odredila - jamu sa peskom. Nenadu Stekiću je skok udalj doneo brojne medalje, slavu i popularnost.

V. Sekulić

Nenad Stekić, atletska legenda

Čak 64 puta takmičio se u dresu reprezentacije Jugoslavije. Njegov lični, zvanični rekord je 8,45 metara, mada je tokom jedne probe pred takmičenje skočio čak 8,80 metara. Danas ova sportska legenda uživa u zasluženoj penziji uz porodicu i prijatelje u beogradskom naselju Banovo brdo na kojem je i odrastao.

- Rođen sam 1951. godine u Beogradu, a odrastao sam u Lješkoj ulici, na Banovom brdu. Baka je živela u Sremskoj Mitrovici. Leta smo brat i ja provodili kod nje. Kad sam imao sedam godina, jorgan postavim na zemlju i skačem u dvorištu uvis, a moja nana Evica viče: "Neno, nemoj to raditi, nemoj ludakati!" Objašnjavao sam joj da ću biti - svetski rekorder.

- Atletiku sam, na neki način, prvi put dotakao kasnije, u Rusiji. Moj otac Živojin je 1960. godine, pošto je bio direktor Radio Beograda, poslat u Moskvu kao specijalni izveštač iz Jugoslavije. Mama, brat i ja smo krenuli sa njim. Za mene su govorili u školi: "Jugoslovenski dečak odlično skače."

Voleo sam skok uvis, a idol mi je bio svetski rekorder Valerij Brumel. Kad smo se vratili iz Rusije, u Beogradu se održavalo Prvenstvo Evrope u atletici na kome je ovaj veliki šampion trijumfovao. Tada sam ga prvi put video uživo i bio oduševljen. Ispred kuće smo pokušali da ga imitiramo. Tu je bio neki pesak, ostao od izgradnje samoposluge preko puta naše zgrade. Postavili smo dve stative, konopac, taj pesak nam je služio umesto dušeka. Skakao sam pola metra više od sve dece! Bila su tu i neka dva brata Petrovići koji su trenirali u Crvenoj zvezdi, rekli su mi da sam dobar i da će me voditi na "Marakanu", pod uslovom da im nosim torbe na trening. Naravno da sam pristao. Odveli su me na stadion, gde me je primetio moj dugogodišnji, sad već pokojni trener Aca Marinković. Poslovično škrt na pohvalama, samo je rekao: "Mali, nisi loš... Dođi u petak na trening."

Tako je počela moja atletska karijera.

S visa na dalj

- U mlađim kategorijama bio sam prvak Jugoslavije u skoku uvis. Jednom sam povredio koleno i lekari Ortopedske klinike na Banjici mi zabrane da skačem šest meseci. Dogovorio sam se sa trenerom da radim vežbe, ali da ne skačem. Međutim, u školi su od mene tražili da na jednom takmičenju skačem udalj. Pitao sam trenera za dozvolu, nekako ga ubedio... Odem na takmičenje u Sportski centar Košutnjak i skočim 6,73 m. Naravno, pobedim i sve oduševim iako pre toga nikada nisam skakao udalj. Na sledećem takmičenju sam skočio 7,03 m što je bio državni rekord. Otvorio sam sebi vrata te discipline i počeo da je treniram, iako mi je nedostajao skok uvis. Prva ljubav zaborava nema. Ali, pošto sam za skakača uvis relativno nizak, možda je sam Bog odredio da dalj postane moja disciplina.

- Postao sam prvak Jugoslavije za gimnazijalce, pa prvak države za sve kategorije, uz rekord od 7,43 m. Na seniorskom Prvenstvu Evrope u Atini skočio sam 7,73 iako sam još bio junior. Tada sam prvi učestvovao na ozbiljnom takmičenju. Na moju karijeru značajno je uticao Miljenko Rak. Na neki način," jurio" sam se sa njim. Četiri godine stariji, bio je član Zvezde i - moj idol. Dok niko nije smeo da nosi dužu kosu, on je nosio. Ja sam stalno jurio njegove rezultate. Kada sam najzad preskočio osam metara, konačno sam ga nadmašio.

Član elite

- Preko osam metara - tačnije, 8,15 m prvi put sam skočio 1973. godine u Zagrebu. Pre mene u Jugoslaviji niko nikada nije "leteo" preko osam metara. Tim skokom sam ušao u elitu. Daljina od osam metara je graničnik između anonimnih skakača i onih koji nešto znače u svetu atletike. Dobio sam 1974. godine poziv iz Brazila da skačem, s odmora u Igalu otišao u Rio de Žaneiro. Nisam previše očekivao od tog takmičenja. Ali, tamošnja atmosfera, ja odmoran, pa Rio, Brazilke... sve je to uticalo da "poludim", da skočim 8,24 metra i pobedim olimpijskog vicešampiona, Nemca Hansa Baumgartena. Postao sam rekorder tog mitinga u Brazila i, što je još važnije, te godine ostvario sam najbolji rezultat na svetu.

Rekord u Montrealu

- Na red je, sledeće godine, došao predolimpijski miting u Montrealu, na kojem su se skupili najbolji skakači na svetu. Bila je to takozvana mala Olimpijada. Tamo sam, potpuno neplanirano, ostvario san. Samo što smo došli na stadion krenuli smo da probamo zalet, bio je tu i čovek zadužen za ravnanje peska. Našalio sam se s njim, rekao da im je ta jama s peskom mala i da ću je preskočiti, na šta mi je odgovorio da sam - neozbiljan. Video sam, jedne do drugih, poređane tajger sprinterice. Pitam - koliko koštaju. Odgovore mi da mogu da odaberem koje želim, i to besplatno. U njima odem na trening, pristajale su mi kao rukavice. Leteo sam! Dva dana kasnije, takmičenje. Dođe na red skok udalj, izađem na zaletište u novim sprintericama i u prvom skoku "preletim" 8,45 metara! I, baš kao što sam se onda našalio, stvarno preskočim jamu, onaj čovek koji je ravnao pesak nije mogao da veruje.

