Urušavanje institucija kulture (1): Blago u memli i skelama
Obnova Narodnog muzeja ušla je u 14. godinu, a sve je više primera da moralno dezorijentisano srpsko društvo nije u stanju da sačuva duhovno nasleđe.
"Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce", savetovao nam je Dositej Obradović, ali poruke velikog srpskog prosvetitelja kao da ni dvesta i kusur godina kasnije nisu doprle do njegovih sunarodnika.
Srbija se nije latila učenja i stvaralaštva, već je izistinski, ne kao metafora, postala zemlja hleba i igara. Ili modernim rečnikom rečeno - zemlja rijalitija.
Neki mudri ljudi misle da identitet jednog naroda čini njegova kulturna baština. Ne državne granice, ne slavne bitke, vojska i oružje, ne putevi i bolnice, ne čak ni naučna dostignuća, sve je to sa ograničenim rokom upotrebe, već duhovno nasleđe izniklo iz stvaralaštva ljudi od talenta i kreacije.
Dramaturg Borka Pavićević kaže da je kultura čak i bitan pogon za ekonomiju.
- Ne možemo se žaliti na odlazak mladih ljudi, na apatiju, na nedostatak inicijative, a da ne vidimo da je to kulturno pitanje. Frenklin Ruzvelt je u vreme velike depresije 1929, u doba najveće krize, rekao: "Dajte sve pare u kulturu". Kultura je to što mobiliše, to što daje snagu kreativnosti. Ljudi danas više ne sede u kulturnim već u trgovinskim centrima. Mi smo usred jednog ogromnog, gotovo civilizacijskog prevrata - upozorava Pavićević.
Ali, džaba vapaji kulturnih poslenika, oni ionako nisu veliko biračko telo, a i nepouzdani su. Njima ne možete servirati slaninu i tvrditi da su počašćeni najfinijom zlatiborskim pršutom. Uz to su skloni da filozofiraju i da stalno nešto zakeraju.
S ovakvim pristupom političara, mešavinom straha i nerazumevanja prema stvaralaštvu, ne čudi što ljudi od vlasti kada kreiraju budžet najmanje izdvajaju za kulturu. Već godinama manje od jednog procenta budžetskih para.
Konkretno, za 2017. predviđeno je "nešto više od 0,7 odsto". Istina, to je više u odnosu na prethodnu, ali je i dalje ispod onog magičnog jednog procenta. Novca nema, ali moralno dezorijentisano i estetski razobličeno srpsko društvo sve više pokazuje da nije u stanju ni da sačuva ono što su joj prethodne generacije ostavile u nasleđe.
Narodni muzej, centralna kulturna ustanova u državi, ušla je u 14. godinu rekonstrukcije. Kao da je u pitanju zidanje Skadra na Bojani, samo što se u ovoj savremenoj verziji ne zna šta su to vile tražile od graditelja da se obnova toliko oduži, niti na šta su se pare do sada potrošile.
Koliko to traje, često se slikovito navodi primer da je dete, koje se rodilo kada su skele postavljene, sada stasalo za malu maturu i nije imalo priliku da bar na ekskurziji poseti 172 godine najstariju muzejsku ustanovu u državi. Taj isti školarac nije mogao da zaviri ni u Muzej savremene umetnosti.
Zgrada na Ušću zatvorena je još u julu 2007. zbog "rekonstrukcije, adaptacije i dogradnje". Radovi traju i sada, iako je prvobitno predviđen rok bio godinu dana i mada je prethodni ministar kulture Ivan Tasovac samouvereno na zgradu okačio sat koji je odbrojavao završetak radova. Na zgradi više nema sata, ni u Vladi ministra Tasovca, ni u Muzeju posetilaca - nije još spreman za otvaranje.
Zato jednoj drugoj ustanovi kulture, čuvenoj Zadužbini Ilije M. Kolarca, preti zatvaranje. Tek toliko da se savremeni tajkuni ne zanesu, da slučajno deo imetka ne ostave narodu na polzu. Za obrazovanje i kulturno uzdizanje. Uostalom, kultura se ne sipa u traktor, da parafraziramo jednog našeg političara.
Krađe na lepe oči
Koliko se drži do muzejskih postavki govori i nedavni primer krađe u Muzeju istorije Jugoslavije. Čuvar koji je angažovan preko privatne agencije u više navrata krao je iz stalne postavke poklone i lične predmete Josipa Broza. Nestali su broševi, igle za kravate od plemenitih metala ukrašene dragim kamenjem, kovani novac iz rimskog perioda, te pokloni stranih državnika. Jedan dan - jedan predmet u džep, drugi dan - drugi, i potom preprodaja u zlatari. Gde su bili kustosi, kako nisu primetili već nakon prve krađe? To je već druga strana medalje stanja u ustanovama kulture - kada zaposleni imaju ležeran odnos prema svom poslu.
