Noćni vuk iz Srbije
Prvi noćni vuk Srbije za sobom je ostavio na desetine kilometara puta koje su ga vodile put Rusije, Azerbejdžana, Gruzije, Turske, Bugarske, Makedonije, Crne Gore, Švajcarske, Nemačke, tako reći svuda gde gde je poželeo.
Sa vrhova Atosa odmarao je oči na plavetnilu Egejskog mora, na putu ka Svetoj gori. Na Krimu je stavio glavu u torbu i upustio se u opasnu, ali, kako tvrdi, humanitarnu misiju. Vozio je motor sa Vladimirom Putinom, a kao maloletnik je pobegao pravo u rat.
- Avanturističkog sam duha! Nikada nisam bio pozadinac i nikada se nisam drogirao. Sve ostalo sam probao - priča Saša Savić, predsednik srpskog ogranka ruskog-moto kluba, ističući da mu je život na ekstreman način očitao lekcije koje su ga zauvek promenile.
Jugoslovenski duh
- Rođen sam 1977. u Berlinu. Rođen sam kao Jugosloven i u tom duhu odrastao. Moji roditelji su bili ugostitelji, imali su restoran. Živeli smo u multikulturalnom okruženju, družili se sa Bosancima, Hrvatima, Slovencima, Makedoncima, Albancima, svi smo bili "zeme", Balkanci, Jugosloveni. Nije bilo podele, svi smo bili jedno. Kumovi su mi Hrvati. Ali, sećam se kada je 1989. rušen Berlinski zid, otac i ja gledamo, a on kaže: "Ovo ne valja. Nešto će da se desi." "Što tako?" pitam ga. "Sine, ne znaš ti mnogo toga", odgovorio mi je. Tri godine kasnije, izbio je rat, a u našem okruženju se sve promenilo. Tek smo onda između sebe videli ko je više vukao ka tim nacionalističkim ideologijama. Rat je nešto najgore! Ko se pali na rat, nek mu je svaki dan u kući.
Pročitajte još:
* Putinov saradnik: Protesti u Beogradu su režirani spolja da se oslabi vlast
* Trojici radikala zabranjen ulazak u Ukrajinu na pet godina
- To odvajanje od prijatelja bilo je tužno i žalosno. Baciš 30 godina prijateljstva zbog politike. Svi su se plašili i svako je imao nekog bliskog ko je poginuo. Stvorila se mržnja. Treba mnogo vremena da prođe da se rane zaleče, da bi se za početak javili jedan drugom, a do onog druženja koje smo imali teško da će ponovo doći. Ipak, ostali su mi bliži rođaci i kumovi. Mi nikada u njihovom društvu (niti oni u našem) ne pričamo o politici i ratu, već o bratskoj ljubavi i porodičnim vrednostima. To su zdrava prijateljstva. Očuvali su me. Ne mogu da mrzim. Neke stvari ne mogu da zaboravim, ali ne mogu večito da se osvrćem na istoriju od pre 500 godina. Pa, kad ću da idem napred ako se stalno vraćam pet vekova unazad? Hajde da zakopamo te ratne sekire, da stavimo na papir i olovku i da svi lepo živimo, mirno, da svi možemo jedni kod drugih da dođemo u goste. Dosta više tog koskarenja i politike.
Rat je nešto najgore
- Kada sam kao maloletnik odlučio da odem u rat 1995, prijavio sam se u dobrovoljce, a moji roditelji nisu ništa znali. Od stanara, čika Joce, koji je bio četnički major i dosta vremena poveo na ratištima u Hercegovini i Dalmaciji, kad je dolazio sa fronta, izranjavan, slušao sam šta je proživeo. Bio sam u najgorem pubertetu, teškom, uličarskom. Mislio sam da sam najhrabriji i najpametniji. Sećam se kada sam pošao, stojim na vratima, a majka mi kaže: "Sine, čula sam nešto od tvojih drugova, pominju da hoćeš da ideš na ratište." Kažem joj: "Ma daj, mama, to su gluposti!" Eto, šta je majčinski instinkt! Prelazim kućni prag, a ona ni ne zna da se pozdravlja sa mnom i da me neće videti četiri meseca. Prvi put sam se kući javio posle mesec i po dana.
