Piće bogova ponos Šumadije
Kada kupujete vino potražite ljubičastu etiketu, ona je oznaka vrhunskog kvaliteta. Za većinu posetioca četvrtog Festivala šumadijskih vina ovaj savet gospodina iz Privredne komore Srbije bio je suvišan.
Tu, kraj objekta Kraljevske vinarije podno Oplenca, prethodnog vikenda okupila se otmena ekipa koja zna šta je dobro vino i zašto još od antičkih vremena napitak od grožđa nazivaju pićem bogova.
Oni su, istina, još uvek manjina, jer kada bi prosečan Srbin znao koliko je vino zdravo, ispoštovao bi bar onu neobično preciznu računicu lekara da svakog dana treba ispiti jednu čašu od 128 grama!
Manastir Koporin najmlađi član
Najmlađi član Udruženja šumadijskih vinara jesu vinogradi manastira Koporin. Ova zadužbina despota Stefana Lazarevića iz 15. veka trenutno je ženski manastir, ali su sveštenici, monasi i verni narod ti koji održavaju vinogradske zasade iznad manastira. Vladika braničevski Ignjatije obnovio je vinograde i u posao uveo mladog sveštenika iz Požarevca Ivana Životića.
- Trenutno imamo pod zasadom 6,5 ha i od 2010. godine to je već ozbiljnija proizvodnja od nekih 45.000 boca, pa sada razmišljamo i da izađemo na tržište van naših crkava i manastira - priča nam otac Ivan.
Osvajanje sveta
Za tom mericom debelo zaostajemo. Prosečno po glavi stanovnika u Srbiji se godišnje ispije tek 10 litara, što je četiri i po puta manje nego u Francuskoj, zemlji sa najmanjim brojem obolelih od srčanih tegoba. Veruje se, upravo zbog svakodnevnog ispijanja božanskog pića.
Dok se Srbi sa piva ne prebace na vino, vlasnici 16 vinarija iz Šumadije krenuli su u osvajanje svetskog tržišta. Znaju da imaju dobru osnovu - sorte, zemlju, sunce, ružu vetrova, temperaturnu oscilaciju, sve u pravom odnosu za pravljenje najkvalitetnijih vina. Uostalom, nije slučajno Topola na istoj geografskoj širini kao i francuski Bordo, prestonica Nove Aktivanije, jedne od najpoznatijih vinskih regija na svetu. S tim što su klimatski uslovi bolji kod nas nego u Bordou, uverava nas Vladimir Stojić, generalni sekretar Udruženja vinara Šumadije, koji objašnjava kako su njihova vina dobila oznaku geografskog porekla.
Premijera ružice
Na ovogodišnjem festivalu vina na Oplencu svoju premijeru imala je šumadijska ružica. Novo vino koje su vinari ovog kraja zajedno sortirali, ograničene serije od 1.300 boca, napravljeno od prošlogodišnje berbe, simboličan je pokazatelj sloge koja postoji među vinarima ovog kraja.
- Nikada slike Olje Ivanjicki nisu bile konkurencija slikama Milića od Mačve ili nekog drugog slikara. Svaki vinar unese to parče neba i parče zemlje, svoje nasleđe, tradiciju i znanje u svoje vino koje poprimi sopstveni prepoznatljivi identitet - objašnjava Aleksandrović da jedni drugima ne mogu biti konkurencija.
Tamo je najviša nadmorska visina na kojoj se proizvodi grožđe 65 metara, dok srpska vinarija Katanić ima vinograde na 550 metara nadmorske visine.
- Za dobro grožđe bitna je temperaturna promena na dnevnom nivou. Sovinjoni su kod nas ovako dobri zato što im odgovora da dani budu veoma topli, a noći hladne. Kod nas se temperatura noću spusti za 15 do 20 stepeni u odnosu na dnevnu temperaturu. Tada se ti takozvani metoksipirazini talože u pokožici grožđa, zato su naši savinjoni tako herbalni i čisti, što se izuzetno ceni u vinskom svetu - objašnjava Vladimir.
