Stočar ne haje za sibirski mraz
Ovogodišnja zima sa mnogo sibirskih i snežnih dana smeta mnogima u Srbiji, ali ne i Slobodanu Uroševiću (53), domaćinu iz sela Igrište, koje je od Kuršumlije udaljeno petnaestak kilometara i svega dva-tri kilometra od administrativne granice s Kosovom i Metohijom.
Slobodan kaže da mu mu ovakva zima u potpunosti odgovara i da uživa u svakom trenutku u idiličnom ambijentu planinskog sela i u toplini svog doma, ali uživanja sigurno ne bi bilo da ga iskustvo i stariji od njega nisu naučili da se za zimu treba dobro pripremiti.
- Dođe mi da ne uključujem televizor jer u jednom satu programa čujem makar deset žalopojki o tome kako je nezapamćen mraz, visoki smetovi, mnogo snega, led, mnogi ostali bez ogreva, ovoga, onoga... Ja živam i ne žalim se ni na šta. Jednostavno, lepo mi je i da mi je tako cele godine kao što mi je zimi, siguran sam da bi mi na životu pozavideli mnogi. Jer, za zimu čovek mora da se dobro pripremi, a posebno to važi za nas koji živimo u udaljenim selima kakvo je moje, i onda nema zime - kaže Urošević i dodaje:
I zaista, slika sela pod snegom dubokim do iznad kolena koji po mrazu škripi pod nogama, seoske kuće pod snegom koje su se stopile sa okolinom iz kojih se vije dim i tišina odaju sliku pravog srpskog sela u januaru.
- Naravno da uživam, a uživanje počinje tako što me ujutru budi miris vruće pogače koju je već ispekla moja supruga koja ustaje zorom, toplina sobe, pa kajmak koji se topi u vrućoj pogači, čašica-dve ljute rakije tek krvotoka radi, ponekad i kuvana rakija, a napolju mraz koji štipa lice. Naravno, ne gledam u sat, nego onako, po navici, znam kad mi je vreme da namirim stoku u štali, svinje, kokoške, ali i to sve ne traje više od pola sata. Zatim, opet čašica-dve rakije koju ispijem sedeći na tronoški pored šporeta, a potom, ako mi se hoće, malo popravim prtine od basamaka do štale, do sušare gde odsečem parče pršute tek da proverim u kakvom je stanju, do podruma gde mi je smeštena rakija i glavne kapije, i tako polagano promiče dan. Ako u međuvremenu u kuću ne dođu komšije sa kojima se priča o domaćinskim stvarima, stiže i ručak, malo izležavanja i razmišljanja o svemu i svačemu dok kroz prozor iz tople sobe gledam vejavicu i dan se primiče kraju. S večeri opet namirim stoku i ponovo sedenje pored smederevca u kojem se danima ne gasi vatra. Kažem, zima ne smeta, naprotiv - tvrdi Slobodan Urošević.
Međutim, za razliku od Slobodana, mnogo je onih u zabačenim srpskim selima koji se pate po zimi i dubokom snegu.
Naučio lekciju
- Jedne zime me iznenadi sneg, u kući deca gladna, a brašna nema. Tada sam desetak kilometara po snegu visokom do grudi otišao do prodavnice da kupim brašno i jedva sam se živ vratio kući noseći džak brašna na ramenu. To se desilo tada i nikada više - objašnjava za "Vesti" Slobodan Urošević, kome o pojasu visi britva kojom se služi isključivo kada proverava stanje u sušari za meso.