Doneo na svet Šešelje i Vučiće

Ugledni ginekolog i poslanik u Skupštini Srbije čak u tri mandata dr Paja Momčilov već četvrtu godinu uživa u zasluženoj penziji. Iako je kao član Srpske radikalne stranke u politici proveo bezmalo dve decenije, srećan je što je u penziju otišao kao lekar, a ne kao političar.

N. Đurović

Stručnjak svetskog glasa: Dr Paja Momčilov

Dobitnik je brojnih priznanja, koja je teško pobrojati. Ipak, treba istaći da je dobitnik nagrade za životno delo Srpskog lekarskog društva, a ponosni je vlasnik i dve medalje "Nikola Hadži Nikolić" Ginekološko-akušerske sekcije.

Godine 1999. izabran je za člana Internacionalnog koledža hirurga za ginekologiju i akušerstvo sa sedištem u Vašingtonu. Magistar je medicinskih nauka. Čitavu deceniju, od 2004. pa sve do 2014, bio je na čelu Udruženja ginekologa i akušera Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Danas je počasni predsednik tog Udruženja.

Može se pohvaliti da je bio učesnik na čuvenom Evropskom zdravstvenom forumu u Bad Hofgaštajnu u Austriji. Samo su retki imali privilegiju da budu i govornici na tom prestižnom skupu. To je dr Momčilovu pošlo za rukom. Pored svih diploma i medalja, najveću radost mu izazivaju zahvalni osmesi ponosnih roditelja nakon uspešnog porođaja.

Lepo je biti na "kapiji života", ali istovremeno teško i odgovorno. Stoga je bez premišljanja odlučio da, po odlasku u penziju, ne prihvati brojne pozive za rad u privatnim bolnicama. Mlade kolege ga pamte kao vrsnog stručnjaka i učitelja, a babice sa kojima je proveo radni vek kao predanog akušera koji je uvek imao razumevanja za njih .

I mama i učiteljica

- Rođen sam u Kikindi 24. januara 1948. i jedinac sam u roditelja. Otac Sava bio je bankarski službenik, a majka Smilja učiteljica. Prva četiri razreda završio sam u razredu svoje majke. Kao učiteljica bila je stroga, ali pravedna i zbog toga sam joj beskrajno zahvalan. Prvo polugodište četvrtog razreda završio sam sa svim odličnim ocenama, ali mi je na kraju tog razreda u đačku knjižicu upisala dve četvorke. Nisam se ljutio, rekla mi je da nisam zaslužio sve petice. Bila je odlična učiteljica starog kova. Sećam se kada je trebalo da budem kažnjen, to me nikada nije mimoišlo, za primer drugima. Od nje sam naučio da u životu treba biti pošten, skroman i da treba da se trudiš da dobro radiš i da služiš drugima. Bila je stožer kuće, dok je otac Sava bio blag čovek, bankarski službenik koji je predano radio svoj posao.

- Leta sam provodio s vršnjacima u igri, a išli smo i na more. To su bila potpuno drugačija letovanja od ovih sada. Mi deca spavali smo u primorskim osnovnim školama u Crnoj Gori, i to na slami. Ali sjajno smo se provodili. Nakon osnovne škole otišao sam u gimnaziju jer sam planirao da studiram matematiku, voleo sam je, a roditelji se nisu mešali u moj izbor. Moram da kažem da je kikindska gimnazija bila izvanredna u svakom pogledu. Svi profesori bili su sjajni. Ne mogu ni danas da se ne setim izvrsnog profesora fiskulture Čičulića. Trčali smo zimi i na minus 20 stepeni. Savladavanjem programa na njegovim časovima čeličili smo ne samo telo, nego i um. Bila su to zlatna vremena našeg školstva.

Govor u Ljubljani

- Nakon okončanja gimnazije upisao sam Prirodno-matematički fakultet u Beogradu, ali sam zbog svoja tri najbolja druga promenio mišljenje i rešio da odem na prijemni na Medicinski fakultet. Tada se prijemni polagao u jesen i ja sam zahvaljujući znanju koje sam stekao u izvanrednoj kikindskoj gimnaziji glatko upisao medicinu. Igrom sudbine, nijedan od moja tri druga nije završio medicinu, nego samo ja. Kao epilog, jedan je postao pravnik, drugi zubar, a treći, Milovan Bogaraški je fizioterapeut, a usvršavajući se stekao je diplomu osteopate i kiropraktičara. Ima svoju praksu u Švajcarskoj i danas smo bliski drugovi i svaki put kad se vidimo on mi "ispegla kičmu", pa budem ko nov.

- Medicina je tada trajala pet godina, bio sam dobar student i mogu da kažem da se nisam grdno mučio da bih postao lekar. Mogu da kažem da sam na studijama bio i politički angažovan. Naime, još u trećem razredu gimnazije primljen sam u Savez komunista. Roditelji mi nisu bili članovi partije, ali se nisu mešali u moj izbor. Na fakultetu smo moj najbolji prijatelj, a kasnije kum Miloš Janićijević i ja bili najviši studentski partijski funkcioneri.

