"Rad je eliksir mladosti!"
Da telo stari, a duša ostaje večno mlada potvrđuje Dušan Lazarević. Prvi prvom susretu mladolike oči i srdačan osmeh zavaravaju svakog. Niko ne bi rekao da ima 85 godine. Ruke su "izdajice" koje pokazuju da je preko svojih leđa prevalio svašta. One oslikavaju mudrost i čudan životni put koji je zadesio ovog pesnika, pisca, recitatora, slikara, majstora za izradu čamaca i inženjera po struci. Zbirka "Za ljubav se daje sve" živopisno i emotivno oslikava životni moto neumornog putnika.
Još vitalan i spreman za razgovor ispričao je za "Vesti" svoju neobičnu priču. Gledamo u korice romana ovog svestranog umetnika i prvo što primećujemo je autoportret sa njegovim potpisom. Pročitavši naše misli, objašnjava da se veoma rano zaljubio u slikarstvo.
- Rođen sam davne 1932. u mestu zvanom Suva Jaruga pored Uba. Još dok sam bio u osnovnoj školi u Trniću bio sam najbolji đak, voleo sam da crtam i učim. Tada u vreme stare kraljevine ljudi se nisu mnogo školovali. Tu sam završio četiri razreda. Motika i njiva me nisu nikad privlačili, pa sam odlučio da svoju sreću potražim na drugom mestu.
Dušan je stigao u Beograd u proleće, za vreme rata.
- Bio sam skojevac od 1943. do 1945. godine i tada nas je komitet prevario. Zato nisam bio u partiji nikad. Nas 25 bilo je zaposleno u štampariji kako bismo naučili zanat. Ali to nije bila obična, već vojna štamparija u jednoj velikoj rupi, uslovi surovi, ona mi je i dan-danas ostala u sećanju. Svi osim jednog Roma Sretena i mene su se vrlo brzo pokupili i za deset i 15 dana vratili kući. Ja nisam želeo da se vratim u selo.
Igrom sudbine počeo je da se bavi boksom.
Ljubomorni muž
- U svoje selo iz Beograda sam doterao ni manje ni više nego prvi traktor benzinac zadrugar. Ipak, u zadruzi u selu nisam želeo da ostanem. Glavni ekonom je imao ženu Mađaricu i bio je mnogo ljubomoran, pa sam morao da pobegnem - vragolasto navodi Dušan.
- Sa trenerom Zvezde nikad nisam pronašao zajednički jezik. Šta ti je sreća, zapazili su me Bosanci pa sam otišao put Banjaluke. Trebalo je da radim u građevinskom preduzeću kako bih isplatio stipendiju, međutim, nju mi niko dosad nije tražio. Ne znam za ubuduće. Mislim da je to SOFKA sredila. U Bosni sam se prvi put i oženio. Tada je važilo da svaki sportista mora da uči, pa sam dobio diplomu mašinskog tehničara. Radio sam u livnici Jelšingrad i boksovao u banjalučkom Borcu. Trener tamo mi je, eto, bio kao otac. Pošto su me zaveli kao da sam 1930. godište, tako sam i služio vojsku 1950. godine sa starijima. Dok sam služio vojni rok još malo sam boksovao, ali sam prestao zbog nekih rodbinskih trzavica.
Iz vojske se nije vratio u Banjaluku, već u zavičaj. Put ga je potom odveo u Valjevo, gde se zaposlio u Vojno-tehničkom zavodu, današnjem Krušiku. Zatim je otišao u Lazarevac, gde je dobio posao kao vozač kamiončića u Žegrapu.
Nadahnuće iz prirode
- Možda i najpoznatija pesma mi je "Selo moje uz visoku goru". Nju sam napisao jednom prilikom na Kopaoniku. To je pesma koju mnogi vole i često me teraju da je recitujem. Ono što je interesantno jeste da ni reč nisam izmenio, toliko sam imao inspiracije. Sve moje pesme su ljubavne, pa se svako pronađe u njima.
Slikanje ga opušta. Uglavnom inspiraciju pronalazi u prirodi. Za sada ima četiri objavljene knjige. Zarada mu nije važna, draže mu je da ih poklanja dragim ljudima.
- Ni u ovom gradu se nisam dugo zadržao. Dva moja radnika su pretukla policajca koji je igrom slučaja često meni pisao kazne. Na sudu sam okrivljen što nisam branio policajca. Zaposlio sam se kasnije kao radnik na izgradnji mosta na Peštanu. I odatle imam jednu uspomenu. Ožiljak na glavi od kurble motora koja me je udarila. Posle nedelju dana opet sam imao nezgodu. Udarilo me je gvožđe u rame. Sva sreća mi nije odseklo ruku. Zato slobodno mogu da kažem da mi je čitav život prošao u opasnosti.
Kada je završena izgradnja mosta, Dušan je, kako priča, "pozajmio" službeni kamion i došao u Beograd ponovo.
- Gradila se zgrada SIV-a i tu sam radio do 1954. godine. Bio sam inovativan i dosetio sam se kako sebi da olakšam i ubrzam posao. Smatram da bi za te "patente" dobio kaznu na Golom otoku da je u to vreme postojao taj logor. Malo nakon završetka, tačnije kada je urađen Brankov most, put me je naveo u Sombor. U Beogradu sam se drugi put oženio i iz ljubavi otišao u Vojvodinu. Sombor je moj voljeni grad. U njemu sam živeo od 1954. do 2000. Punih 46 godina, tj. skoro pola veka. Sada sam se skrasio u Borči. Tek kada sam otišao u penziju, mogao sam potpuno da se posvetim mojim ljubavima, pesmama, pričama...
Iako je duboko zašao u devetu deceniju, Dušan Lazarević i dalje radi punom parom. Kaže da će stvarati sve dok ga zdravlje bude služilo, a najveća mu je radost kad svojim prijateljima recituje poeziju...
