Pucanje nije srpski običaj: Vladika objasnio zašto je GREH bacati petarde tokom praznika!
U vreme božićnih i novogodišnjih praznika kada smo suočeni sa sve većom upotrebom pirotehničkih sredstava i kada nam sve agresivnija i sve masovnija upotreba petardi svakodnevno zadaje muke, podsećamo na jednu besedu Preosvećenog Epsikopa zahumsko-hercegovačkog gdina Grigorija, koji je pre nekoliko godina, na praznik Svetog Vasilija Ostroškog, skrenuo pažnju roditeljima da paze šta im deca rade i u kakve ljude izrastaju kad su ih naučili da pucaju, skrenuvši im pažnju da pucanje nikako nije srpski običaj kao što to generacije uče.
"Dakle roditelji, umesto da pričamo o Svetom Vasiliju ja moram da smirujem vašu decu koju ste naučili da pucaju a niste ih naučili ništa drugo. One šatordžije i kafanidžije tamo, oni su najvažniji danas izgleda? Jel to najvažnije? Hoćemo sad da izbacimo i šator i kafane i piće? Hoćemo li tako da slavimo slavu? I pop je kriv! I ja sam kriv! Ne smemo da pustimo da bude išta važnije od Svetog Vasilija danas. A mi puštamo. Mi smo postali nesposoban narod. Nesposoban narod za život i zato svako može da nas gazi i da nam uzima ono što je naše. A kamo li da mi nešto osvojimo i da mi nešto zadobijemo.
Nije pucanje srpski običaj ko što vas uče budale. Zna se kad se mora pucati. Tako smo naučili kao: “mi smo Srbi zato što pucamo”. Srbi smo, braćo i sestre, onda kad živimo dostojno, kad se Bogu molimo, kad imamo srce koje oseća drugoga. Kad imamo sposobnost da ćutimo kad treba da ćutimo. Kad znamo da govorimo kad treba da govormo. Da imamo osećanje i saosećanje za drugoga – to smo izgubili a to naši sveti preci nikad nisu bili. Još ima starih ljudi i starih majki kod nas od kojih možemo da se naučimo pažnji, vaspitanju i obrazovanju. Neće nas škola naučiti ovakva kakva je ništa, ako ne budemo se setili Boga i svojih greha. Da budemo ljudi, to znači da budemo ozbilji i odgovorni ljudi. A ne da ide kako mu milo i drago. I da može svakako. Jer kad može svakako – onda neće nikako!
Zato braćo i sestre da pazite i da se malo uzmete u svoje ruke. Ne mogu deca da rade šta hoće, jer onda to će bit nevaljasta deca, a ako su deca nevaljasta biće još gore kad budu ljudi. Ko je naučio naše ljude da puste decu da rade šta hoće?
Treba da budemo ozbiljni i odgovorni. Da se molimo Bogu i da se bojimo Boga i da volimo jedan drugoga. A voleti jedan drugoga znači paziti na drugoga, a ne gledati da drugoga očepiš, da ga oštetiš, da mu o glavu radiš – to smo naučili od Turaka! I mnogo turskog i balijskog ima među nama. Mi ćemo reći kako smo mi Srbi, kako se nismo poturčili! Mnogi bi se danas poturčili kad bi im ko ponudio. A turčimo se tako kad ne živimo kako se pravoslavno i hrišćanski živi. Pijemo kave i ogovaramo jedan drugoga i radimo o glavi jedan drugome – zar to nije turski običaj?!
A naš običaj, naše predanje sveto je da pomogneš drugome jer kad drugome pomažeš sebi pomažeš! Kad drugoga voliš sebi dobro činiš! Kad na drugog paziš na sebe paziš brate, sestro! To je život hrišćanski, ništa drugo i ništa više od toga! Da se bojiš Boga, da voliš Boga i da voliš bližnjeg svoga – to nas je učio Sveti Vasilije! A nije nas učio da pijemo, da psujemo, da lažemo, da krademo, da otimamo, da ne znamo ništa pod milim Bogom od onoga što su nam ostavili Sveti preci naši".
