I u ratnom paklu ima života
Svaka fotografija Beograđanina Marka Đurice jedna je životna priča. Ovaj više puta nagrađivani fotoreporter britanskog Rojtersa, čije slike krase naslovnice najprestižnijih svetskih medija, iza sebe ima dve samostalne izložbe kao svedočanstvo da je u fokusu njegovog objektiva ljudska sudbina.
Danas mag fotografije, prve profesionalne korake napravio je u beogradskom dopisništvu "Vesti", potom sa Rojtersom, "pekao zanat" u raznim delovima sveta i zonama sukoba u Avganistanu, Ukrajini, Iraku...
Nedavno se vratio iz Iraka, a čitaocima "Vesti" otkriva sve strahote delovanja Islamske države na tlu nekadašnje kolevke civilizacije.
Dronovi smrti
- Naša ekipa je bila smeštena u Erbilu, prestonici iračkog Kurdistana, a svakodnevno smo putovali u stotinak kilometara udaljeni Mosul, gde je sedište Islamske države i gde se vode borbe za oslobađanje grada od ekstremista. Život u Erbilu je normalan, kao u Beogradu. Kurdi nastanjeni u tom delu koji, inače, imaju autonomiju, branili su se i odbranili. Potisnuli Islamsku državu i rekli: "Nećemo dalje, Mosul nije naš." Stali su tu i drže svoje pozicije, a za Mosul se bore Iračani sa juga zemlje. Taj grad je reka Tigar podelila na dva dela. Istočni je oslobođen, a zapadni još u rukama ID. U grad ne možete da ušetate tek tako, već kad dođemo u njegovu blizinu, čeka nas ekipa zadužena za novinare i povedu nas na liniju fronta.
- Radimo u zavisnosti od onoga šta sukobljene strane rade. Poslednjih dana mog boravka su se vodile ulične borbe. Nije bilo granatiranja, ni vazdušnih udara, jer islamisti drže mnogo civila koji pri tim napadima ginu u velikom broju. Pričalo se da ih je u samo jednom napadu stradalo 300 ljudi, mada je tačnost tih priča nemoguće proveriti. Veliki problem u Mosulu predstavljaju mali dronovi za koje islamski borci kače bombu i puste ih. Ne samo da ih je teško pogoditi, već se i ne vide. Izgledaju kao ptice, ljudi ih primete tek kada su blizu, pa panično beže da ih ne ubiju.
Glava u torbi
- Poslednjih dana mog boravka vodile su se borbe za stari grad. Taj centar Mosula je za ID značajan, jer je 2014. u džamiji Al-Nuri, Abu Bakr el Bagdadi proglasio uspostavljanje "islamskog kalifata" u Iraku. Ovu džamiju smatraju centrom svoje države i za nju se vodila bitka. Inače je zapadni Mosul izgranatiran do te mere da je ostao samo "kamen na kamen". Od minobacača i snajpera i dalje preti najveća opasnost, a ni vojska ni federalna iračka policija koja nas vodi ne znaju kako su neprijateljske snage raspoređene. Rizik po život je stalno prisutan, ali pre odlaska u takva područja imamo obuku. Učimo kako da se bezbedno krećemo, kako da se ponašamo...
- Učimo se i prvoj pomoći da bismo mogli da reagujemo ako je nekome život ugrožen. Kad radim u takvim uslovima, oprezan sam, ali ne razmišljam o opasnosti. Pre odlaska u Irak bio sam u Ukrajini 2014. i 2015, a u Avganistanu 2010. Jeste, najopasnije je u Iraku, ali sam od onih koji smatraju da čoveka, ako je nepažljiv, nešto može da strefi bilo gde.
Prvi koraci u "Vestima"
- Rastao sam uz oca, poznatog jugoslovenskog fotoreportera Milana Đuricu. Za fotografiju sam se zainteresovao na kraju osnovne škole. Sećam se, slikao sam tatinim aparatom školske drugove. To su moje prve fotografije, crno bele... Čuvam ih i danas. U srednjoj školi je fotografija počela više da me zanima. Slikao sam, pa išao da razvijam filmove u našoj radnji u Novom Beogradu. Onda su nam se u komšiluk 1996. doselile frankfurtske "Vesti" i naredne 1997. sam počeo da radim kao fotoreporter. U "Vestima" sam napravio ne samo prve profesionalne korake, već sam ostao čitavu deceniju. Otišao sam u "Blic" 2007, i radio kao urednik fotografije, a još tada povremeno sarađivao sa Rojtersom, da bih posle nekog vremena i prešao u najpoznatiju svetsku agenciju.