Posle skoka gledam u semafor, ali ne smem odmah da se radujem. Prvo izađe brojka u fitima. Nisam znao koliko je to metara, ali sam čuo dobacivanja. Nisam hteo da se radujem, da ne ispadnem smešan. Onda sam čekao da čujem kolika je brzina vetra. Ako je preko dva metra u leđa - skok se ne računa. Svi su se sjurili kod merača vetra, on je rekao 1,8 metara u sekundi. E, tek onda sam podigao ruke i vazduh i počeo da se radujem, trener i ja smo bili presrećni. Opet, nije to moj najdraži skok... Najdraži mi je onaj iz Meksika gde je u kvalifikacijama norma bila 7,9, a ja skočio 8,2 m. Debelo sam premašio normu i bio najbolji. Na tom takmičenju sam na probi skočio čak 8,8 m, ali to nije zabeleženo, pa zato imam dva rekorda - lični i zvanični.

Kad naredi Tito

- Na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. godine od mene su svi očekivali zlatnu medalju. Ništa manje nije bilo u opticaju. Maltene su smatrali da je dovoljno samo da se pojavim, pa da medalja bude moja. Bio je to strahovit pritisak. Bojao sam se šta će biti ako ne uspem. Međutim, nije išlo kako se očekivalo. Po planu je trebalo da 1. juna krenem da se takmičim jer bih u tim okolnostima vrhunac forme dostigao u julu, kad su bile Olimpijske igre. Međutim, Tito je naredio da 1. maja moram da skačem na nekom takmičenju. Zato sam u junu dostigao vrhunac forme i na Univerzijadi skočio 8,39 m, što je bio bolji rezultat od onog kojim je kasnije osvojeno olimpijsko zlato. U Montrealu sam skočio svega 7,89.

Nije bilo šanse za bolji skok. Moj trener je uzeo 10 najboljih dijetologa, da mi sastave jelovnik. Između ostalog, taj jelovnik je podrazumevao i šest litara soka od pomorandži. Ljudi kod nas to nisu mogli da priušte, a ja sam dnevno pio šest litara soka! A kad na Igrama nisam osvojio medalju - krenule su žestoke kritike. Pitali su me gde su mi one pomorandže. Vodile su se čitave polemike oko toga šta sam jeo, ali eto, šta da radimo. Ostao mi je žal za tom medaljom.

Prvi među veteranima

- Poslednji skok u karijeri imao sam 1990. godine na stadionu Crvene zvezde. Bilo mi je 40 godina i takmičio sam se sa veteranima. Tada sam skočio 7,43 m, postavio svetski rekord u toj konkurenciji i završio skakački život. Ništa u svojoj karijeri ne bih menjao. Jedino žalim za olimpijskom medaljom. Atletika mi je donela mnogo. Ljudi me prepoznaju, cene... To je satisfakcija za sav onaj uloženi trud. Proputovao sam ceo svet. Recimo, Kina mi je ostala u najlepšem sećanju. Tamo sam se 1978. godine takmičio na mitingu pred 100.000 ljudi. Kina je u to vreme bila vrlo zatvorena zemlja, pa su nas gledali kao vazemaljce. Obišli smo mnoga divna mesta u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, to su uspomene za ceo život. Ništa od toga ne bih doživeo da nije bilo atletike. Ponekad pogledam stare snimke svojih skokova, pa se prosto čudim, kao da to nisam ja. Pitam se - kako sam uspevao da skočim toliko.

- Kad sam napustio pesak i "izuo" sprinterice, bio sam sekretar Atletskog saveza, pa direktor Sportskog društva Crvena zvezda. Radio sam u i u Ministarstvu rada, kao interni revizor. Na kraju sam prešao u Direkciju grada Beograda, i to u odeljak za saradnju sa udruženjima. Uporedo sa karijerom atletičara diplomirao sam na Ekonomskom fakultetu jer sam znao da je sportska karijera kratka i da se posle nje od nečeg mora živeti. Da li sport i učenje idu zajedno, nije neka filozofija. Pitanje je samo - da li hoćeš ili nećeš. Da biste bili uspešni, važan je svaki segment života. Ne možete biti dobri u nekoj oblasti, ako ste "tanki" u svim ostalim oblastima. Moj otac mi je rekao: "Neno, završi ti meni fakultet, pa skači, ja ne branim." On to nije shvatio kao neko zanimanje već kao hobi. Nije dolazio na tribine, možda je bio jednom ili dva puta. Mislim da je to bilo dobro. Danas se roditelji preterano mešaju u sportske karijere njihove dece. Oni su najbolji fizioterapeuti, treneri, dijetolozi... Vrše veliki pritisak na decu i oduzimaju im na taj način radost bavljenja nečim što vole.

- Sada sam u penziji i uživam u tome što sam "šef" sopstvenog vremena. Imam svoje društvo, imamo naš uživanja u jutarnjoj kafi. Volim da odem na muzički koncert, u pozorište, bioskop. Uživam sa porodicom. Imam tri ćerke. Jedna od njih je nasledila talenat za atletiku, ali je ipak izabrala drugačiji put. Žao mi je što nije pošla mojim stopama, ali sam liberalan, mislim da svako treba da radi ono što želi.