Živim samo za unuka Vita
Vito je 12-godišnji dečak kojem je život već na početku pokazao "zube". Rođen u braku Južnoafrikanke kalatkinje Tertije i Srbina Tomislava Vukomanovića. U zemlji u kojoj je do 1990. vladao aparthejd, Vito je svojim mešovitim poreklom mogao da simbolizuje novu Južnoafričku Republiku, prepoređenu državu oslobođenu rasnih predrasuda i mržnje. Ljubav njegovih roditelja upravo je to oslikavala.
Sudbina se, međutim, surovo poigrala. Kad je Vito imao osam godina njegova majka ubila je njegovog oca.
Ljubomora, bes, prevara, šta god je bio predmet svađe dvoje mladih ljudi, doveli su do toga da mali Vito odrasta bez oba roditelja. Otac počiva na groblju u Kragujevcu, dok se majka nalazi na odsluženju desetogodišnje kazne zatvora. U međuvremenu je i zatrudnela sa novim partnerom i pod svodovima zatvorske bolnice donela je na svet drugo dete.
Nerešen status
Priča o prelepom dečaku, talentovanom za sve čega se dohvati, u ovom trenutku je priča o borbi njegove bake Srpkinje da dobije starateljstvo nad unukom.
- Kad sam izgubila sina, srušio mi se svet i ne znam kako sam preživela. Jedina svetla tačka i razlog da nastavim dalje je moj unuk Vito, koga neizmerno volim i sve svoje vreme posvećujem njegovom što boljem razvoju i obrazovanju - započinje priču Vitova baka Marina Vukomanović.
Pre skoro 19 godina Marina je iz Kragujevca, iz srca Šumadije, krenula u Južnoafričku Republiku zajedno sa tada 20-godišnjim sinom jedincem Tomislavom. Neki rođaci obećali su im papire i posao i oni su krenuli sa samo 500 nemačkih maraka u džepu.
Zahvalnost sunarodnicima
Kada joj je stradao sin, daleko od svoje zemlje, Marina nije znala šta da radi. Onda je prelomila da se služi opelo u Johanezburgu, a da se telo prebaci u Srbiju, gde bi ga sahranili.
- Otac mu je kupio grobno mesto. Taj transport je veoma skup, ali su onda naši ljudi novčanim prilozima pomogli da moj sin bude sahranjen u svojoj zemlji. Zahvalna sam svima koji su mi u tim najtežim trenucima pomogli na ovaj ili onaj način - kaže Marina Vukomanović.
- Od svega obećanog nije bilo ništa i već posle mesec dana morali smo da se snalazimo - priseća se Marina.
Ispostaviće se da je radna dozvola koju je Marina kupila bila lažna. Ona u tom trenutku nije znala, ali taj krst da je u službene knjige zavedena kao neko ko je imao radnu dozvolu sa ukradenim markicama, košta je sve do današnjih dana. Ni danas Marina nema rešen status. Uz pomoć nekih zemljaka, a ponajviše njenom energijom i kodom životnog borca, Marina je sa sinom uspela da stane na noge, radeći razne poslove da bi otvorili i firmu za onlajn prodaju parfema, domaće hemije i kozmetike.
- Preselili smo se iz Johanezburga u Pretoriju. Četiri godine išla sam od vrata do vrata sa parfemima, nudila robu raznim marketima, i dan-danas imam mušterije iz tog vremena.
Marina se rano udala, u 20 godini, a već sledeće je dobila sina. Njen tadašnji suprug Miodrag Vukomanović bio je vrhunski altetičar, državni rekorder na 1.500 metara, kome je sticajem nekih okolnosti izostalo učešće na Olimpijadi u Minhenu 1972. Brak je potrajao samo 10 godina.
Prevarant do prevaranta
- Želja mog oca Milovana je bila da studiram, ali kada sam se rano udala on nije hteo sa mnom da priča, sve do svoje smrti 2015.
Završila je Prvu kragujevačku gimnaziju, ali u zemlji sa hroničnom nezaposlenošću morala je da se prekvalifikuje. Jedno vreme je radila kao bravar monter na proizvodnoj liniji u kragujevačkoj Zastavi. Doguraće i do mesta sekretarice i službenice u knjigovodstvu, ali njena ambicija i energija odvešće je u privatnike. Otvorila je privatnu parfimeriju na točenje u Kragujevcu. Sa tim biznisom je putovala po celoj Srbiji, a posle će joj to iskustvo koristiti i za pokretanje posla u Južnoj Africi. Kada je 90-ih u tadašnjoj Jugoslaviji zavladao haos - ratovi, inflacija, sankcije... Marina je odlučila da ostvari svoju davnašnju želju.