Prizori za pamćenje
- Irak je većinski šiitska zemlja, u kojoj su uvek vladali manjinski Suniti i tek sada su Šiiti prvi put na vlasti. Za većinsko lokalno sunitsko stanovništvo Mosula je zbunjujuće što ih od islamista oslobađaju Šiiti, sa kojima se ne vole i to situaciju u Mosulu čini donekle haotičnom. Ipak, u oslobođeni deo život se polako vraća. Otvaraju se škole, prodavnice... Na ratna dejstva svakodnevno podseti linija fronta odakle se povremeno čuju detonacije. Zanimljivo je da na njih ne reaguju čak ni mališani. Prate predavanja i ne trepnu kad pukne. Životne priče iz tog dela grada su, inače, neverovatne. U istočnom Mosulu je bio divan univerzitet, poput grada sa brojnim zgradama fakulteta. Bila je to prelepa gradnja, ali je sravnjena sa zemljom. Kada smo tu prolazili, vidimo dvojicu koji raščišćavaju šut. Pomislili smo da su radnici, ali na naše iznenađenje, novinar koji govori arapski nam je objasnio da su to profesori sa tog Univerziteta. Nadaju se da će se jednog dana izgraditi fakultet i da će ponovo držati predavanja.
- U Mosulu sam na zanimljiv način slikao jednu devojčicu. Zadesio sam se na brdašcetu istočnog dela grada i hteo da ovekovečim decu koja su se igrala, ali se svaki moj pokušaj završio njihovim bežanjem. Onda se pojavila ona, namestila ispred objektiva i nastala je fotografija koja je obišla svet.
Neverovatno je kako živi to stanovništvo u Mosulu. Imaju samo tehničku, ali ne i pijaću vodu, bez struje su. Užas od života je u oslobođenom delu grada, a još mnogo gore u zapadnom pod islamistima. Tamo ekipe i ne mogu da uđu, već dolazimo samo do linije fronta i slikamo sa daljine. Nekad uhvatimo borbe koje se vode, drugi put ljude koji beže iz tog dela ... To su neverovatni prizori...
Grad aveti
- Gde su islamisti kročili, sve je uništeno, bez obzira da li je hrišćansko ili arapsko. Jak utisak je na mene je ostavio najveći hrišćanski grad Karakoš u kojem je pre dolaska islamista živelo 50.000 ljudi. Pobegli su, a pripadnici ID su grad sravnili sa zemljom, 12 crkava, porodične kuće... Uništena je i hrišćanska svetinja stara više od hiljadu godina Mada je oslobođen, prazan je, nalik gradu duhova. Vratila se samo jedna porodica i kad smo bili tamo, videli smo ženu. Potpuno samu, jer su ostali ukućani negde otišli. Naišli smo na crkvu iza koje su još tri zgrade, pa veliko dvorište. Tu su islamisti vežbali gađanje. Doneli su lutke iz prodavnice i pucali u njih, a razvalili celu crkvu. Pronašli smo i ostatke bombi koje su pravili. Tamo možete da odete u supermarket da pazarite šta je potrebno i da napravite ozbiljan eksploziv koji može da uništi i tenk.
Đon kao uvreda
- Tokom boravka u Iraku bio sam smešten u hrišćanskom delu Erbila, koji se zove Ajnkala. To je grad sa više od milion stanovnika, mnogo lepo sređen i osećao sam se tamo kao da sam negde u Evropi. Zanimljivo je da je i samo stanovništvo različito, pogotovu hrišćani. Atmosfera u Erbilu je potpuno drugačija nego tamo gde je uglavnom nastanjen arapski živalj. Život se najnormalnije odvija, rade brojni restorani i kafići, nalik evropskim, služi se čak i alkohol, ali je sve skupo. Na primer, flaša piva košta deset evra. Mislim da to nije zbog relativne blizine rata, jer ga u Erbilu nisu osetili, već je njihov standard odličan. To se vidi po stanovništvu, njihovoj odeći, načinu života i luksuznim automobilima koje voze. Ne zaboravimo da je Irak treći u svetu po rezervama nafte, da je i dalje prodaju i planiraju povećanje proizvodnje. Očito da novac koji zarađuju Iračani nije pravilno raspoređen, pa su neki prebogati, a drugi jedva preživljavaju.
