Nameštaj za britanske plemiće
Rođene Sarajlije, braća. Prvi je dugogodišnji ekonomista koji je radio kao predstavnik, komercijalista, sada već ugašenih "Dečjih novina" iz Gornjeg Milanovca, košarkaški trener. Drugi, diplomirani politikolog u klasi sa Vojislavom Šešeljem.
Kada je 1992. rat glasno zakucao na ulice Sarajeva, Dragan i Duško Drlačić nisu hteli da "otvore i pitaju ko je", već su sa porodicama pobegli glavom bez obzira, ostavljajući ne samo svu imovinu, već i stare živote. Mlađi je utočište pronašao na očevini, u Srbiji, a drugi u inostranstvu i trenutno je na relaciji Kanada-Škotska.
Međutim, tamo gde život surovo otme, na drugoj strani nesebično daruje, tako da su ova braća danas vlasnici uspešne stolarske radionice u Ljuboviji, koja ne može da proizvede nameštaja koliko im ga traže, a prave isključivo od borovine ili hrastovine. Jedini uslov je da ta građa bude stara nekoliko vekova.
Pri tom, oni su tvorci "bosnian design" nameštaja koji je najbliži viktorijanskom stilu, a krase ga jednostavne linije drveta i premaz urađen po dobro čuvanom škotskom receptu glazure od pčelinjeg voska. Ali, ni to nije sve. Skupoceni komadi nastaju ili od "smolaste" vrste bora, od kojeg su do prošlog veka pravili vrata po Škotskoj, ili od više stotina godina stare hrastove građe. Borovinu uvoze iz Velike Britanije, a hrastovinu kupuju po Vojvodini, iz kuća koje se ruše.
Ovaj nameštaj je poslednjih decenija pravih hit u visokom društvu Zapadne Evrope, uključujući i neke plemićke porodice iz Škotske i Engleske.
- Posla toliko ima da nam ne treba reklama, pa niti imamo svoj sajt, niti se bilo gde oglašavamo. Jednostavno, imamo kupca i pre nego što nešto napravimo. Zato i veoma malo radimo za domaće tržište, prosto ne stižemo. Radili smo neke stvari za Emira Kusturicu, košarkaša Mladena Šekularca, nekoliko etno-sela, uključujući i Stanišiće kod Bijeljine, par biznismena po Beogradu, i to je sve - priča Duško Drlačić, idejni tvorac ovog unosnog posla.
Priznaje da ni on ni brat prethodno nisu ništa znali ni o drvetu, ni o stolariji, a on se u avanturu upustio iz dosade.
- Rodom smo sa Ilidže i već početkom te 1992. bilo je jasno da se muslimani ozbiljno naoružavaju, da formiraju svoje jedinice i da stvari neće proći bez krvi. Kako mi je sin rođen baš početkom te godine, zapravo to je bilo prvo dete rođeno u Sarajevu 1992, spakovao sam stvari i otišao u očevu kuću u Ljuboviji - priča 60-godišnji Dragan.
Dve godine stariji brat Duško u Sarajevu je ipak ostao, pa je tamo proveo i prvih mesec-dva rata.
- Kada sam i ja shvatio da je vrag odneo šalu, izbegao sam sa još 30-ak Srba i veoma brzo smo, zahvaljujući jednoj škotskoj humanitarnoj organizaciji, otišli za Aberdin. Garantujem vam da bi u Bosni bilo najmanje pola miliona mrtvih, da nismo preko TV ekrana videli patnje nesrećnih ljudi koji su umirali i bežali širom Slovenije i Hrvatske - ističe Duško.
Komad za Madonu
- Periodično nam nameštaj naručuje i jedna firma iz Finske koja se bavi opremanjem kuća pop zvezda u Americi. Znamo da je jedan komad nameštaja završio kod pop pevačice Madone, a za ostale niti su nam rekli, niti smo se mi zanimali - pričaju braća Drlačić.
Objašnjava da su izbegle Sarajlije u Škotskoj dočekane kao rod najrođeniji. Ne samo što im je obezbeđen smeštaj, već je svaki dobijao i više nego pristojnu sumu novca kao "apanažu" za izbeglištvo. Ali, Duška nije držalo mesto.
- Šetajući se Aberdinom vidim čoveka kako šmirgla neka vrata, petlja oko drveta i iz znatiželje priđem i pitam da li mu treba radnik. Odmah pristane i ja se tako denem u stolare, a da pojma nisam imao ni šta je rende, ni šmirgla, a tek linija drveta ili viktorijanski ili džordžijanski stil umetnosti.
Ubrzo je Dušku dosadilo da samo šmirgla.
- Stalno smo se spoticali o neka stara vrata koja je gazda hteo da baci. On nije radio za vikend, a ja sam došao i od njih napravio prvi komad nameštaja, čiviluk sa klupom za sedenje. U ponedeljak eto ga i gazda i neki kupac koji je bez razmišljanja kupio moj "artikl". Sledeće nedelje napravim nešto drugo i opet - odmah kupljeno... Na kraju smo se taj čovek i ja uortačili, povezali sa vlasnicom elitnih salona nameštaja po Velikoj Britaniji i brzo smo pokrenuli radionicu u bivšem samostanu, u prostoru od 500 kvadrata - ističe Dušan.
Ne cenimo šta imamo
Dragan Drlačić kaže da Srbi generalno ne znaju da cene ono što su im njihovi preci ostavili, a posebno kada je reč o drvenariji:
- Neverovatno je šta se sve može naći na tavanima kuća po Vojvodini koje treba da se ruše. Otuda, kada nešto restauriramo ili napravimo, pozovemo stručnjake iz Narodnog muzeja i oni nam kažu: "Ovaj komad nameštaja ima istorijsku vrednost, ovaj drugi nema." Te sa istorijskom vrednošću ne izvozimo, već bukvalno budzašto prodajemo muzejima po Srbiji.
Dragan se u priču uključio 2000, kada je radionica premeštena u Srbiju, registrovana kao Zanatska radionica Stari hrast i sada nudi i onaj stilski i onaj običan nameštaj.
- Imamo još milion ideja, za neke nam treba vremena, za druge malo veće investicije. Naši ljudi imaju onaj duh, onu kreativnu maštu koja se izgleda više ceni na Zapadu nego kod nas - vele na kraju razgovora braća Drlačić.
Umeće pregovaranja
Duško Drlačić priznaje da nije toliko vičan trgovini kao njegov brat, pa je tako upadao u gotovo smešne situacije.
- U nekoj, već srušenoj kući, nađem hrastovu gredu, odlično očuvanu, i ponudim vlasniku 200 evra, a on kao ošuren, ni da čuje. Onda brat u nekoj drugoj kući za istu takvu gredu ponudi tri puta manju sumu, odnosno drvo za ogrev i - čovek se oduševi, ljubi ga od sreće - smeje se Duško.
