Nedelja 25. 9. 2022.
Beograd
160
  • Novi Sad
    170
  • Niš
    140
  • Kikinda
    160
  • Kraljevo
    150
  • Kruševac
    150
  • Leskovac
    150
  • Loznica
    140
  • Negotin
    190
  • Ruma
    170
  • Sjenica
    120
  • Vranje
    130
  • Vršac
    140
  • Zlatibor
    140
  • Zrenjanin
    170
0
Petak 14.04.2017.
00:55
A. Vučićević - Vesti A

Dane Korica, atletska legenda: Šampion iz gipsanog korita

Teška bolest kolena u detinjstvu ga nije sprečila da postane jedan od najboljih jugoslovenskih atletičara. Za njega su brazde na njivama bile vrhunske staze za trčanje, a pet kilometara puta do škole prilika za trening. Iz bolničke sobe u Lovranu, Dane Korica je sanjao da trči za reprezentaciju Jugoslavije.

A. Čukić
Trči i danas: Dane Korica
 

"Sportskim novostima" je hranio dušu, a godinama kasnije on je bio taj o kome se pisalo. Osvojio je bezbroj medalja u trkama na dve, pet i deset hiljada metara. I danas, sa svoje 72 godine, jutro počinje sa 35 zgibova, a desetak kilometara trči kao od šale. Još se sa osmehom seća detinjstva u rodnoj Kutini u mnogobrojnoj porodici.

Idila u Kutini

- Moji su poreklom iz Like. Tata je rođen baš u Kutini, a mama je došla iz Like. Nas je bilo šestoro dece, tri brata i tri sestre. Ja sam bio treći po redu. Živeli smo samo od poljoprivrede. To je bilo živo selo u to vreme. Ujutru su svi išli, obrađivali zemlju, radili nešto. Iz dve kuće je bilo petnaestoro dece. Svi smo se družili. Imali smo svi svoj "program". Igrali smo se, jurili, išli u šumu, izigravali Tarzane... Svako je imao zadatak. Najstariji brat je išao sa tatom da ore, ja sam čuvao krave, sestra ovce. Sve smo imali, i piliće, i kokoške, i konje. Ujutru se ustane u četiri, čim se sunce pojavi. Kada uveče svi završimo poslove, toliko smo bili umorni da bismo zaspali i pre večere. Mama nam je uveče obično pravila palentu sa mlekom. Živeli smo skromno. Mesa bi bilo obično do Uskrsa, pa bi se posle toga jelo povrće, zeleniš...

- U trinaestoj godini je došla moja bolest. Mi smo išli svuda bosi dok god ne padne sneg. Moj je otac govorio: "Kada se pojave mravi, ne moraju da se nose više cipele." Jednom je mene i mog druga iznenadio sneg. Brzo smo od škole trčali kući da nam se noge ne smrznu. A škola daleko četiri, pet kilometara. Kolena su počela da me bole, bilo mi je mnogo teško da se krećem. Kada sam išao uz stepenice, kolena su mi iskakala. Bila su puna vode. Imao sam više od 20 puta gips na nogama. Otac me je nosio po različitim bolnicama. Išli smo u Zagreb, često sam ostajao u bolnici i bio odvojen od kuće, što mi je mnogo teško padalo. Stalno sam plakao kada sam moram da ostanem. Ni danas ne podnosim miris bolnice. Mom ocu su rekli da više ništa ne mogu da urade i predložili da me vodi u Lovran kod Opatije. Tamo je, na samom moru, postojala poznata ortopedska klinika. Tu su se lečili poznati fudbaleri i drugi sportisti. Bila je to divna bolnica. Stigao sam tamo u septembru. Prvi put sam se kupao u moru. Nisam znao ni da plivam.

Ko je ugazio žito

Lična arhiva
Sa slavnim kubanskim atletičerom Albertom Huantorenom

- Najpre su mi punktirali kolena. Vadili su višak tečnosti. Posle su me stavili u gipsano korito u kojem sam ležao sedam meseci. Nisam mogao da maknem. Imao sam jedno dugme na koje sam zvao medicinsku sestru koju sam dobro zapamtio. Soba je bila puna. Bilo nas je petoro, šestoro dece različitog uzrasta. Svako je imao neku svoju boljku. Tamo sam prvi put jeo pomorandžu. U selu su se uglavnom jele jabuke. Sećam se i doktora Mihalčića. Kada su me konačno izvadili iz korita, noge su mi bile kost i koža. Mišići potpuno atrofirali. Išao sam na fizikalnu terapiju, kad mi je već bilo bolje, pisao sam ocu pismo da dođe po mene. Međutim, lekar jednog jutra primeti da sam nešto žut. Ispostavi se da sam imao dve rupe na plućima, dobio sam tuberkulozu od ležanja. Nisam izlazio na vazduh. I onda sam morao da ostanem još tri meseca. Tu sam završio peti razred.