- Na ratištu nisam shvatao šta mi se dešava. Bio sam dete i delovalo mi je kao da sam u nekom filmu. Danas jedeš sa drugom iz čete, sutra ga nema. Delimo jednu konzervu, a on mi kaže: "Hajde, Niški, idi donesi malo soli!" Pomerim se pet metara, udari granata i nađu ga 20 metara dalje - mrtvog. Kako sam sazrevao počeo sam da shvatam šta sam preživeo. Sada mi je 40 godina i da dođe neki klinac i kaže hoću u dobrovoljce, zavukao bih mu šamarčinu da ne zna odakle duva. Rekao bih mu: "Idi se ti, sine, prvo oženi, pravi decu, pa posle talasaj!"
Bog nas pogledao
- Kada je krenulo da se kuva u Ukrajini 2014, naši Noćni vukovi su postavili prve barikade. Može Zapad da priča šta hoće, ali Rusija je imala ugovor da sa 20.000 ljudi može da brani svoju luku u Sevastopolju. To nije bila invazija na Krim, već osiguranje. Uostalom, on je bio ruski dok se Hruščov nije napio pa ga poklonio devojci. Tad je bio komunizam, ko je smeo da se buni? Uoči barikada počeo je da se širi fašizam, nacizam. Od jednog naroda pravila se dva, od jedne vere novih šest. Delili su ljude da bi mogli njima da manipulišu. Poučen našim iskustvom, rešio sam da odem. Ne u dobrovoljce, već da pomognem svom klubu u Sevastopolju. Sedeo sam u Nišu, gledam vesti i vidim moja braća postavljaju barikade. Kažem: "Idem na ekskurziju! Otići ću ću malo do Krima, da se odužim braći!" Pozovem kuma u Pančevo, pitam ga da mi pozajmi dve ljubičaste, pitam i druga Urketa za novac. Uzajmim se dve hiljade evra, sednem u auto i put pod noge. Hteo sam na neki način da se odužim ruskom narodu za sve. Da se razumemo, meni su Rusi i Ukrajinci isto.
- Nadali smo se najgorem, a mnogo smo lepo prošli. Pogledao nas je Bog! Najviše vremena smo utrošili u razgovoru sa narodom, da ne dođe do onog najcrnjeg. Zašto da se ubijate međusobno?! Zbog para? Pozicije? Zbog nekog takozvanog boljeg života uništavaju naciju, da bi neko iz strane nevladine organizacije uzeo šest miliona evra, kupio kuću na Bahamima i iskoristio rat da profitira. Je li zato braća da se ispoubijaju? U Sevastopolju smo radili na strategiji odbrane i niko nije priželjkivao rat. Išli smo kroz narod i govorili: Nemojte da vas pale mediji, dajte hladne glave da razgovaramo. Na neki način smo i uspeli. Noćni vukovi su oteli general-pukovnika ukrajinske vojske Mihaila Kovala na Jalti 5. marta 2014, koji je iz Kijeva doneo naredbu da se puca na narod. Moja braća su "pokupila" i njega i njegovo obezbeđenje i spoveli ga u Bezbednosni centar, koji je komunicirao sa Kijevom. Pustili su ga nakon nekoliko sati. Nismo ga izvukli da ga maltretiramo, već da zaustavimo naredbu. Ako smo krivi što smo spasli hiljadu života, onda svaka čast. Nismo opalili nijedan metak, a sačuvali smo narod.
