Feđa Dimović: Pobuna ne zna za granice
Čovek veruje šta vidi, čovek veruje šta čuje, ne kapira da od rođenja mozak mu se truje, propagandom sistema, kako god se sistem zvao, tabloidi, televizija, spinovana stvarnost. U našoj Srbiji mediokriteti su zamenili učene ljude. Do te mere je sve ispolitizovano da ni mesto kafe kuvarice u javnom preduzeću ne možeš da dobiješ ako nisi član stranke.
Taj sistem ucene u prvi plan je izbacio ulizice, spremne da gaze preko svega. Pametan i dosledan čovek je gurnut na marginu ili preko granice, priča Feđa Dimović, vođa hip-hop benda Beogradski sindikat, po profesiji advokat. Posle ratova, protesta, demokratije, borbe za prava i slobodu govora, sve je isto kao nekada, kažu stihovi, a dokazuju mladi koji su širom Srbije pokrenuli narodni bunt za bolji život.
Nezvanična himna
Buna protiv dahija, kidanje bukagija?
- To nije protest Beograda i beogradskih hipstera, nego svih gradova Srbije. Svuda su ustali mladi da se pobune protiv beznađa. Poslednjih godina Beogradski sindikat je održao više od 100 tribina u srednjim školama i na fakultetima sa nazivom Projekat Srbija. Razgovarali smo o sistemu vrednosti. Iznenađen sam koliko su ti mladi izuzetni, obavešteni i spremni da se organizuju i bore. Njihov glas treba ozbiljno saslušati. Ti klinci su danas na ulici. Izlazim da im dam podršku jer znam koga podržavam. Čuo sam te priče o Sorošu, o stranim plaćenicima. To nema veze s mozgom. Čak i da neko stoji iz tih demonstracija, ta omladina se iskreno buni, oni su na ulicama jer se bore za demokratiju.
"Govedina" je okosnica protesta, a snimljena je pre 15 godina.
- Kako je jedan od slogan lajanje protiv Aleksandra Vučića, tako se lepo nadovezala pesma snimljena još 2002. sa refrenom "Ajmo, svi zajedno, kao psi da lajemo". Postala je i nezvanična himna protesta. To je tužno! Stihovi napisani pre deceniju i po, a danas aktuelni. Znači, ništa se nije promenilo. Samo imena političara. A mnoga se nisu ni promenila, samo su promenili stranke.
Stihovi govore o represiji korumpiranog režima, nema ko ih nije puštao na protestima, a kada dođu na vlast...
- Odjednom zavlada amnezija. Aktuelna vlast napada i kritikuje proteste, a zaboravljaju naprednjaci da su pre dolaska na pozicije 2012. isto tako protestovali na ulici. Njihov tadašnji predsednik Tomislav Nikolić je sedeo na stiroporu i štrajkovao glađu. To su tada nazivali borbom za slobodu i demokratiju. A kako danas nazivaju ljude na ulicama? Pet godina nije tako daleko da se zaboravi šta se radilo, zar ne?
Glasovi mrtvih duša
- Ovo što glasaju Gogoljeve mrtve duše? Svim vlastima do sada je odgovaralo da birački spiskovi budu neažurirani jer ko drži glasačku kutiju, taj pobeđuje. To pod hitno mora da se promeni. Uvođenje nekog drugog sistema, naprednijeg, na primer elektronskog glasanja koje će biti bolje kontrolisano, nije loša ideja. Ljudi su slobodniji i manje se plaše kada mogu da rade stvari od kuće, komentarišu, glasaju iz fotelje.
Izlazak iz apatije
"Sistem te laže, ne veruj šta ti kaže, ovaj život je borba od rođenja do groba, zato ustani odmah." To peva ceo region.
- To što je pesma "Sistem te laže" hit u regionu pokazuje da su stvari u svakoj zemlji iste. Verujem je i na globalnom nivou tako, samo ne razumeju naše tekstove, za razliku od onih koji su do juče govorili srpski. Nedavno mi je stigla fotografija sa protesta u Skoplju, gde jedan demonstranat drži transparent sa refrenom naše pesme. Na Ju tjub kanalu ima više od 20 miliona pregleda, a komentare, vrlo dobronamerne, pišu i ljudi iz Bosne, Hrvatske, Crne Gore. U priči o osnovnim ljudskim problemima javlja se solidarnost. Ujedinjeni smo u muci. U Srbiji smo zapali u apatiju, zatvorili se u naša četiri zida, dobro da nas malo protesti prodrmaju, da budemo više upućeni jedni na druge. Ta promena se oseća na ulici.