Kovačević obradovao prijatelje
Otmeno društvo ljubitelja vina na ovakvim manifestacijama prate i poznate ličnosti. Tiskali su se oko stolova sa flašama za degustaciju i članovi Krunskog saveta, najpoznatiji srpski heraldičar Dragomir Acović, bivši predsednik srpske skupštine Predrag Marković, oštar kritičar vladinih mera profesor ekonomije Miodrag Zec i, naravno, dame u šarenim letnjim haljinama.
Ove godine festival je zvanično otvorio najbolji dramski pisac s ovih prostora Dušan Kovačević. U maniru svojih duhovitih junaka ispričao je kako je jednom uz nagradu dobio i bure vina od vinarije Radovanović. Ushićenje njegovih prijatelja zbog vina daleko je nadmašilo piščevo zbog umetničkog priznanja.
Deficit u imidžu
Da bi se krenulo u osvajanje svetskog tržišta, pored nespornog kvaliteta, prvi preduslov je napraviti prepoznatljiv brend. Kako doći do svog parčeta prostora u starom vinskom svetu, gde glavni igrači čvrsto drže svoje pozicije i kako držati pod kontrolom troškove proizvodnje, srpskim domaćinima pokušao je da objasni Stefan Bade, profesor ekonomije na Višoj obrazovnoj školi za vinogradarstvo u Bordou. Potencijal za proizvodnju vina i vinski turizam je veliki, uveren je francuski stručnjak i ne škrtari na optimizmu.
- Topola bi mogla postati balkanski Sent Emilion, gradić od 3.500 stanovnika, koji zahvaljujući svojim vinarija, godišnje privuče preko 1,5 milion turista iz celog sveta - objašnjava gost iz Francuske.
Teško do Novaka kao promotera
Za jednog prosečnog Francuza, Emir Kusturica, dobitnik dve Zlatne palme, i Novak Đoković, prošlogodišnji osvajač Roland Garosa, prve su pozitivne slike na koje pomisli kada se upotrebi pridev "srpski".
- Moj sin ima 14 godina i priča mi kako je pre neki dan gledao Novaka, koji pod srpskom zastavom igra na Roland Garosu, ali i koji reklamira vino iz Australije, proizvođača koji godišnje izbaci 100 do 150 miliona boca vina! Meni je to zasmetalo, mada znam da je to ugovor verovatno od nekoliko miliona dolara - kaže Bade.
Kvalitet je tu, ali nedostaje imidž - ono kada ispijanje srpskog vina postanu privilegija i prestiž. Tu se u startu saplićemo o zlokobne devedesete ili, kako diplomatski kaže naš francuski sagovornik: "Srbija ima deficit u imidžu."
- Kada u svetu pomenemo Srbiju, često ljudi znaju da postoji, ali ne i da je lociraju na karti. Onda se prisete skorašnje neprijatne istorije i lako se podlegne klišeima. Četvrti put dolazim u Srbiju, i kada sam prvi put najavio mojoj direkciji da hoću da idem u Srbiju, oni su bili u čudu: Zar se tamo proizvode vina? - prepričava nam jedan od stereotipa iz sopstvenog iskustva Stefan Bade.
A ne tako davno, nekadašnja Jugoslavija je bila među 10 najvećih proizvođača vina na svetu. Odjedanput su njene države naslednice postale crna rupa na vinskoj karti sveta. Vinari iz Šumadije ne pristaju na ovu raspodelu karata i zajedničkim snagama krenuli su u popločavanju svog, prepoznatljivog vinskog puta.
Vino "govori" i japanski
Vina iz Šumadije najviše se izvoze tamo gde je i najprisutnija srpska dijaspora, pre svega u Austriju, Nemačku i Švajcarsku.
Domaći vinari se pripremaju za prodor na tržište Skandinavije i Velike Britanije. Polako im se otvara i tržište daleke Kine, pa je pre par meseci na Daleki istok otišao jedan kontejner od 13.000 boca iz Šumadije.
