Opanci za Srbe, papuče za Ruse
Šumadinac dugih ruku i veštih prstiju Zlatko Radojković jedan je od samo osam opančara koliko ih danas u Srbiji živi od ovog starog zanata. Jedan od malobrojnih, ali ponajbolji. Istina, priznaje, stari majstor Raka iz Mihajlovca napravio je više pari, ali ne i lepših opanaka.
Divan započinjemo par dana uoči Uskrsa, ispred njegove pokretne tezge kod starog Merkatora na Novom Beogradu. Nekada je veliki praznik Zlatku donosio i veliki promet. Što zbog prazničnog darivanja, što zbog nostalgije naših ljudi iz sveta koji bi se u ove dane sjatili u otadžbinu, što zbog stranih turista, koji su tradicionalnu obuću srpskog seljaka pazarili i za nošenje i za suvenire.
Šta je farkiš
Zlatko nema sertifikat za stare zanate.
- Ispituje me čovek u ministarstvu, a ja vidim da on ne zna ni trećinu koliko ja. Pitam ja njega kako se zove alatka farkiš, to ti je sprava od drveta šimšira što služi da se usjaji koža, pa se ona čini kao da je lakirana. On, naravno, ne zna. I ja napustim ispitivanje. Ne, nisam ja tvrdoglav, već bandoglav, jer da sam dobio sertifikat imao bih povlastice, plaćao bih upola tezgu.
- Naši ljudi iz dijaspore najviše traže opanke sa kljunom, i to ovaj sitniji rad. Ne pitaju za cenu. Ovih velikih za ukras je otišlo stotinak u Ameriku, Australiju i Kanadu. Zadnji mi je kupio jedan Rus za svoju kafanu, dok se ovde, u hotelu Ekscelzior, takođe nalazi jedan moj opanak. Rusi, inače, najviše kupuju papuče s jagnjećim krznom - razvrstava mušterije.
Čemu služi kljun
Zlatka posebno vređa, i tada odmah namrgodi veđe, kada ga neki domaći šereti ispituju da li je tačno da je kljun na opanku seljaku služio da se pridržava dok obavlja veliku nuždu.
- Pravim se da ih nisam čuo. Pa mi smo, bre, jedini narod koji tera sprdnju sa svojom tradicijom.
Zlatko je kasno ušao u zanat, tek nakon što mu je propao kafedžijski biznis, a bio je i u tome, što se kaže, prvi u selu. Kao i većina mladih nije hteo da krene očevim stopama zanatlije opančara.
- Otvorio sam kafić u svom Miloševcu, bio je to prvi kafić u centralnoj Srbiji. Radio je 20 godina, a onda sam u Smederevu napravio kuću i tu otvorio drugi. Znaš ko mu je kumovao - priča žustri i suvonjavi Šumadinac i odmah nudi odgovor:
- Onaj čuveni reporter Radovan Brankov. Pit'o me: "Kako ti se zvao prvi kafić"? Ja kažem: "Rio". E, pa onda neka ovaj bude "Bravo".
Kako je kriza učinila svoje, to je Zlatko morao da zamandali i kafić u gradu proklete Jerine. Gde će - šta će, nego kod oca po pomoć i savet. Ali samo da ga njegov Radmilo, poznat kao Beli opančar, podseti kako se započinje pravljenje opanka. Davno je bilo i puno je vode Dunavom proteklo kada ga je kao devetogodišnjeg derana otac učio oblikovanju kože.
Tako je naš junak vraćen na sudbinsku stazu, utabanu očevim i iskustvom strica Jove, takođe opančara.
- Prvo sam počeo da pravim suvenire. Uradio sam 300 komada privezaka u obliku opanaka i otišao na sajam turizma. Stojim ja tako ispred štanda Turističke organizacije Velika Plana kada dolazi jedan gospodin i pita: "Pošto?". "Pošto jedan ili sve?" Kaže: "Sve". Računam u glavi i kažem - 300 evra. A on izbaci: "Kupljene su"! - priseća se Zlatko svoje početničke sreće.
Tako je ušao u posao. Obilazio je vašare širom Srbije i gradio ime. Od opanaka je iškolovao sina Nebojšu i ćerku Lidiju. Ćerka je završila DIF i sa suprugom, profesionalnim sportistom, živi u Monte Karlu.
- Na 200 metara od Đokovića - dodaje ponosno.
Zamena uvek može
Zlatko ima puno razumevanje za mušterije. Starija gospođa mu prilazi i pita da li bi sandale koje je kupila prošle godine mogla da zameni za veći broj.
- Nema problema - odgovara naš opančar.
I mušterije mu uzvraćaju, zahvalne na kvalitetu. Hvali ga gospođa Milena Andrić kako već četvrtu godinu nosi njegove sandale, a da se ništa nisu deformisale.
Sin i snaja Katarina prodaju Zlatkove rukotvorine u čuvenoj beogradskoj Knez Mihailovoj, a on i supruga po sajmovima i vašarima.
- Snaja mi je završila za etnologa i ja joj kažem: "Ćero, ti ne moraš, ti si ipak završila fakultet", ali ona kaže da baš želi, pa ako opanci nisu deo naše etnologije, šta jeste.
Kučići bili nekad
Za onaj najveći opanak, što služi za ukrašavanje zidova etno restorana, Zlatku su potrebna dva dana da ga napravi. One najlepše u prirodnoj veličini radi sedam dana. Imaju taj sitni rad koji se pravi od kučeće kože, jer je ona jaka!
- Ma ne ubijam ja kučiće, to rade šinteri, ali toga više nema. Kuče je, bre, sada zaštićenije nego vi i ja - odgovara nam dok se zgražavamo zbog porekla materijala.
S ogorčenjem konstatuje kako je u svojoj 61. najmlađi opančar u Srbiji, dok je nekada samo u njegovom Miloševcu bilo 30 opančara.
- Sada nema nijednoga. Evo, objavite, hoću bez ikakve nadoknade da podučim zanatu ko god mi se javi - nudi preko "Vesti" radni oglas.
Ali teško da će mu se neko prijaviti. On ni sina Nebojšu nije podučio. Jeste da cela porodica živi od opanaka, ali sam majstor ne vidi perspektivu.
- Došli Kinezi, okupirali nas plastikanerima. Evo, ja za 3.000 dinara prodajem kožnu mokasinu, ručno rađenu, a samo me materijal košta oko 1.800 dinara. S ovakvim stavom države opančarstvo nema budućnost. Stari zanat se ne čuva pored kineskog veša - kaže Zlatko, dok glavom odmahuje u pravcu robe sa planetarno dominantnom etiketom "made in China".
Žena melem, snaja rajska duša
- Imam sina ko planinu, ćerku ko država, samo što ne vlada, ženu ko melem, a snaju ko rajska duša. I sve je to od boga došlo i zahvaljujuću čistom obrazu. Zato i pravim opanke, a mogao sam da radim i "belo" i "žuto", jer mi je u kafić i dolazila takva "mutna" klijentela. Ali nisam, jer hoću da spavam mirne duše.