- Kada smo bili deca, moj otac je želeo je da se preselimo u Australiju, ali majka nije htela ni da čuje. A ja sam celog života maštala da odem negde daleko. Na kraju sam izabrala Južnoafričku Republiku, jer nisam htela da idem u neku evropsku zemlju, tamo gde je većina naših ljudi odlazila trbuhom za krugom. Uvek sam imala avanturističkog duha - priča Marina.
Taj daleki i nepoznati krajnji jug Crnog kontinenta joj se i desio, ali uz najveću tragediju koju jednu majku može da zadesi, ona je danas puna razočaranja i gorčine.
- Ovde je sve go prevarant. Čast izuzecima. Sve je lažno. Svi ti njihovi "sori"i "tenkju", sve je lažno. Ali ja kad negde krenem, nema nazad. Nemam iluzije da će odmah da mi cvetaju ruže, ali znam da sam vredna i kreativna i da bih sa ovolikim radom u Nemačkoj već zaradila milione - priča nam Marina preko skajpa.
Jedva čeka da dođe u Srbiju
Marina nije rekla svojoj majci Nadi na koji način je stradao Tomislav.
- Ona ne zna da je moj sin ubijen, rekla sam da je imao udes, nisam znala šta da kažem u strašnom trenutku. Ni na sahranu sina nisam mogla, jer da sam došla u Srbiju više ne bih mogla da se vratim, a sada mi je jedini cilj da dobijem starateljstvo nad Vitom. Ne mogu da dozvolim da raste sa ljudima koji su mu ubili oca. Skoro 17 godina nisam dolazila u Srbiju. Moj rođeni brat, koji je jedini muški u familiji, u toj našoj generaciji, dobio je u 50. godini sina Ognjena, a posle dve godine i ćerkicu Dajanu i ja ih još nisam videla. A ne da bih došla, već bih letela!
Svađa zbog preljube
Satnica u Srbiji i Južnoafričkoj Republici se poklapa, a ona tek što je unuka stavila na spavanje, raskomotila se oblačeći omiljenu majicu svog pokojnog sina. Izvinjava se što je majica tako iznošena, ali upravo nju najradije nosi kada je u kući, sama sa svojim mislima. Čini joj se da još miriše na njenog nikad prežaljenog Tomislava.
- Sin se oženio 2004. Snajka je prelepa. Vito i liči na majku, isti je ona. U početku su živeli sa mnom i mi smo lepo funkcionisale. Firmu koju smo otvorili za onlajn prodaju glasila je na njeno i njegovo ime. Zbog toga što nisam imala papire, nisam mogla da je registrujem na svoje ime. Nikada ih nisam videla da se svađaju - priča nam Marina, dok pokušavamo da otkrijemo gde je to "puklo" između dvoje mladih ljudi, da bi na kraju došlo do najgoreg ishoda.
Kada je Vito imao dve godine, Marina im je rekla da nađu sebi stan negde u blizini. I dalje im je kuvala.
- Tada bih bila sigurna da su jeli kako treba. Ma, ja sam mojoj snajki bila bolja od njene majke. Prihvatila sam je kao svoje dete i lepo smo funkcionisale.
Desilo se da je Tertija otkrila da je suprug prevario. Došlo je do svađe, a onda, kada se činilo da su to prevazišli, on je otkrio njenu prevaru.
- Njoj je neko poslao poruku usred noći i moj sin je to video, pa je izbila svađa. Umešali su se njena majka i familija. Ona koja nikad nije brinula o njoj, sad joj nije dala da se sa mužem čuje telefonom. Ne znam sve detalje, ja sam se trudila da Vita zaštitim iz cele te gungule. Vodila sam ga sa sobom, kuvala, prala, peglala. Druga baba nije ni pelenu promenila. Sa Tašom, tako smo je zvali, bila sam non-stop na vezi. Sve što sam mogla da premostim da bude bezbolnije za sve, to sam radila.
Ipak, Tomislav i Tertija su se izmirili. Preselili su se u Johanezburg, i taman kad se činilo da je strastveni par svađe ostavio iza sebe, desila se tragedija.
