Legendarno TV lice: Nikad oblačio, uvek vedrio
U zlatno doba Televizije Beograd, Dnevnik je počinjao sa Titom, a završavao sa Kamenkom, naočitim prezenterom koji se slušao pažljivije nego doživotni predsednik. Tito je govorio manje-više iste stvari, Kamenko je saopštavao vremensku prognozu - važnu informaciju za dame u gradu, za paore, za sportiste, za meteoropate. Ne čudi otud da je još za vakta one velike Jugoslavije, u jednoj anketi izglasan za najpopularniju javnu ličnost, odmah posle "najvećeg sina naroda i narodnosti", niti to što ga je Rambo Amadeus stavio u pesmu ("Kamenko je rek'o, biće kišni dan").
U svojoj 82. godini Kamenko Katić nas dočekuje u Belegišu, na klupi ispred žute kuće, na kraju sokaka. Tu, na obali Dunava, čije alase je često stavljao u svoje reportaže, sa drugom suprugom Tanjom, šarplanincem Jakšom i najbližim komšijom Borom Trbom, provodi zaslužene penzionerske dane.
Kamenko i Trba nas dočekuju domaćinski - sveže upecana riba, od sinoć skuvani džem od drenjina i priča za koju se kunu da nije ribolovačka.
Ponosna familija
- Malo je ko od nas imao taj osećaj popularnosti. Mi se nismo spremali za glumce i pevače, držali smo da obavljamo novinarski posao, ali u mojoj familiji su se hvalili. Tako je moja baba u komšiluku govorila: "Naš Bata je jako napredovao, u Beogradu je on, odma do Tita!" "Kako strina do Tita"? "Ajde, gledaj uveče televiziju, gledaj dnevnik. Tito, još malo neko govori, i onda moj Bata"', tako su me zvali u familiji.
Negde u isto vreme, Kamenka i Trbu, bivšeg reprezentativca u odbojci, zovu novinari. Traže intervju.
- Zove novinarka, sposobna, prodorna, ja oduševljen. Al' ona zove zbog Trbe! Ja mu kažem, ma to te traži neki lokalni list, a mene, evo, zovu iz "Algemajne cajtunga" - započinje divan Kamenko, uz šeretsku konstataciju da niti su frankfurtske "Vesti" "Algemajne", niti je ono bio lokalac, već čuvena Al Džazira.
Ime dobio po stricu
- Već nekoliko puta slušam jednog prijatelja kako priča da je zadovoljan životom, a po meni ništa posebno nije uradio. Tu nešto nije u redu, znači da si opterećen samim sobom i da si zadovoljan svim što si uradio. Ja nisam, i te kako imam da zamerim mnogo čemu u mom životu i sebi. Gora varijanta jeste kada si stalno nezadovoljan i sobom i drugima. Samo po sebi ono loše se eliminiše u svesti svakog čoveka. Ima onih koji to drže u sebi više i ti su su nezadovoljni. Moj prijatelj je zadovoljan, jer je sve eliminisao, ali je u tome preterao - priča Kamenko koji se u životu vodio i devizom - bez svega mogu, bez svakog moram.
- Katići su iz Bele Crkve, selo Husić. Kao i većina Srba, doseljeni su u Vojvodinu u 16-17. veku. Zabeleženo je da je postojala porodica Kata koja je slavila Sv. Trifuna i da je jedan od njih otišao u Bačku. To je bio moj deda Mita. Oženio se babom i izrodili su sinove Kamenka, Milenka, Jovana, pa mog oca Radenka, Ljubinka i Ratka. Kamenko je 1926. godine poginuo u saobraćajnoj nesreći i po njemu sam ja dobio ime.
Sako za Ljubišu Mečkara
- Kada sam pravio reportažu o Ljubiši Mečkaru iz Požege, on nikada nije imao vremena za mene, a njegov brat je stalno tražio novac. Skinem onaj crni sako u kojem sa čitao vesti i dam ga Ljubiši ne bi li ostao još dva-tri sata da ga snimamo. Sutradan, uzmem neki šešir kaubojski i dam mu i šešir i opet ga tako navučem da mi ne traži pare, a da pristane da ga još snimamo, kako bismo završili priču.
- Daleki predak po majci bio mi je Lukijan Mušicki, iguman manastira Šišatovac. Kao monah, naravno nije imao potomstva, ali su njegova braća bila moji čukundedovi, a možda i koleno starije. Oni su prešli iz Temerina i osnovali selo Đurđevo, i to za nekoliko sati. Razmontirali su svoju crkvu, preneli je i osnovali Đurđevo Selo. Došli su u granično područje da ratuju za Beč i dobiju malo zemlje, kako ne bi rmbačili za jednog grofa u Temerinu, užasno ih je ugnjetavao.