Rusko tržište je dosta zahtevno, ali ima i onih koji su baćuškine kriterijume, čak zahtevnije od onih u EU, ispunili, kao što je slučaj sa vinarijom Aleksandrović koja ima plasman i u daleki Japan.
- Vino govori sve jezike ovog sveta, pa i japanski - duhovito nam odgovara Aleksandrović na naše laičko pitanje zar Japanci umeju sa vinom.
Voleli bi šumadijski vinari da izgrade svoj vinski put, koji bi turiste vodio od jedne do druge vinarije, na upoznavanje proizvodnje, degustaciju i naravno pazarenje. Vladimir Stanić nam priča kako na čuvenom francuskom vinskom putu Medok, dugačkom 65 km, sa 750 šatoa, vinskih zamkova, godišnje prođe preko 2,5 miliona turista. Niko od njih se ne vrati kući samo sa jednom flašom u torbi.
Šumadijski vinski put domaći vinari započeli su Festivalom šumadijskih vina, produžavaju ka Andrićgradu i Belom dvoru u Beogradu.
Srbija da bude kao Toskana
Šumadija je jedina regija iz čitavog eks-ju regiona koja je prisutna u svetskom Muzeju vina u Bordou. Nije bilo lako ući na listu izlagača, ali je srpskim vinarima pomogla konsultantkinja Vesna Pakaj, energična madam naše gore list koja svesrdno pomaže promociju srpskih vina, pa je devet vinarija iz Šumadije, sa 21 različitim vinom, zastupljeno u muzeju. Na čin prošlogodišnjeg otvaranja desetospratnog objekta, vrednog 85 miliona evra, došao je lično i tadašnji predsednik Francuske Fransua Oland. Da se zna koliko Francuzi vole vino, vladaju proizvodnjom, gaje imidž i, naravno, cene prihode u milijardama koje godišnje uberu od vina.
Predsednik Udruženja vinara Šumadije Božidar Aleksandrović uveren je da će za koju godinu Šumadija biti balkanska Toskana. Da bi se izgradila ozbiljna turistička ponuda putevima vina, propratni sadržaji i infrastruktura moraju da budu usklađeni sa visokim zahtevima ljubitelja ovakve turističke ponude, a to nisu gosti plitkog džepa. Ne može, kao što je sada slučaj, u neposrednoj blizini Vinogradareve kuće, na samom ulazu u Zadužbinu kralja Petra na Oplencu, da godinama poput rugla stoji poluizgrađeni objekat. Nit se ruši, nit se završava, i tako godinama. I kada se obilaze vinarije, putevi ne treba da ubrzavaju fermentaciju u stomaku, neprestanim truckanjem posetilaca po rupama i džombama. U Toskani, čuvenoj italijanskoj regiji, sve je jasno.
Bačva za kralja Petra
Latinsku izreku "U vinu je istina" jedan Srbin je preveo ovako: "Koji nezia da treba rujno vinca piti nije čovek već je izrod tog će zemlja kleti." Poruka je izrezbarena na drvenoj bačvi impozantne zapremine od 3.232 litra, koja je davne 1906. godine darivana starom kralju Petru Prvom Karađorđeviću. Bačva je deo muzejske postavke Kraljevske vinarije i podruma osnovanog još 1931.
Tu su i najstarija srpska arhivska vina, u originalnim flašama srpske staklare iz Paraćina, i s prepoznatljivim kraljevskim grbom. Bila su to vremena jugoslovenstva, pa su u Kraljevskoj vinariji izložili i vinske bavče koje su Srbi, Hrvati i Slovenci za svadbeni dar poklonili Aleksandru ujedinitelju i kraljici Mariji. Na svakoj od njih nalaze se prve rečenice nacionalnih himni tri naroda, od "Bože pravde" do "Lijepa naša".
- Postoje strogo definisana pravila, kuće mogu da se grade samo od kamena, zemlje i drveta. Zna se kolika je spratnost, šta može od hrane da se ponudi turistima. U Srbiji i dalje vlada šarenilo - objašnjava Vladimir Stojić.