Marina je tih dana uzela kratak predah, nekoliko dana odmora provela je kod prijatelja, zakupljenom po sistemu tajm-šering.
Tekvondo i bubnjevi
- Došla sam kući oko pet, zalila baštu, stavila veš da se pere. Gledam neku seriju, u osam sati vidim propušten poziv od snajine majke i od jednog prijatelja. Bilo mi je čudno što me prija zove, jer Vito je bio kod mene mesec dana, a da ona nijednom nije zvala da pita kako je. I kada sam okrenula telefon, ona mi tonom, kao da se obradovala, kaže: "Taša upucala Tomi."
Marina zastaje u priči. Njena energičnost se odjednom istopila. Kaže da se Tertija na sudu branila lažima, potpomognuta od svoje familije i socijalnog radnika, da je ubistvo počinila u samoodbrani. Njen advokat je sročio da je ona "finansijski, emotivno i fizički" bila maltretirana.
- To nije bila istina, a moj iskaz nije ni ušao u zapisnik. Rekla sam istinu koja njima ne odgovara, ali sud nije prihvatio njihovu verziju.
Balistički nalaz je pokazao da je pucala kroz vrata dok je bila u kupatilu, a suprug u njihovoj spavaćoj sobi. Mali Vito nije bio u istoj prostoriji sa roditeljima, gledao je televiziju u dnevnom boravku.
- Sva sreća, Vito nema traume. Socijalni radnik kaže da je iznenađujuće da je Vito dobro i bez psihičkih posledica. Ja sam ga odmah "bacila" na tekvondo i da svira bubnjeve. Da ima što više zanimacija koje bi mu preokupirale pažnju. Nisam ga ni ispitivala šta je video, niti sam ikada pričala pred njim protiv njegove majke, dok ona ni ne zove da se čuje sa njim i po dva meseca.
Vita svi vole. Popularan je u svom društvu, u redovnoj školi, u dopunskoj, gde uči maternji jezik svog oca. Odličan je đak i već sada tečno priča srpski, engleski i afrikans. Svira bubnjeve, igra fudbal, osvaja priznanja za tekvondo...
Sada još samo da dočeka da se baka iz daleke Srbije izbori za potpuno starateljstvo, pa da ga može povesti u postojbinu njegovog oca. Da ponovo vidi prabaku u Divostanu, dok je još u životu. Da očara očevu familiju kao što je šarmirao i svoju učiteljicu dopunske nastave Violetu.
Šta je učinila ambasada
Kada su je uhapsili, Marina je kontaktirala Ambasadu Srbije. U pritvoru ju je posetio Saša Mart, srpski konzul. Njen advokat je išao u našu ambasadu, a razgovarala je telefonom i sa ambasadorom Božinom Nikolićem. Na njeno pitanje da li mogu da joj pomognu, dobila je savet da napiše pismo o svom slučaju, o svemu šta joj se dešavalo. Ona je to i učinila, a ambasada je uz memorandum to prosledila državnoj službi, nadležnoj za regulisanje statusa doseljenika.
- U ambasadi su mi pričali sve onako, što bi se reklo, po knjizi. Verujem da je tako, jer se ovde i deca kradu.
Marina, međutim, ne gubi veru, već je uspela da izdejstvuje da Vito, osim svakog drugog vikenda, kod nje provodi drugo i četvrto tromesečje.
Tajno pismo Mimi
U ovom momentu Marina ima izbegličku vizu, a advokat radi na tome da dobije stalan boravak u zemlji čiji je državljanstvo ima njen unuk Vito. Da nesreća nikad ne stiže sama, prošle godine je Marina provela devet dana u pritvoru, uz pretnju da bude deportovana.
- Odveli su me u lindelu, to je kao logor za deportaciju. Tamo sam se i razbolela, dobila sam osip sa temperaturom od stresa i prljavštine. Ne mogu ni da vam opišem kako je bilo. I unuk mi je tada bio bolestan, a ja u pritvoru. Kad sam izašla, druga baba u dogovoru sa socijalnom radnicom nije mi dala da ga vidim. Vito mi je posle rekao: "Mimi", tako me zove, "bio sam tako tužan i mislio sam da više nikada neću da te vidim". Pisao mi je tajno pismo kako mu je baba rekla da ću da ga otrujem i da ga otmem i odvedem u neku drugu zemlju.