Pasulj na Autokomandi

- Posle je došlo prvenstvo Jugoslavije u Beogradu. Na Autokomandi je bio neki restoran sa jeftinim pasuljem, pa smo tu ručali moji prijatelji i ja. Pobedio sam tad na 3.000, a na 1.500 metara sam bio treći. Do tada za mene niko nije znao. U novinama je izašao naslov "Dane Korica iznenađenje prvenstva." Ja sam pokazao tati novine, a on kaže: "Ma pusti me toga, treba da se kopa vinograd, 'ajde nešto da radiš korisno, od toga nema 'leba". Kada sam upoznao Mihalića, on mi je slao planove treninga. On je želeo da imam treninge svaki dan. Ja nisam hteo vikendom da treniram, jer znate kako kažu, nedeljom i Bog odmara. Kada sam otišao na Balkanijadu u Atinu, bio sam treći. To je bilo jako takmičenje.

- Dok sam ležao u bolnici, čitao sam "Sportske novosti". Jedan novinar, koji je mnogo voleo atletiku, pisao je divno o Franji Mihaliću. Stalno sam slušao sportske prenose i plakao kad gubi Jugoslavija. Na jednoj fudbalskoj utakmici Srbija je poražena od Mađarske. Koji dan kasnije u novinama sam video sliku Mihalića, u majici na kojoj je pisalo Jugoslavija, a on je bio na prvom mestu. A drugo i treće mesto osvojili su Mađari. Tako je Mihalić vratio Mađarima za ono što smo izgubili u fudbalu. On mi je bio neka vrsta idola. Želeo sam kad izađem iz bolnice da nosim tu majicu na kojoj piše Jugoslavija. To mi je bio cilj. Da ne budem obična brojka, da nešto uradim.
- Lekar je ocu rekao da ne smem da trčim, da budem u hladu, da ne radim teške fizičke poslove... Ali, kad đavo ne da mira. Ja sam čekao da padne mrak, pa da odem na prašnjavi seoski put i tamo sam trčao. A kad dođem kući i sednem, znoj lije sa mene. Otac me pita šta mi je, a ja se pravim blesav. Grdio me je stalno kako ne smem da trčim, kako ću opet završiti u bolnici. Komšije su me prijavljivale ocu kad bi me videle da trčim. Govorili su da sam lud, da sa mnom nešto nije u redu. Posebno sam voleo da trčim po njivi kad je ljudi uzoru, pa izravnaju. Ujutru bi se pitali ko je ugazio žito.

Trening po pruzi

- U Vojsku su me poslali u Tetovo. Tamo sam bio šest meseci. Poneo sam opremu da treniram, pa sam stalno trčao u krugu kasarne. Svi su mi se smejali i zezali me da vojska tako neće brzo proći. Posle sam bežao preko ograde i trčao po pruzi Tetovo-Skoplje. Nisam mogao da izdržim bez treninga. Jednom sam pravo s treninga uskočio sa sve opremom u uniformu i nekoliko sati proveo u rovu. Posle su me prebacili u sportsku četu u Beogradu, kod Partizanovog stadiona. Tu je bilo raznih sportista, svi su imali svoje zanimanje. Uživao sam tu.

Indijanac bez taktike

Lična arhiva
Zagreb 1971.

- Kada sam krenuo u starije razrede, dopadalo mi se da skačem s motkom. Pa kad bi mama širila veš, preskakao bih žicu, a ona bi me grdila. Ništa nije moglo da me zaustavi. Sve više i više sam trčao. Kroz šumu, do škole. Posle osnovne škole krenuo sam na zanat. Nisam mogao da idem za električara, to je bilo za bogate. Moj otac nije za to imao novca. Birao sam između molerskog zanata i fabrike čađi, gline i kreča. Izabrao sam sam fabriku. Tu sam išao dva dana da radim, pa dva dana u školu. U Kutini se kasnije formirao atletski klub. Bio sam nizak i debeljuca, pa su me zezali drugari.

- Na prvoj trci u školi sam bio devetnaesti. Mnogo sam trenirao, pa sam na sledećoj bio drugi. Na jednom prvenstvu u Varaždinu svi su se pitali ko sam ja. Nisam imao trenera. Bez ikakve taktike sam trčao, nisam imao pojma da treba da vodim računa kako trčim koji krug. Ja nisam znao šta je to, pa sam startovao odmah napadno. Imao sam crnu dugu kosu, crn od sunca koje me opalilo na njivi. Pitali su se svi ko je ovaj Indijanac bez taktike. U poslednjem krugu sam ostao bez snage i izgubio sam.

- Majstor Žika me je doveo u Beograd da radim za njega. Živeo sam na Karaburmi sa njim i njegovom ženom. Oni na jednom krevetu, ja na drugom. Njegova supruga nam je kuvala. Majstor Žika je voleo atletiku i puštao me je da treniram. On je trenirao nekad, ali njegov gazda njega nije puštao, te je on sa mnom ispravio tu nepravdu. On mi je mnogo pomogao u životu. Trenirao sam sa Mihalićem. Ujutru sam u šest išao na trening, pa na posao, pa opet na trening.