Miloš je kasnije postao vrhunski neurohirurg i bivši je direktor Neurohirurške klinike, a danas nažalost nije živ.

- Sećam se da je bio skup Saveza studenata Jugoslavije u decembru 1971. u Ljubljani i izađem ja da govorim. Napadnem ja tada ustavne amandmane, počnem da kritikujem, ma svašta je bilo... Nisam isključen iz partije, ali nisam više napredovao. Vojsku sam služio u Beogradu u školi rezervnih oficira, sanitetska struka, a drugi deo u Karlovcu u inžinjerijskom centru. Lepo sam se slagao sa kolegama i oficirima, ma sjajno sam služio otadžbini. Nakon završenog fakulteta, vraćam se u rodnu Kikindu gde sam odradio obavezan lekarski staž. Radio sam u domu zdravlja, a onda sam na poziv čuvenog akademika Vojina Šulovića, tadašnjeg direktora Ginekološko-akušerske klinike u Beogradu, spakovao kofere i natrag u prestonicu. Nikad se nisam pokajao. Istovremeno sam bio i asistent na Medicinskom fakultetu za predmet Ginekologija s akušerstvom.

Kongres ginegologa Srbije (Foto: Lična arhiva)

Porodio suprugu

- Uz moju pomoć na svet je došlo 70.000 beba, ma čitav jedan grad! To je velika sreća za lekara. Lepo je biti akušer, jer radite sa zdravim pacijentima, tj. porodiljama. Nažalost, i ovde su moguće komplikacije, i meni se dogodilo jednom u toku duge karijere da je porodilja podlegla. To je strašan udarac za doktora, zaista treba vremena da se oporaviš. Često kažu - svaka baba zna da porodi ženu. To je tačno, ali kolika je bila smrtnost naših baka koje su se porađale po njivama! Danas je ipak sve lakše i komfornije. Sećam se jednog mladog kolege koji je došao da radi u porodilište. Mlad, još nedovoljno iskusan, ali ambiciozan kaže meni: ja hoću da radim samo teže stvari, carski rez na primer. Kaže, neće obične porođaje, to je lako, a ja njemu kategorički kažem: "Ovde se kolega radi sve, nema lakih stvari!"

- Uvek sam govorio da je akušerstvo nauka, ali i zanat. Neki kažu da su svi zanati i umetnost, pa ja volim da kažem da je moj akušerski zanat u neku ruku umetnost. Uz moju pomoć na svet su došli sinovi Vojislava Šešelja, potom sin i ćerka Aleksandra Vučića, unuk Tomislava Nikolića.
Takođe sam porodio svoju sada bivšu suprugu. Oženio sam se 1984. godine Snežanom, pravnicom. Dve godine kasnije dobili smo ćerku, koja nosi bakino ime Smilja. Student je farmacije, a ja se nisam mešao u njen izbor. Porođaj je bio težak, ali nisam radio carski rez. Tako je rođena naša ćerka, zdrava beba od tri kilograma i 850 grama. Nije bilo srećnijeg čoveka od mene. Imam običaj da kažem da me je Bog pogledao - niko me nije zvao na sud, niko mi nije rekao "ubi mi ženu i dete". To je veliki blagoslov za svakog lekara.

Teško pacijentima

- U politiku sam ušao 1994. i postao sam član Srpske radikalne stranke. Bio sam ministar bez portfelja u vladi Mirka Marjanovića. Očekivao sam da ću se baviti zdravstvom, ali radio sam sasvim druge poslove. Posle 2000. godine u tri mandata sam bio poslanik. Kad god sam imao priliku trudio sam se da u parlamentu što više "načnem" zdravstvene teme i probleme. U dva mandata bio sam i predsednik skupštinskog Odbora za zdravlje i porodicu. Više nisam u politici, vodim miran penzionerski život.

- Bio sam član lekarskog tima koji je Vojislava Šešelja posetio dok je bio u Hagu. U timu su bili kardiolog, pulmolog, potom dr Milovan Bojić i ja, kao lekar. Moj zadatak je bio da procenim koliko se poštuje Šešeljevo pravo na lečenje. Sam Šešelj je insistirao da ja budem u tom timu.

- Srpsko zdravstvo je u katastrofalnom stanju. Mogu slobodno da kažem da je bolje bilo za vreme onih nesrećnih sankcija tokom devedesetih. Bilo je teško, ali smo nekako pregrmeli taj embargo - i mi doktori i pacijenti. Nakon 2000. godine sve je krenulo da se urušava. Teško je danas u Srbiji biti pacijent. Lično mi je žao ljudi koji kada se razbole ne znaju šta ih čeka. Nemaju predstavu kakvi su lekari, ni koliko ti lekari znaju, ni koliko mogu i znaju da im pomognu.