Novinarka podmeće nogu migrantima
- Mada sam bio na tri ratišta, nisam isključivo ratni reporter. Radim sve od sporta, kulture, politike, do životnih priča i reportaža. Među mojim planetarno poznatim fotografijama je i ona sa fudbalskog meča Srbija -Albanija, kada je nad stadionom Partizana pušten dron. Mnogo kolega je slikalo taj momenat, ali je moj kadar verovatno bio interesantniji, jer se u njemu našao i fudbaler Stefan Mitrović. Ipak, najobjavljivanija je slika iz Mađarske na kojoj izbeglice beže od policije, a mađarska novinarka im podmeće nogu i sapliće ih.
- Arapski svet ima svoja pravila življenja, drugačija od naših, lokalne običaje i navike kojih se drže. Stranci to moraju da poštuju kako ne bi uvredili stanovništvo. Ja sam, recimo, navikao da sedim sa tako nameštenim nogama da se vidi đon mojih cipela i saznao sam da je za njih uvreda da im neko okrene đon. Zato, kad sam tamo vrlo pazim ne samo kako sedim, već i na obraćanje njima i njihovim ženama i sveukupno ponašanje.
Balkanska ruta
- Imao sam dve izložbe, prvu posvećenu ukrajinskim dešavanjima sa 80 fotografija i nedavno drugu samostalnu gde su na 44 slike predstavljene teške sudbine izbeglica sa Bliskog istoka koje pratim pratim još od 2013. Tom postavkom "Balkanska ruta" obuhvaćene su moje fotografije napravljene u Grčkoj, Makedoniji, Srbiji, Hrvatskoj, Mađarskoj... Uglavnom su to ljudi iz Sirije i Avganistana, a moja osnovna poruka je da oni ne beže zbog ekonomskih problema, već zato što neko hoće da ih ubije.
- U junu ću verovatno ponovo u Irak. Čeka se velika priča oslobađanja Mosula od islamista. Očekuje se da pripadnici Islamske države beže u Siriju gde su takođe okupirali deo, pa će se u žiži svetske javnosti naći okršaji oko njihove sirijske prestonice Rake.
Portreti pod fantomkama
- U Ukrajinu sam išao 2014. i 2015. godine, pratio sam proteste na Majdanu, pobunu u Donjecku i Lugansku. Bio sam sa proruskim pobunjenicima. Tu mi je sva vrata otvarao srpski pasoš i tako sam imao svuda pristup, pa sam bolje prošao i od samih ruskih novinara. Na tom području sam proveo četiri meseca i uspeo sam da naučim neke ruske reči. Tako smo se sporazumevali na srpskom i ruskom. Ruski pobunjenici su, kad je krenuo konflikt, okupirali zgradu vlade u Donjecku, napravili barikade od bodljikave žice, stavili fantomke, držali bejzbol palice... Zgrada je bila pod njihovom opsadom, a mi slikali iz daljine. Niko nije mogao da priđe ni da uđe. Ipak, meni je pošlo za rukom. Razmišljajući šta da radim da bih napravio dobre snimke, shvatio sam da stalno dolazimo sa foto aparatima, a oni uporno odbijaju da nam omoguće slikanje.
- Rešio sam da odem bez kamere i krenuo sam u privatnu priču sa njima. Ispostavilo se da su neki išli u Srbiju, a jedan od njih Vladimir bio je u Novom Sadu. Sutradan sam ponovo otišao i nastavio priču sa njim. Pitao sam ga tada kakve su šanse da uđem i slikam, a on je pitao svog šefa i ja sam dobio zeleno svetlo da radim kad god hoću i šta god hoću. Tako sam ušao u zgradu, a od njih zatražio da se sa fantomkama slikaju u sali za sednice, pa u nekim žutim foteljama... Tako je nastala serija od 15 portreta pod fantomkama i maramama. Jednu od tih slika Rojters je uvrstio u izbor najboljih fotografija za 2014. godinu, a inače je ta moja ekskluziva stigla u sve delove planete.
- U Avganistanu je boravak bio nešto drugačiji nego na drugim ratnim područjima. To je veoma siromašna zemlja, naročito na jugu. Bio sam tamo sa američkim marincima desetak dana. Odnosno u njihovim bazama. Oni su išli u patrole i najveći strah u Avganistanu je od bombi pored puta.