Vitamini umesto dopinga

- Brojne sam medalje uzeo. Bio sam prvak Balkana u krosu pet godina zaredom. A mi tada nismo koristili nikakve proteine, vitamine i ostale preparate. Ništa, samo vitamin C i bevipleks. A znam da su još u to vreme sportisti iz nekih zemalja koristili razne preparate i imali bolje uslove. Danas je bolja situacija. Atletičari imaju terapeute, minerale, vitamine, svašta...

Publika daje snagu

Lična arhiva
U radionici kod majstora Žike

- Posle sam morao da napustim Žiku da bih mogao da treniram profesionalno, pa sam upisao DIF po savetu Mihalića. Na pripremama smo svi nosili knjige. Učili smo zajedno. Kada sam išao u San Paolo, pola sam ispita spremio u avionu i na aerodromu. Završio sam u roku studije. Oženio se, dobio ćerku Danijelu. Upisao sam postdiplomske studije, pa posle i doktorat. Učio sam, da bih, kad završim karijeru, mogao nešto da radim, a nije mi bilo teško da učim.

- Poslednja trka je bila kad sam imao 29 godina, u Podgorici, na Dan oslobođenja, 19. decembra. Imao sam povredu zadnje lože. Bilo je na meni da donesem odluku, ili operacija ili da napustim atletiku. Bilo je to 1976. godine. Pobedio sam, ali se nikad zvanično nisam oprostio, jer sam mislio da ću se vratiti. Zaposlio sam se posle u Sportskom savezu, kao stručni saradnik za mlade. Bio sam selektor juniorske, pa seniorske reprezentacije. Na jednom takmičenju moja deca su uzela 29 medalja. Prošli su tu mnogi atletičari poput Zarića, Srejovića, Knapića... Voleo sam ih sve kao svoje sinove.

- Gde god sam trčao bilo je ljudi. Publika daje mnogo snage. Voleo sam da budem među ljudima jer, kako me je učio moj trener, čovek mora da ostane čovek, i kad ima i kad nema uspeha. Kad pogledam unazad, ništa ne bih menjao. Možda bih otišao na operaciju i ostao još malo u atletici. Niko iz porodice me nije nasledio. Ćerke su imale dara, ali supruga nije bila oduševljena da se time bave. Ni unuke takođe. Često sam bio odsutan od kuće. Ipak, najlepši deo putovanja bio je kad od dnevnica kupim deci poklone, pa se vratim kući. One otvore kofere, pa se raduju svemu što donesem. To je bila radost. Danas mi je najlepše kad sam sa porodicom, da idem na plac i uživam u prirodi. I dalje redovno trčim i trudim se da živim zdravo. To preporučujem svima.

Tenkovi na Olimpijadi

- Osvojio sam mnoge medalje, osim olimpijske. Žao mi je što nju nemam. Išao sam na četiri olimpijade. Na Olimpijskim igrama u Minhenu bio sam sedmi. Tada su se teroristi Crnog septembra prikrali preko krovova paviljona i napali sportiste Izraela. Bilo je to strašno. Olimpijada je prekinuta na jedan dan, došao je i nemački kancelar Vili Brant, spustio se helikopterom nasred olimpijskog sela u kojem su već bili tenkovi. Do tog trenutka, to je bilo najbolje organizovano takmičenje na kojem sam bio. Tada su naši rukometaši uzeli zlato.

POVEZANE VESTI

VIDEO VESTI
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Sigma Pešić (59)
GUBITNIK
Sonja Biserko (71)
DNEVNI HOROSKOP
ovan21. 3. - 20. 4.
Susret ili rasprava sa jednom osobom na vas počinje da deluje zamorno. Osećate blagu rezignaciju, jer poslovni događaji ne idu u željenom pravcu. Ipak, nemojte dozvoliti da u vama prevlada nesigurnost i depresivno raspoloženje. Prijaće vam susret sa jednom bliskom ili dragom osobom, koja donosi vesti.
DNEVNI HOROSKOP
bik21. 4. - 21. 5.
Budite promišljeni pred osobom koja vas je zaintrigirala svojom pojavom ili pričom o poslovno finansijskoj saradnji. Konsultujete svoje saradnike, pre nego što donesete neku zvaničnu odluku. Više glava potencijalno može da smisli bolje rešenje. U susretu sa voljenom osobom, trebate uživati u ljubavi.
DNEVNI HOROSKOP
blizanci22. 5. - 21. 6.
Delujete optimistično i očekujete pozitivne odgovore. Međutim, trenutna situacija na poslovnoj sceni ne zavisi prvenstveno od vaše volje ili uticaja. Pravilno procenite redosled poteza i nemojte dozvoliti da vas neko preduhiti. Važno je da pažljivije birate reči koje izgovarate pred svojim partnerom koji je nervozan.
  • 2022 © - vesti online