"Vesti" u poseti poslednjem stanovniku Bara Venecije
Dok na jednoj strani ulice užurbano niče kula Beograda na vodi, čiji su stanovi rezervisani samo za one sa najdubljim džepom, sa druge strane poslednji stanovnik Bara Venecije čuva svoj skromni dom, u kome odnedavno nema ni vode. Okružen ruševinama, prašinom i bagerima, Ivan Timotijević neće da napusti svoju trošnu kuću.
Iz ovog dela Beograda već su raseljene 234 porodice, a poslednja, porodica Timotijević, još se ne da. Ivan zbog vlasništva nad kućom vodi sudski spor i dok god ga ne dobije, kaže, iz Bara Venecije 55 ne mrda. Njemu i njegovoj porodici grad je ponudio privremeni smeštaj dok se spor ne reši, a ukoliko rešenje ne bude u njegovu korist, oni će ostati na ulici.
- Ukoliko kuću sruše pre kraja sudskog procesa, siguran sam da nema šanse da ću dokazati da je moja. Ovde živim već 30 godina, svaki račun sam platio na vreme, moja firma Iskra u kojoj sam dočekao penziju mi je dala ovu kuću u vlasništvo. I sada odjednom, kuća nije moja - počinje priču Timotijević.
Ne prkosim, tražim pravdu
On kaže da je problem počeo kada je davno pre Beograda na vodi predao papire za legalizaciju.
- U katastru sam saznao da kuća pripada Železnicama Srbije, a Iskra se ne pominje. Kako su to smuvali ne znam jer posedujem dokumentaciju još iz 1954. godine koja pokazuje da je ovo zemljište preduzeća Iskra i da ovaj objekat njemu pripada. Kako su Železnice to prisvojile, to sam Bog zna. Posle 30 godina ovde, ja odjednom ne postojim. Ispade da sam uzurpirao tuđu imovinu. A imam dokumenta u kojima stoji da mi je preduzeće Iskra dalo ovaj objekat na korišćenje, a kasnije i u vlasništvo. Taj dokument sam overio u sudu još kada sam dobio kuću - kaže za "Vesti" Timotijević.
Usavršavao se u Nemačkoj
Svoje znanje za Bošove pumpe Ivan Timotijević usavršavao je u Nemačkoj.
- Nekada sam išao u Nemačku trbuhom za kruhom. Tamo sam naučio zanat, a oni tamo cene dobrog majstora. Ako radiš dobro, oni dobro i plaćaju. Ipak, mene je vukla nostalgija. Kada sam došao ovde, bio sam jedan od retkih koji su umeli sa tim pumpama, pa sam bio tražen majstor. I danas umem svašta da popravim - kaže Ivan koji u svom dvorištu uvek nađe nešto da radi, alat mu je, kaže, najbolji prijatelj.
U Iskri je 30 godina radio kao majstor za Bošove pumpe.
- Kada sam počeo da radim, Iskra je bila firma bez konkurencije. Bile su dobre plate, lepo se živelo. Posle je počelo propadanje, kao i kod većine srpskih preduzeća, ali kako sam ja bio cenjen majstor, mnoge su me firme angažovale, za mene nikad nije bilo krize. Ulagao sam u ovu kuću, da stvorim pristojne uslove za život. A sada živim okružen srušenim barakama. Ne radim ja ovo što sam prgav čovek koji neće da se seli, već zato što me je muka naterala. Ja volim svoju zemlju i ne pokušavam da joj prkosim, već se samo borim za svoja prava. Moraju mi dati stan, tada ću napustiti ovu kuću - iskren je Timotijević.
Pčele su pobegle
On kaže da su mnoge njegove komšije kojima su kuće porušene dobili stanove. Umesto sa komšijama, Ivan sada može da porazgovara samo sa majstorima na obližnjem gradilištu. Iako mu je teško da živi u takvim uslovima, paradajz u bašti, kajsije, a donedavno med koji je proizvodio ne daju mu puno vremena da tuguje zbog teške situacije u kojoj se nalazi.
Muke sa migrantima
Od kada su sami u Bari Venecija, Timotijevići muku muče i sa migrantima.
- Često su upadali i krali po kući i dvorištu. Evo nedavno, supruga i ja spavali uveče, kad čujemo nešto lupi u kuhinji. Ja pogledam, kad jedan migrant jede kajsije i rovari po frižideru. Kada sam prijavio u obližnjem SUP-u nisu hteli ni da me saslušaju, pa sam prijavio u centrali. Zimus su nam krali drva za ogrev, pa odnesu u napuštene objekte u kojima borave. Ja prijavim, odem tamo sa inspektorom, on ih natera da mi vrate drva. Onda par dana opet, opet dođu i ukradu. Muke su to - priča poslednji stanovnik Bare Venecija.
Rad i mladalački duh održavaju ovog sedamdesetsedmogodišnjaka.
- Supruga i ja volimo da se zanimamo baštom i cvećem. U ovoj kući su odrasla moja deca, moje unuke. U ovoj kući sam proveo tolike godine, ovo dvorište je bilo moja oaza. Med više nemam jer u ovoj prašini ne može pčela da opstane. Biće mi mnogo teško da odavde odem, ali znam da ću morati i to prihvatam. Samo ne prihvatam ovu nepravdu i da sam odjednom pravno nevidljiv. Kao da me nije bilo ovde sve ove godine - rekao nam je ispraćajući nas iz svog doma.
Pritisci i pretnje
Ističe da je trpeo brojne pritiske, ali da nema nameru da odustane od pravde. Pre godinu dana delegacija koja je bila zadužena za raseljavanje porodica iz ovog dela grada je pokušala da ga izbaci iz kuće, ali zahvaljujući brojnim novinarima i građanima koji su se okupili da Timotijevićima pruže podršku do rušenja kuće nije došlo.
- Kada su došli iz delegacije koja raseljava, rekli su mi da ja nemam nikakva prava. Ja koji ovde živim 30 godina, plaćam račune, to nikom ništa. Otvoreno su mi rekli da će prvo da mi ugase vodu, pa struju, pa će da mi sruše ćošak kuće, pa će ona sama da se sruši. Kada vam neko kaže tako nešto u vašem domu, to je vrlo teško - ispričao je ovaj penzioner.
