Živimo kao u logoru
Početkom februara na Kosovu umalo nije buknuo novi sukob, Srbi sa obe strane Ibra danima su bili u velikom strahu, jer je pretila opasnost da ih napadnu i proteraju specijalne jedinice ROSU i albanske paravojne formacije... Rušenjem spornog betonskog zida u Kosovskoj Mitrovici i kakvog-takvog dogovora srpske i albanske strane, napetost je privremeno smanjena, ali su strah i briga Srba ostali...
Mada u gotovo svim selima južno od Ibra Srbi i dalje noću dežuraju i ne znaju šta će doneti svaki novi dan, neizvesnost je, bez sumnje, najveća u porti crkve Svetog Save u južnoj Mitrovici gde sa porodicom, suprugom Tatjanom i sinovima Dimitrijem (8), Filipom (5), Markom (4) i Lazarom (1,5), živi i Bogu se moli sveštenik Nenad Stojanović.
Oni su jedina srpska porodica u južnom albanskom delu podeljenog grada, sa svih strana okruženi su bodljikavom žicom, pretećim pogledima ekstremnih Albanaca, a povremeno i otvorenim zveckanjem oružjem koje se čuje sa osmatračnice obližnje kasarne Kosovskih bezbednosnih snaga, odnosno albanske vojske u kojoj su glavni bivši pripadnici OVK.
Bog nas čuva
- Čuvaju nas, jedan čuvar koji je stalno u porti, bodljikava žica kojom su opasani zidovi, ulazna vrata i prozori, Bog i Sveti Sava kome se stalno molimo za nas, ali i za sve Srbe na Kosovu i Metohiji. Živimo ovde jer sam sebi dao obavezu da čuvam crkvu Svetog Save, da se ovde molim Bogu i da drugim Srbima služim za primer. Nije ovo život koji se živi u miru, sve ovo više podseća na logor, deca ne smeju dalje iz porte, čak ni zidu da se približe, jer ih sa druge strane vrebaju razne opasnosti - priča otac Nenad i naglašava da je poslednjih dana, dok se lomilo hoće li doći do intervencije Prištine na severu Kosova, pred njim i njegovom porodicom uvek lebdelo pitanje: šta ako se ponovi pogrom iz 2004. godine, šta ako Albanci ponovo krenu da ruše srpske svetinje, šta ako ih napadnu i ugroze im živote?
Svecu iskopali oči
U martu 2004. godine Albanci su zapalili, oskrnavili i opljačkali crkvu u južnoj Mitrovici. Od ikonostasa je ostao samo mali nagoreli deo, na freski kojom je dominirao lik Svetog Save iznad ulaza u manastir svetitelju su iskopane oči, sa zvonika je skinuto i ukradeno zvono, parohijski dom je potpuno urušen...
Crkva je samo delimično obnovljena... Na istočnoj strani porte nema bodljikave žice, pa Albanci iz komšiluka redovno ubacuju smeće, a nedavno su ubacili i mrtvu mačku... Na obližnjem groblju sve je oskrnavljeno i polomljeno...
Ne izlazi u mantiji
Ocu Nenadu savetovano je da se van porte ne pojavljuje u svešteničkoj mantiji jer bi to za njega i njegovu porodicu bilo opasno, i on se pridržava saveta. Savetovano je i da decu i suprugu prebaci u severni deo grada, o čemu još razmišlja.
- Možda ću ih zbog bezbednosti i škole prebaciti preko mosta na drugu stranu Ibra. Što se mene tiče, šta god da se desi, ja ostajem ovde u svom hramu. Uprkos svemu privilegija je živeti na ovoj svetoj zemlji i boriti se za nju, ovde sam sa božjim i blagoslovom Svetog Save. Pratim vesti na radiju i televiziji i nadam se da će se situacija promeniti na bolje - ističe Stojanović.
Supruga za pevnicom
- Nemoćni smo da bilo šta popravimo i promenimo, jedino što možemo jeste da se molimo Bogu i Svetom Savi da nam pomognu i da nas zaštite, što svakodnevno i činimo. Liturgiju najčešće držimo sami, obično ja držim službu, deca mi pomažu, a supruga je za pevnicom... Nije nam lako, ali ne uzmičemo i nemamo nameru da crkvu napustimo. Naprotiv, želimo da, uprkos svim opasnostima, budemo svetionik srpstva i u južnoj Mitrovici i dokaz da su u ovom gradu Srbi bili u većini i da su silom proterani sa svojih ognjišta - dodaje hrabri sveštenik Nenad Stojanović.