Sa Petrovaradina u Sarajevo
- Moji roditelji su ubijeni u zloglasnoj raciji, januara 1942. Pričalo se danima da će nas isterati iza sela, ili će nas odvesti u neki logor ili će nas sve poubijati. U Čurugu je već bila počela racija, išli su po kućama i odvodili sve živo, a u to vreme nije bilo komunikacija, kao danas. Nisam imao ni sedam godina, ali i danas se sećam tog užasa, tog zlokobnog iščekivanja. Odveden sam na minut pre nego što će hortijevci doći u našu kuću i pokupiti oca i majku. I ja sam im bio na spisku.
- Znam da nisam hteo da idem sa tim Rajkom, to je jedan malo stariji dečko od mene koji nam je pomagao oko namirivanja stoke. Inatim se, neću da idem od roditelja, ali me Rajko namamio pričom - uprežemo konja, idemo na sanke. Majka je takođe trebalo da ide sa mnom kod svoje matere Milice, ali ona nije htela, rekla je: "Što bude mom mužu, biće i meni." I ja i taj Rajko izađemo na jednu kapiju, a ovi ulaze na drugu. Roditelje više nikada nisam video. Sutradan dođemo, prazno sve. Sneg napadao jedno 40-50 centimetara. U našoj kući vrata širom otvorena, sve stoji, sneg navejao u kuhinji. Tako sam odrastao kod baba, prvo me je onaj Rajko odveo u Đurđevo, kod materine mame Milice.
- Ne zapinjem baš mnogo, ali kad nešto oću, onda sam baš bandoglav. Meni se svidi veterinarska škola u Petrovaradinu i dođem ja da se upišem, nakon gimnazije realke, a oni mi tamo kažu da se škola preselila u Šabac. Moja baba očajna: "Nećeš u gimnaziju, kako ćeš onda da studiraš?".
Baba od 70 godina čita novine da l' ja mogu da studiram il' ne mogu sa tom školom i pronađe ona da Univerzitet u Sarajevu prima veterinarske tehničare na studije, ali posle godinu dana prakse, za razliku od beogradskog gde su tražili dve godine prakse. I tako sam postao Sarajlija.
Uspeh na audiciji
- Kad god mi se nešto u Sarajevu dogodilo, da sam bez para, da nemam ručak, kada sam bio u nevolji, uvek mi je pri ruci bio jedan drugar, Srbin iz Požarevca koji je studirao na Višoj pedagoškoj. Trebalo je da se vratim kući, završena školska godina i, sećam se, treba mi tačno 625 dinara za voz, a ja nemam ni dinara. I on se pojavi. On mi je nekako odredio životni put, što se profesije tiče. Kada sam mu pričao da bih hteo da se zaposlim, kaže mi da ima drugara na radio stanici koji je spiker, ali da će napustiti posao iz zdravstvenih razloga. I odem ja u radio, čitam "Oslobođenje", da ne bih zvučao vojvođanski, al' kada me pitaju odakle sam, ja im ko iz topa kažem: "Iz Đurđeva, kraj Novog Sada". "Vi ste Lala! Nema govora", kaže mi Mirko, jedan nadobudni reporter, malo stariji od mene. I tako od tog mog prvog pokušaja nije bilo ništa.
- Na veterini se nisam baš proslavio. Nešto sam se zasitio i hteo sam da promenim životni put. I opet zbog srednje veterinarske škole, jedino su na Cetinju primali nas sa srednjom stručnom školom iz Srbije, tako da sam tamo upisao Pedagošku, istoriju i geografiju. I tu nisam bio mnogo vredan, položim nekoliko ispita. Posle jednog bančenja, onako mamuran sedim u bašti kafane i čitam "Pobjedu". A tamo: konkurs za spikere Radio Titograda. Sutra - poslednji dan za prijavu. Prijavim se i prođem. Bio sam nekih godinu i po. Ovaj put, kada sam išao na audiciju, poučen prethodnim iskustvom, rekao sam da sam student iz Sarajeva. Kažu: "Nismo imali takav materijal već deset godina, koliko postojimo."
Ponuda iz Zagreba
- Kada je jednom u Titograd došla lektorka Radio Sarajeva, a ovi joj kažu: "Tu je tvoj Sarajlija." "Pa što ne dođeš kod nas", poziva me ona. Ponovo audicija u Sarajevu, kao pre tri godine, tu je i onaj Mirko i Vera Sekereš, preteča Drage Jonaš, i ja ovog puta prođem bez problema. Kada je otvoren sarajevski TV studio, traže se spikeri i među svim kandidatima, bosanskim bumbarima, prime mene. Ovi stariji poludeli, išli kod direktorke da se žale, ali su iz komisije bili toliko zadrti da su rekli da ako mene ne prime, da će oni napustiti posao. Tako da sam ja bio prvi sarajevski TV spiker, a kasnije i prvi spiker titogradske televizije.