Skoro nijedan drugi bend nije uspeo da pogodi tu socijalnu nit koju Sindikat brutalno secira.
- Privilegovani smo jer nismo profesionalni muzičari, već svako od nas ima takvu profesiju da nije uhlebljen u sistemu. To nam daje mogućnost da slobodno govorimo. Oni koji žive od muzike, ne mogu baš da biraju gde će i za koga nastupiti, a daleko od toga da pesmama mogu da zatvore onoliko vrata koliko smo ih mi zatvorili. Ako se bavite lakim tonovima i površnim porukama, imate mnogo bezbedniju situaciju nego da kažete: sistem te laže, ovaj te krade, a onaj te vara.
I Sindikat i mladi na ulicama kritikuju stanje u medijima.
- Medijska slika je zaista tužna. Toliko se straha uvuklo, mislim i na novinare, da je došlo do autocenzure. Videli smo tokom predizborne kampanje koliko se vlast promovisala na nacionalnim frekvencijama. A i kampanje su bile čist politički marketing. Samo da je reklama dobra, a program ionako ne služi ničem drugom osim da se okači na sajt stranke. Na kraju ni ne čudi da Aleksandar Vučić nije izašao na TV duel nijednom kandidatu od kako je došao na vlast, a to je osnova demokratskog dijaloga. U SAD su tri ili četiri puta stavove sukobili Donald Tramp i Hilari Klinton, da glasači mogu da procene koja je snaga njihovih argumenata. Vučiću bi bilo koji građanin, evo i ja, dokazao da obmanjuje birače. Zato on koristi ugodnu situaciju da kontrolišući medije plasire neistine, kao što je ubeđivao da prošle subote na protestu nije bilo 80.000 ljudi, iako smo svi videli tu reku ljudi u Beogradu. To me podseća na izveštavanje RTS tokom protesta 1996-97. Snimaju kada se masa okuplja, pa onda kažu: Eto, to je ta šaka jada koja hoće da kroji volju većine. To su ti huligani.
Nije politika karta za lopovluk
- Političarima bih poručio da malo više misle o ovom narodu umesto samo o sopstvenim interesima. Mislim i na opoziciju, koja je odgovorna i kriva jer su preovladale lične sujete, pa nije mogli da se dogovore oko jednog kandidata. Svi koji ulaze u politiku da bi krali, okoristili, stekli privilegije, neka se što pre toga manu i ostave vođenje države onima koji bi menjali stvari nabolje. Kroz istoriju bilo je, doduše retko, političara koji su želeli nešto da učine. I u ovoj istorijskoj eri imate jednog predsednika Urugvaja Hoze Muhika, pa čak i evo bivšeg iranskog predsednika Ahmadinedžada koji je otišao da gaji ovce i živi skromno, iako je bio jedan od najmoćnijih političara, vođa jedne bitne zemlje. Nije politika samo karta za lopovluk.
Ogrezli u korupciji
Obespravljenima, ujedinjenim u muci, pred sistemom koji nemilosrdno melje, ponudili ste besplatnu pravnu pomoć.
- Poučen sam iskustvima ranijih demonstracijma u kojima su deblji kraj izvukli pošteni i normalni. Devetog marta Vuk Drašković je sa sigurne terase vikao - juriš , a jedno dete, učenik Branivoje Milinović je ubijen. Životi pravih otporaša, onih iz unutrašnjosti koji su se zaista borili, poput mladića u Požarevcu koji su bili u direktnim okršajima sa Markom Miloševićem i njegovom klikom, bili su ugroženi, dok je beogradska garnitura udobno sedela u prestonici i dobijala novac. Ti Beograđani su napravili političke karijere, a iskreni borci završili kao socijalni slučajevi. Džo Bagerista je tražio politički azil u Nemačkoj jer nije mogao da skrpi kraj s krajem. A protiv ikonopisca Makija je godinama nakon 5. oktobra vođen krivični postupak. Zato sam hteo da pomognem. Klince na ulicama nema ko da brani.
Kakva je situacija u srpskom pravosuđu?
- Gora nego ikada. Strašno smo ogrezli u korupciju, pa pravna sigurnost praktično ne postoji. I kad postoje jasni dokazi i pravna norma koja se može primeniti, ne znači da će sud presuditi u vašu korist. U takvom pravnom sistemu čovek se teško izbori za svoje pravo, a naročito što ti sudski postupci traju godinama. Mi advokati smo poslednji bedem odbrane između "malog čoveka" i sistema. Mada, danas kad u sudnici kažete da je klijentu povređeno ljudsko pravo zagarantovano i Ustavom i međunarodnim konvencijama, sudije vrlo često prevrću očima. Sudska vlast je pod velikim uticajem izvršne, gotovo da zavisi od nje. Vrlo često mi se obraćaju za pomoć ljudi koji su socijalni slučajevi. Dobijam poruke od ljudi bez posla, nemaju novca da plate struju, sede u mraku.
