Dabić neće biti krivično gonjen zbog slika
Bivši predsednik Matice iseljenika Radivoj Dabić u petak je samoinicijativno otišao u tužilaštvo kako bi stavio tačku na njegovo, kako kaže, neosnovano prozivanje po medijima u vezi sa slikama koje su još 1990. godine umetnici iz dijaspore poklonili Matici.
- Pokazao sam javnom tužiocu sva dokumenta koja imam o tome. Tužilac je rekao da uopšte nema nikakve sumnje u verodostojnost onoga što sam pokazao i odbacio je insinuacija o nekakvoj krađi i nestanku, saglasivši se da je najpravilnija odluka bila ona koju sam ja doneo - kaže Dabić u razgovoru za "Vesti".
Umetnička dela čuvaće sud
Sa javnim tužiocem Dabić je došao do dogovora da preostale slike budu ostavljene u sudski depozit. Utisak da je pokušao da ih prisvoji, držeći ih toliko godina u svojoj kući, on odbacuje i sledećim objašnjenjem:
- Kod mene, u Paraćinu, na zidovima ima samo tapiserija, čak i kad je bila izložba, slike su bile na stalcima jer nisam dozvolio da se buše zidovi. I dan-danas, one stoje u onoj istoj ambalaži, kako su upakovane posle izložbe u Vrnjačkoj Banji.
On je deo slika vratio onima koji su mu doneli dokaz o vlasništvu, a jedan deo, kako kaže, ostao je u njegovoj vili u Paraćinu. O kom broju slika se radi u obe varijante nije precizirao, rekavši da smo ga zatekli na putu za odmor i da nema dokumentaciju kraj sebe. Podsećamo da je dugogodišnji radnica i nekadašnji programski direktor Matice Dragica Danon za naš list izjavila da je lično ona, po Dabićevom zahtevu, 29. marta 2008, 73 slike iz Stefaneuma, objekta Srpske pravoslavne crkve u Sremskim Karlovcima, direktno odnela u njegovu kuću u Paraćinu, kako bi tamo bila organizovana izložba. Dabić tvrdi da je slike zatekao u Matici.
- Izglasan sam za predsednika Matice 8. marta 2008, a slike su donete iz Sremskih Karlovaca 3. marta, i to sam u petak pokazao javnom tužiocu. Nalazim zatečeno stanje. Matica nema bogzna šta. Ima puno dugova i ja se trudim kako naći novac i kako popraviti stanje. Pojavljuju se slike i dajem ideju da to bude legat Matice. Štampam katalog sa svojim potpisom i pošto nemamo prostora organizujemo izložbu u Paraćinu, u organizaciji sa Opštinom. Kad se završila, prolazi određeno vreme, mi tražimo gde da idemo dalje sa izložbom i ukazala se mogućnost u Vrnjačkoj Banji - priča Dabić.
Ključni momenat, kako kaže, desio se kad mu je pred kraj izložbe u Vrnjačkoj Banji stigla tužba iz Novog Sada po pitanju vlasništva slika. Slike su iz Vrnjačke Banje vraćene u Paraćin, a Dabić ulazi u sudski spor koji je trajao tri i po godine.
- Maticu i Eparhiju sremsku tužio je predsednik Svetske srpske zajednice Miša Milošević koji je dokumentovao da Matica poseduje njegove slike, koje je on kupio i koje su odnete iz Stefaneuma, ne znam po kom osnovu. Počinjem da brinem šta se dešava jer ja sam titular, ja sam odgovoran u Matici. Na kraju je spor okončan nagodbom - navodi Dabić.
Maticu sam ugasio
Dabić tvrdi da je on došao na čelo Matice iseljenika koja je bila nevladina organizacija i da on uopšte nije adresa kada se novi predsednik Matice Miodrag Jakšić žali da nije zatekao nijedan dokument, niti pečat.
- Pa to nije ona ista Matica. Maticu sam ugasio juna 2011, kada sam stigao do kraja sa finansijskim mogućnostima za održavanje te organizacije. Kao neko ko je bio zaveden kao titular, otišao sam u APR i ugasio je.
On negira da je imovina trebalo da pređe u vlasništvo države, tvrdeći da je ona pripadala članovima Matice, ali da on nikada ništa nije potraživao.
- Samo sam hteo da rešim pitanje vlasništva slika koje je neutvrđeno još uvek - kaže Dabić, ističući da je u Maticu uneo i vlastitih 22.000 evra i da je sve radio volonterski.
Ta nagodba se sastojala u tome da onima koji dokažu da su vlasnici slike budu vraćene.
- Tu se pojavilo više slikara koji su tražili svoje slike, što opet ne govori da su oni vlasnici jer mogli su ih prodati, ali ja sam im vratio. Vratio sam gospodinu Miloševiću one za koje je dokazao da ih je kupio. Taj proces sa raznozraznim potraživanjima je trajao do pre skoro dve godine. Imao sam slučaj kada je autor, slikar Miloš Šobajić, koga poznajem iz Pariza, rekao da mogu slobodno da je predam određenom gospodinu jer mu je on prodao - navodi primere kako se umanjivao broj slika u odnosu na prvobitnu zbirku.
Na kraju se pita "ko može da sumnja, posle takvih muka i povlačenja po sudovima i blaćena mog imena u moju iskrenost i dobru nameru".