- Pre vojske koju sam služio u Koprivnici, u zagrebačkoj oblasti, već devet meseci sam radio na beogradskoj televiziji koja me je preuzela iz Sarajeva. Povremeno sam, kada sam imao slobodno, dolazio u zagrebačku televiziju da obiđem neke kolege i tada mi Stanko Eder kaže: "Vazduh je ovde isti kao i u Beogradu, šta bi ti falilo da ostaneš ovde." Oliver Mlakar još nije počeo da radi, a bio je u isto vreme u vojsci kad i ja, Ivan Hetrih je tada radio honorarno, tako da sam mogao da ostanem i u Zagrebu.
Ajnštajn nam je bio zet
- Mileva Marić, prva žena Alberta Ajnštajna, i moja baba po majci bile su sestre od tetke i ujaka. Mati je išla u novosadsku gimnaziju i stanovala je u Kisačkoj 27, gde su Marići imali kuću. Tu se sva rodbina okupljala. Tako je bilo onda, ko je imao rodbinu u Novom Sadu, ovi iz sela su dolazili kod njih da se školuju.
- Moj drug na Televiziji Beograd Vlada Nedeljković me savetovao da uvek u redakciji imam spreman crni sako, kravatu i belu košulju, i tako jednog dana nema Dušanke Kalanj, a Gaga Radovanović, realizator, kaže: "Eto, tu je Kamenko", i tako su meni dali da pročitam vesti. I polako, postanem prepoznatljivo lice TV Beograd. Još se ja borim sa crnim odelom i kravatom, da budem deo stalne ekipe, a Petar Đurić, novinar, moj drugar koji me je sve naučio o TV novinarstvu kada sam došao iz Sarajeva, povede me da napravimo emisiju o velikoj vremenskoj nepogodi. Napravimo priču o zavejanim vozovima, o nevoljama ljudi koji nisu mogli da se vrate kućama. Urednik Dnevnika: "Kaže, ajde ovo o nepogodama da guramo dok god možemo." I tako ja počnem da se bavim vremenom.
"Otvarao" vračare
- Nikada nisam vremensku prognozu saopštavao kao da čitam bilten. Išao sam kod Dalja kada su išli ledolomci, bio kod Đerdapa sa ekipom, odem uveče, vratim se sutradan da zabeležim miniranje. Pitajte današnje kolege da li znaju šta su to Crkvice, iznad Risna? Tamo najviše padne kiše po kvadratu. Snimao sam meteorologe koji po dva-tri meseca sede u osmatračnici na Bjelašnici. Osnovana je krajem 19. veka, naravno Švaba je to učinio. Depresija i samoća tamo su užasni, pa su meteorolozi vodili i supruge. Jedne godine bilo je toliko snega, da jedan od njih nije mogao svoju ženu koja je preminula, dva meseca da spusti dole u naselje, da je sahrani. Stalno je temperatura bila ispod nule, kao u hladnjači. Tu sam izučio reportažu.
Dva jablana
- Moja mati Jovanka je bila učiteljica, a otac Radenko bankarski činovnik, ali su se bavili i poljoprivredom. Imali smo salaš ispred sela kada se ulazi od Šajkaša i veliki voćnjak i obor za svinje. U proleće '41, pre 6. aprila, zasadimo otac i ja dva jablana. Ja, klinac od šest godina , tu se nešto muvam, on mi govori gde da gazim i ubacim zemlju. Dva jablana lepo se prime, dođe zime, opadne lišće. Moji roditelji ubijeni, jedan se jablan uopšte nije obnovio, a jedan, eno ga i dan danas stoji. I ja zamišljam da su njihove duše u tim krošnjama.
- Tih prvih godina televizije, narod je na nju gledao kao na čudo. Pošto sam se 1962. nekoliko puta pojavio na TV Beograd, dođem ja u moje Đurđevo da vidim kako reaguju. Baba Desa me pita: "Je l' Bato", još ona ne razume šta je to televizija, "Mi tebe vidimo, al' je l' vidiš ti nas?".
- Na kraju sam diplomirao etnologiju u Beogradu, ali moja baba nije dočekala unukovu diplomu. Znao sam da običaji nisu dovoljno ispitani, malo je ko uspeo da "otvori" vračare, kao što sam ja. Neša Ristić mi je svojevremeno odao priznanje: "Ja probam, probam, pa ništa. A ovaj Kamenko svaku vračaru nagovori da priča..."