Mir i zdrav život
- Po povratku sa Krima rešio sam da se oženim i stvaram porodicu. Zaprosih svoju devojku Danijelu, a naredne godine, 3. maja 2015. smo se venčali. Svadba je bila prelepa i jako vesela, mešavina starog srpskog običaja i motokulture. Bilo je 500 zvanica, rodbina, prijatelji, braća iz kluba iz svih krajeva Evrope, svi su došli da uveličaju najradosniji trenutak, naše sudbonosno "da". Supruga je blistala od lepote kao najlepši obrušeni dijamant. Hvala joj na podršci koju mi daje.
Četiri ordena
- Do sada sam dobio četiri ordena. Prvi od Ministarstva odbrane Ruske Federacije 2014. godine za povratak Krima. Orden "Miloš Obilić" dobio sam od balkanske kozačke jedinice Rusije pri Ambasadi Rusije u Srbiji za zasluge širenja srpsko-ruskog prijateljstva. Vidovdanski krst drugog reda, koji se dodeljuje za humanitarni rad i pomoć našem narodu na Kosovu, uručilo mi je Udruženje ratnika policije. Možda mi je najdražio onaj koji sam dobio od generala kozaka Fjotra Tomača, koga sam upoznao na trajektu, vraćajući se sa Krima. Ispričao sam da sam išao u Sevastopolj kao mirotvorac, da nisam želeo da dozvolim da izmanipulišu narod kao što su nama uradili 90-ih godina. Dve godine kasnije stigao mi je orden koji mi je dodeljen povodom 200 godina Georgijanskog krsta. Neverovatno. Posle toliko vremena setio se nekog Saše iz Ništa, setio se braće Srba.
- Noćni vukovi su moto-klub, ali što bi rekao moj predsednik Aleksandar Zaldostanov, odnosno Hirurg - i nešto više od toga, zahvaljujući ideologiji koju je osmislio, a kojom se vodimo već 27 godina. Pretežno smo pravoslavni moto-klub, imamo sveštenike, jeromonahe, arhimandrite u našim redovima, čak posebno odeljenja koje čine sveštenici. Ali, članovi kluba su i muslimani, Jevreji, katolici, svi ljudi koji se zalažu za prave vrednosti. To su ljudi koji vole svoju zemlju, poštuju tradiciju, neguju porodične vrednosti i nisu šovinisti. Hirurg je uspeo neverovatnu stvar, da spoji rumunske, srpske, crnogorske, makedonske, bugarske, češke, poljske, ukrajinske, ruske nacionaliste. Svi vole svoju zemlju i samo je bitno da se taj nacionalizam ne zloupotrebi. Naša ideologija su mir i zdrav život!
Najjači baja na svetu
- Lako je biti noćni vuk u Rusiji, ali ne i Evropi. Može svašta da ti se desi. Izgovoriš nepromišljenu reč, kažeš nešto što misliš od srca i napraviš problem. Srbi vole Rusiju. Braća smo i nikada nismo međusobno ratovali. Ali, ako se u promociji kluba okrenemo samo Rusiji, odmah kažu - evo bave se politikom. Ako se okrenemo motokulturi, pričaju: "Vidi ih ružni, prljavi, ovakvi, onakvi..."
Naredne godine Noćni vukovi Srbije obeležavaju deset godina postojanja, i uglavnom se sami finansiramo. U poslednjih pet godina, jedino su nam pomogli Auto-moto savez Srbije i njihov predsednik Mirko Butulija. Jednom su nam pomogli porodica Karić, opštine Zaječar i Niš. Lukoil nam je 2011. dao tri puta po 500 litara goriva. Imamo puno ideja, ali situacija je teška. Ljudi možda ne shvataju da smo svi porodični ljudi koji rade za prosečne plate. I kako da teram nekog da ide da širi ideju, kada je vožnju od 1.000 kilometara potreban novac, što znači da njegova porodica trpi, a da ja direktno ugrožavam vrednosti za koje se zalažem. Po tome se mi razlikujemo od drugih moto-klubova.
Neko te voli
- Svaki motociklista bi trebalo na svoj korman da stavi sliku svoje porodice, pa nek onda da pun gas. Svi treba da poštuju pravila saobraćaja i propise. Imam jednu uzrečicu: "Vozi oprezno, vrati se kući, jer neko te voli."
