Danas je Jovanjdan: Srbi se bratime i kume, a u ponoć jedno jaje obavezno stave u vodu
Srpska pravoslavna crkva i vernici 20. januara slave Svetog Jovana Krstitelja, praznik posvećen svetitelju i proroku koji je krstio Isusa Hrista na reci Jordanu. Posle Nikoljdana i Đurđevdana ovo je svetitelj koji se kod Srba najviše poštuje i slavi.
Jovan je u reci Jordanu krštavao svakoga ko se pokajao. Živeo je jednostavno i asketski hraneći se insektima i medom divljih pčela, a odevao se u haljinu od kamilje dlake.
Praznik Sveti Jovan Krstitelj kog 20. januara slavi Srpska pravoslavna crkva, posvećen je Isusovom rođaku, poznatom kao Jovan Preteča. Jovan se zove Krstitelj, jer je, po verskom učenju, krstio Isusa Hrista, a Preteča zato što je najavljivao Hristov dolazak.
Sveti Jovan je primer čvrste i nepokolebljive vere, poštenja, odvažnosti i istinoljubivosti. To je i bio uzrok njegovog stradanja, jer je javno govorio o nemoralu i bludu cara Iroda, koji je živeo u grehu sa svojom snahom Irodijadom, majkom Salome.
Sveti Jovan se praznuje više puta u godini: 7. jula - Ivanjdan - rođenje Svetog Jovana, 11. septembra - Usekovanje glave i 6. oktobra kada se obeležava svetiteljevo začeće.
Pročitajte još:
* Bog se javi - vaistinu se javi: Danas je Bogojavljenje, pliva se za časni krst
Narodni običaji i verovanja
Jovan je ubijen za vreme kralja Judeje Iroda koji je naredio da se proroku odseče glava. U narodu postoji običaj da se ljudi na Jovanjdan bratime i kume, jer se Jovan smatra uzorom karaktera i poštenja.
Vernici, bilo pravoslavci ili katolici, vrlo često daju Jovanovo ime svojoj deci. Pravoslavci slave krsnu slavu svetog Jovana, a katolici obično slave imendan.
U narodu postoji običaj da se ljudi na Jovanjdan bratime i kume, jer se Jovan smatra uzorom karaktera i poštenja. Vernici, bilo pravoslavci ili katolici, vrlo često daju Jovanovo ime svojoj deci. Pravoslavci slave krsnu slavu svetog Jovana, a katolici obično slave imendan.
Procenjuje se da je Sveti Jovan po broju onih koji ga slave na trećem mestu među Srbima. Najviše se slave Sveti Nikola i Sveti Arhanđel Mihail.
Jovan Krstitelj se smatra zaštitnikom pevača, muzičara, krojača, kožara, krznara, vunara, remenara, gostioničara, nožara, brusača, zatvorenika, osuđenih na smrt, uzgajivača ptica, obolelih od epilepsije, krštenika, Malte, Jordana i velikog broja gradova širom sveta.
Bio je takve moralne čistote da se pre mogao nazvati anđelom, kako ga Sveto Pismo i naziva, nego smrtnikom.
U ponoć, kada nastaje dan Svetog Jovana, odabere se jedno jaje i spusti u posudu s vodom: ako potone, to znači da je sudnji dan blizu.
Jovanova ruka
Za ruku svetog Jovana priča se da ju je svake godine, na dan, svetiteljev arhijerej iznosio pred narod.
Ponekad se ta ruka javljala raširena, a ponekad i zgrčena. U prvom slučaju označavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu.
U ponoć, kada nastaje dan Svetog Jovana, odabere se jedno jaje i spusti u posudu s vodom: ako potone, to znači da je sudnji dan blizu. Ovo je samo delić narodnog verovanja u moć zametka života i njegovu duhovnu vezu sa Bogom, Hristom i Svetim Jovanom.
Podsetimo, vernici SPC u septembru obeležavaju i praznik Usekovanje glave Svetog Jovana i uz taj dan vezali su mnoge lepe običaje. Verovali su da na taj dan mogu saznati kakva ih sudbina čeka pa da se pomole svecu da im usliši želje. Na dan Usekovanja glave Svetog Jovana Srbi se ne vesele i, ako je moguće, nož u ruke ne uzimaju i to u znak sećanja na stradanje Jovanovo.
Na taj septembarski dan Srbi ne jedu i ne piju ništa crveno, jer boja simbolizuje nevino prolivenu svetiteljevu krv. Hercegovci na ovaj dan ne obavljaju teže poslove i vode računa da ne rade ništa oko semenja. Paze na koji je dan palo Usekovanje i u toku cele godine izbegavaju da tog dana imaju bilo šta sa semenom. Ni deci se ne daje ništa što je crvene boje - ni jabuka, ni paradajz, ni breskva, ni crveno grožđe. Ali na taj dan valja brati lekovite trave: kantarion, nanu, konjsku čuburu, lincuru.
Kako srpski domaćin dvori slavu
Kada je već reč o slavama, red je da se podsetimo i na jedan lep srpski običaj - domaćinovo dvorenje slave. Domaćin, na dan slave, obučen u svečano odelo, gologlav, vedar i raspoložen, dočekuje goste i ceo dan ne seda dok sveća gori. Ne seda iz poštovanja prema svetitelju kog toga dana slavi, i koji je glavni gost u njegovoj kući, i on stoji pred njim kao u crkvi na molitvi.
Ukoliko je domaćin u starijim godinama, i fizički nije u stanju da prestoji ceo dan, po njegovom dopuštenju slavu dvori neko od mlađih muškaraca, sin ili unuk. On ujedno brine o posluženju i rasporedu gostiju. Domaćin na isti način ispraća goste, sa željom da se dogodine opet sastanu u još boljem zdravlju i raspoloženju.
