Posla nema ni u Beču: Odbijen na 200 konkursa
Dugogodišnja borba Dragana Pavlovića za promene u Srbiji nije išla kako je očekivao, pa je odlučio da se preseli u Beč u jedan od najlepših evropskih gradova.
- U Petrovcu na Mlavi imao sam firmu za knjigovodstvo 1991. godine. Ušao i u politiku na lokalnom nivou nadajući se da će nešto moći da se promeni makar u sredini u kojoj živim. Od 2000. godine bio sam dva puta predsednik jedne stranke i član opštinskog veća - kaže Dragan.
Svaki početak težak
- Od 2000. do 2014. godine ono što se dešavalo nije bilo kako sam očekivao. U Austriju sam došao upravo iz tog razloga, ali i ovde u početku nije bilo baš najbolje - kaže on.
- Na Prirodno-matematičkom fakultetu završio sam hemiju. Više od 200 puta sam konkurisao i svaki put sam bio odbijen. Od aprila ove godine radim kao prodavac sladoleda na ostrvu na Dunavu - ističe Dragan.
- Imam 56 godina i to je problem kad tražim posao. Plan je da i moja ćerka Sara dođe iz Srbije čim završi master studije i da živi sa mnom i mojom suprugom Edinom, radosno kaže Dragan. Ljubav nas čini hrabrima, jakima - dodaje on.
Stigla i kuma
Iako voli svoju zemlju, Edina smatra da su neke stvari bolje uređene u Beču kao što su zdravstveno pitanje i redovna primanja kod zaposlenih. Ovo dvoje supružnika pomogli su i njihovoj kumi Tamari Đorđević da dođe u Beč, nauči jezik i počne da studira.
- Htela sam da upoznam drugu kulturu, a Beč nije daleko od Srbije i pruža mi mogućnost da radim i sama sebi plaćam studije. Sve je bolje organizovano, a u ovaj grad sam se zaljubila kada sam bila sa školom na ekskurziji - kaže Tamara.
Podrška supruge
- Moju suprugu Edinu upoznao sam 2014. godine. Ona od ranog detinjstva živi u Beču. Sve ovo vreme pruža mi podršku i bodri me. Kada je bilo najteže bila je uz mene i na tome sam joj veoma zahvalan - veli Dragan, dodajući da je planirao život u Minhenu jer su njegovi roditelji tamo radili više od 50 godina, ali se predomislio.
- Ovde je viši standard. Ima manje korupcije nego kod nas, sve funkcioniše preko institucija. To je ono sa čime sam se ja susretao. Mnoge stvari koje kod nas ne postoje ovde su rešene - naglašava Dragan.
- Ljudi su ovde sa manje briga, opušteniji su nego kod nas. To ne znači da ovde nema loših stvari, ali to je u manjem procentu nego u Srbiji - priča Dragan.
- Ne zagovaram odlazak u inostranstvo. Pokušao sam nešto da uradim u Srbiji za promenu na bolje, ali nisam bio zadovoljan. No, smatram da treba da se radi na promenama i kod nas - kaže Dragan.
Ljudi su nasmejani
- Kada je Zoran Milivojević, psihoterapeut, završio studije, otišao je sa svojim mentorom u Ljubljanu u Stari grad, na ručak. Dok su šetali, mentor je rekao da nešto nije u redu. Zoran se okretao, posmatrao i rekao da ne razume. Posle nekog vremena mentor je zaključio da je problem u tome što se ljudi ne smeju. A ovde se ljudi smeju - veli Dragan.
Nekada bilo lakše
Draganova supruga Edina, rodom iz Bosne, kao veoma mala doselila se u Beč.
- Roditelji su 1969. godine, kada sam imala tri godine, doveli u Beč stariju sestru i mene, a kasnije i mlađu. Godine 1985. sam došla u Srbiju i ostala tamo 15 godina. Ali ipak sam se vratila u Beč i povela svoju ćerku Tanju sa sobom koja i dan-danas ovde živi i radi.
Kažu da je nekada bilo mnogo lakše naći posao.
- Ranije si bez problema mogao da nađeš posao jer je bila velika potražnja za radnom snagom. Ja sam radila na vozu od 2003. do 2011. godine. Prve ture bile su mi od Beča do Brisela, Ciriha, Venecije, Rima, Bregenca, Diseldorfa... Onda sam godinu dana bila bez posla, da bi mi potom zet ponudio da budem dizajner enterijera u njegovoj građevinskoj firmi. Kad sam upoznala Dragana, život je postao mnogo lepši i smisleniji - kaže Edina.
