Sofiju sačuvali anđeli

Završnica priče je čarobna. Sofija, Bojana i Dejan Nikolić uspešno su završili ovu svoju životnu misiju u Parizu i stigli su u Beograd.

V. Sekulić

Konačno kod kuće: Tata Dejan i mala Sofija u Beogradu

Kada su u znak pozdrava, ali i za doviđenja, mahnuli Parizu, mogli su naglas da izgovore:

- Hvala pariskoj bolnici Neker, hvala lekarima, medicinskom osoblju, hvala svima, ali nema veće sreće od povratka kući.
Jedva su dočekali Bojana i Dejan Nikolić da u naručju čvrsto stisnu 20-mesečnu Sofijicu i krenu prema svom Beogradu.
U sredu rano ujutro, natrpani sa sedam kofera (u prtljagu su tri aspiratora, cevčice, razna pomoćna sredstva, špricevi, igle, lekovi...), pronašli ogroman taksi i krenuli put aerodroma. Samo da i to prođe. I, prošlo je.

Dan pred povratak bio je mnogo naporan. Bojana se, takoreći, raspametila u potrazi za važnom potvrdom na kojoj piše: "Regulisano". Morala je to da ima u ruci, hoće da lakše diše, da se lakše oseća.

- Bolnica je, konačno, saopštila da plaća ostatak troškova, ništa ne dugujemo - raspevano je izgovorila Bojana.

Oproštaj u suzama

U pripremi za povratak kući učestvovali su svi koji su prolazili i kroz najminimalniji, najkraći kontakt s ljupkom Sofijicom, a to znači da je svako od bolničkog osoblja došao da se pozdravi, da je pomiluje, zaželi srećno detinjstvo i svaki taj susret bio je dirljiv, često sa suzama u očima.
Kad je Bojana lekarima izrekla svoje veliko hvala, odgovorili su joj istom merom, sa hvala. Tada su joj prvi put saopštili da su mislili da dignu ruke posle desete neuspele operacije, ali ih je upravo ona nagovorila na nastavak.

- Nisam ih ubeđivala, ali sam, u svojoj neverici da nema daljeg puta, naglas ponavljala: "Šta dalje, šta dalje?" na šta su se, sad su mi potvrdili, i upecali. Posle te "naše" 11. operacije, obavili su još dve slične, nad starijom decom i obe su uspele. I zbog toga mi zahvaljuju. Otvorili smo im put za izlečenje drugih.

O. Đoković

Pročitajte još:

* Strepnja i borba za život

* Sofija ide kući!

* Bolnica traži još 60.000 evra?!

* Bože, nek Sofija živi!

* Sofija sama diše!

Nije Bojana svojim sugestijama i odlučnošću "otkrila Ameriku", već je samo na sebe namagnetisala pozitivne misli i prenela ih na bolničko osoblje. I kad je sve bilo crno, tunel, jama, Bojana je pronalazila trunčice svetlosti. Zato je i u slavnom Nekeru opisuju kao majku hrabrost.
U predvečerje povratka u Beograd, Planka Bondulić, pariska dobročiniteljka Nikolićevih, prema dogovoru s Bojanom, uputila se u bolnicu.

- Bojana je bila okrenuta leđima, nešto je pričala Sofiji, a Sofija ugledala mene i nasmejala se. Prepoznala me. To je za mene bio prvi gest pozitivnog iznenađenja - tako Planka počinje euforično prepričavanje.

A i svašta je videla. Njih tri (Sofija u kolicima) šetale su bolničkim hodnicima, a Bojana je ćerkici objašnjavala svaku sliku na zidu.

Prerasla svu garderobu

- Pita Bojana: "Gde je meda?" Sofija pokaže medu. "Šta radi meda?". Sofija sastavi usta i daje znak da trubi. "Šta je ovo?", Sofija namešta ručice kao da svira violinu. Bojana ne zatvara usta, a Sofija sve razume, na sve reaguje. Oduševila me. Ili, pozva Bojana da idemo na kafu i u Sofijinu ručicu spušta jedan evro. Kad smo došli do aparata, malecka shvata da se tim evrom plaća kafa, čak je i dugme pritisnula. Neverovatno koliko je to dete pametno. Lepo mi je bilo da vidim i Bojanu iz koje zrači vedrina i koja ponavlja da joj je najvažnije da radi Sofijina glavica, sve ostalo će vremenom doći na svoje mesto - priča Planka.

Pod utiskom viđenog, i Planka je postala razdragana.

- Suzdržavala sam se, nisam pred njima zaplakala, ali čim sam izašla iz bolnice iz mene su jurnule suze. Bujica suza radosnica. To milo dete je prelepo, kosica joj narasla, očima govori. Na njoj se ne vidi da je izmučena. Vesela je. I, narasla je. Bojana mi reče da je za ovo vreme preraslu svu garderobu, jedva su joj pronašli pantalonice za povratak. Posle svih ovih pariskih dana dolazi se do zaključka da je Sofija dete nad kojim bdiju anđeli. Jer, kako drukčije objasniti muke kroz koje je prolazila, bolove na koje se svikla, bele mantile koji je okružuju, sobu opremljenju aparatima poput svemirskog broda, upetljane cevčice utkane u njeno telo, injekcije i ko zna šta još? Sve je to herojski podnela, a i za svakoga osmeh sačuvala - u dahu priča Planka.

Uvukli se Nikolići pod Plankinu kožu, legli joj na srce, bila im je baka, majka, sestra, kuma, prijateljica - bila im je sve. Nebrojeno je mnogo molitvi uputila Svevišnjem, ponavljala: "Daće Bog, daće Bog", sada ponavlja: "Hvala gospodu Bogu."

I za kraj: država Srbija je platila dosadašnje Sofijino lečenje, humanitarci Srbije su ga začinili. Srbi su dobar narod, naročito u nesreći kad osete da su najjači temelji zajedništva. Sofiji, Bojani i Dejanu Srbi su postali deo porodice.

Prohodaće ponovo

Konzilijum lekara je saopštio da su se rupe između dušnika i jednjaka zalepile, što znači da bi za Sofiju trebalo da počne normalniji život. Istina, posle poslednje 11. i najteže i najduže operacije, stalno se moralo sve ponovo proveravati, pa je Nikoliće uspaničila konstatacija da njihovo čedo ne pomera nogice. Jurili su lekare, raspitivali se da bi došli do zaključne utešiteljske informacije:

- Za koji dan će i ta nepokretnost popustiti. To je neki tromb zaostao od katetera, trebalo je masirati nogicu, ja sam preterala, noga natekla, ali prolazi. Prohodaće ona ponovo, za to ne brinem - odlučna je Bojana.