- Tri put sam bio u prilici da sedim sa Vladimirom Putinom. Uvek je bio ljubazan i korektan, pitao nas kako smo. Jednom prilikom, kad sam bio u Rusiji, nisam imao nikakvu funkciju u klubu, njegovo obezbeđenje je reklo da mogu samo predsednici da se pozdrave sa njim. Ipak, on je zapamtio da nas je došlo ukupno 20 i ljudi i kada se pozdravio sa 19 ljudi, pitao gde je 20, da ga ispoštuje. Naš prvi predsednik i osnivač Noćnih vukova Srbije - Fonza, inače ratni veteran koji je izgubio nogu, došao je na obeležavanje Dana pobede u Rusiji. Putin je to zapamtio i spominjao ga u nekoliko intervjua. Predsednika Rusije video sam i u Beogradu, na "Marakani". U Novorasijsku smo više pričali. Tamo, na našem bajk-šouu je zapravo počela njegova predsednička kampanja 29. avgusta, 2011. Naravno da je to velika čast. Sećam se da mi je Fonza rekao: "Sediš pored najjačeg i voziš se sa najjačem bajom na svetu"!
Put ćirilice
- Noćni vukovi u Srbiji stalno nešto rade. Nedavno smo deci bez roditeljskog staranja i mališanima koji su žrtve nasilje odneli naš model med maks kamiona napunjenom slatkišima. Firma BG nam je pomogla. Deca su u početku zbunjena, a onda im priđeš, našališ se, dozvoliš da sednu na motor. Motor je taj koji lomi sve barijere. Skoro smo organizovali veče poezije Jesenjina, a uskoro planiramo guslarsko veče. Osmislio sam i Put ćirilice jer sam želeo sam da okupim ljude, ali da to ne bude politika. Ali, i tu je bilo problema jer crkva, nauka i akademici, svako ima drugačije mišljenje kako je nastala i ko je prvi pisao ćirilicom. Krajem maja, krećemo na Put ćirilice iz manastira Miloševo, idemo preko Ovčarske i Kablarske klisure, za Foču, Trebinje, do manastira Ostrog pa na večernju liturgiju u novom hramu Svetog Jovana u Baru. Putujemo s blagoslovom Srpske pravoslavne crkve i svih vladika na području koja prolazimo. Hvala mojoj braći koja me prate u ovim teškim vremenima. Čast mi je što sam trenutno predsednik Noćnih vukova u Srbiji, ali da nije bilo njih ni ja danas ne bi bio to što jesam. Neka naša dela pričaju o nama.
Istetovirana istorija
- Na telu imam više od 30 tetovaža. Svaka je priča za sebe, a spojene su u jedni priču srpske istorije. Na Vidovdan 2012, na ulasku na Gazimestan, kosovska policija je uperila cevi u mene i tražili su da skinem duksericu na kojoj je pisalo ruski motociklisti i bio nacrtan krst. Lepo sam im rekao da to ne rade jer sve što drugi ljudi imaju na svojim majicama, ja imam na sebi istetovirano. Ostali su u šoku kada su mi strgnuli duks, bacili ga u kontejner, a onda na mojim ramenima, leđima i grudima ugledali tetoveže Svete Petke, generala Draže, vladike Nikolaja Velimirovića, Karađorđa... Čuo sam da su neki naši političari posle koristili taj snimak. Nisam više išao na Vidovdan na Kosovo, ali sam iz inata išarao i ruke tetovažama ratnika koji se moli, tako vidim sebe, patrijarha upokojenog Pavla i Svetog Save. Inače, ni tada nisam pravio probleme i jako me nerviraju oni koji odu na dva sata na Kosovo da se ku..., a posle celu godinu ispaštaju Srbi koji žive na KiM. Ako si frajer da praviš probleme, ostani godinu dana da živiš.