Nišlije u Majamiju
- Nisam znao da u Majamiju, Las Vegasu, Finiksu i Vašingtonu živi toliko Srba. Zanimljivo mi je da su najveći grad Floride prvo otišli ljudi iz Niša. Logično, jer je situacija u Nišu mnogo gora nego u Beogradu.
Kakve su šanse radnika, poput onih iz Goše da dobiju neki sudski spor?
- Kao advokatu, teško mi je da ovo prelomim preko jezika, ali - vrlo teško! Naročito uzimajući u obzir činjenicu da ako želite da izdržite sudski spor morate da imate novac. Čekajući jedno suđenje u Trećem osnovnom sudu u Beogradu, prisustvovao sam razgovoru građanina i njegovog advokata. On mu je rekao da je trošak izlaska na suđenje 4.500 dinara. Na šta je čovek odgovorio: Uh, pa što nisam postao advokat, kada ti tako dobro zarađuješ! Taj novac je nekome velik kao kuća.
Kojim stihovima biste opisali stanje kod nas?
- Nažalost, moraću da budem prost, a vi me cenzurišite: "A ljudi slabo pamte, to je ovde glavni problem, ko te j... godinama, j... te opet, zapitaj se dokle, kakav si to čovek, ponizan i plašljiv, živiš bez slobode."
I crnkinja zaplakala u Čikagu
"Da li se sećaš kako bilo nam je pre, posle svega šta sad ostalo je, moj Beograde?" Pevala je uglas srpska dijaspora "preko bare" na nedavnim koncertima Beogradskog sindikata.
- Drago nam je što smo nakon toliko godina posetili naše ljude u Americi. Posle 18 godina ispunila nam se želja da odemo u Čikago, kažu, najveći srpski grad u SAD. To je bio sjajan koncert! Nastupali smo i u Majamiju, u manjem klubu, tamo mnogo ljudi sluša naš bend. Bilo je jako emotivno. U razgovoru se jasno vidi da su svi tamo zato što su morali da odu. "Balada disidenata" je najveći hit, jer ih vraća na početak, pred verovatno najveću životnu odluku. "Ja sam morao da odem, jer nekome sam smetao", na ovaj ili onaj način, neka muka ga naterala. Za razliku od Srbije, tamo istinski ima perspektive za posao, ali koliko god uspeo, u čoveku tinja želja i potreba da se vrati odakle je potekao, gde su mu porodica, prijatelji, ulice. Da, bilo je suza u publici.
Bilo je suza i van koncerta.
- U hotelu u Čikagu, vrlo simpatična crnkinja, prisustvovala je trenutku kad smo se pozdravljali sa drugarima koji su došli iz Kanade na naš koncert. Kad je videla kako se rastajemo počela je da plače. Kaže - u životu nisam srela ljude koji se tako vole. Eto dokaza da smo solidarni i jaki u prijateljstvima za ceo život, bez obzira na to što su razdaljine između nas, nažalost, postale velike. Mislim da je ovo bio početak našeg kontinuiranog odlaska u severnu Ameriku i Kanadu.
Kako ste doživeli srpsku dijasporu?
- Srbi i u Čikagu i u Majamiju definitivno dokazuju da naš čovek ume da se snađe i demantuju to što Vučić pljuje naš narod da je lenj i da samo nešto kuka. Svi kada dobiju priliku da funkcionišu u normalnom sistemu i te kako prosperiraju. Nema ko se nije snašao. Uglavnom počinju od nekih poslova u ugostiteljskim objektima, vožnje kamiona i samo idu napred. Tamo nije lažna nada da ako si vredan, neko će to primetiti. U Srbiji takva šansa ne postoji - samo ako si spreman da se dovoljno saviješ, ušlihtaš ili ćutiš, budeš mediokritet, nađeš uhlebljenje. Ako si normalan, pametan, slobodan čovek, ti si anomalija. Plašim se da će ako zahtevi mladih koji protestuju budu ignorisani, svi vrlo brzo svi otići. To nije više protest protiv RIK-a, REM-a, biračkih spiskova nego glas protiv opšte nepravde, obespravljenosti i želje da se u Srbiji nešto dogodi, a ne hiljadama kilometara dalje.
