Čija su deca ostala gladna
Svet je pre neki dan obletela vest da je u Beogradu preminula Vesna Vulović, legendarna stjuardesa, koja je 26. januara 1969. godine preživela tragediju Jatovog aviona na čekoslovačkom nebu, odnosno pad sa više od preko 10.000 metara u olupini eksplozijom podmetnute mine raznetog jugoslovenskog aviona.
Bio je to završni čin tragedije jugoslovenske letelice DC 9-32 na liniji Kopenhagen-Zagreb, koju je oborila mina podmetnuta od strane ustaških terorista, tragedije u kojoj je stradalo 28 putnika i članova posade, a jedini preživeli, jedini svedok koji je mogao da kaže šta se desilo i kako je bilo bila je mlada, tada dvadesetdvogodišnja stjuardesa, Vesna Vulović, koja je preživela, iako je pala sa visine od tačno 10.160 metara.
Nesreća se, kakve li slučajnosti i ironije, desila iznad mesta koje se zove Srpske Kamenice, a to što je Vesna Vulović, uprkos stravičnim povredama - pored ostalog, fraktura lobanje, slomljene obe noge i tri kičmena pršljena - ipak preživela, bilo je senzacija koja je odmah našla mesto u Ginisovoj knjizi. Naravno, bio je to i veliki izazov za novinare - reportere iz celog sveta, koji su se sjatili u Čekoslovačkoj u želji da čuju i zapišu živu reč mlade strjuardese, čuda od čoveka koji je preživeo ono što definitivno i za sva vremena izgleda i neverovatno i nemoguće.
Među njima se našao i tada tridesettrogodišnji reporter mladog beogradskog večernjeg dnevnika "Politika Ekspres", Stevan Šević. Čim su strašne rane Vesne Vulović malo sanirane u Čekoslovačkoj, iz Beograda je upućen specijalni avion sa ekipom lekara da je preuzmu i prevezu na dalje lečenje u ovdašnjim bolnicama.
Lički markantan, vojvođanski pitom
Ličanin po ocu, Crnogorac po majci, Stevan Šević je rođen 1936. godine u Kadinom selu u Makedoniji, rat je proveo sa roditeljima kao izbeglica i prognanik, a potom su se skrasili kao kolonisti u selu Jabuka kod Pančeva. Kao još nesvršeni pravnik, zakucao je na vrata "Politike" i za kratko vreme se afirmisao kao izvrstan reporter.
Ostao je celog veka u "Politikinoj" kući, a najviše u "Ekspresu". Obavljao je više uredničkih funkcija, ali je ipak najviše voleo pero:
- Lički markantan, vojvođanski pitom, neprevaziđeni kozer i šarmer koga su krasile lepa reč i širok osmeh, čovek oko kojeg se prijatelji i kolege nikad nisu mogli saglasiti da li je lepše govorio ili pisao - rekao je povodom smrti Stevana Ševića njegov znatno mlađi kolega Siniša Ružić.
U avionu koji je upućen po Vesnu Vulović bio je i novinar Stevan Šević. On je sa posadom udesio da u povratku, baš na 10.000 metara visine, napravi intervju sa Vesnom, koji će "uživo" primati stenografi "Politike" i koji će se sutradan kao velika ekskluziva pojaviti u "Politikinim" izdanjima.
U povratku, međutim, kad je Vesna Vulović već bila smeštena u avion, Ševića je na stepeništu sačekao pilot i saopštio mu da on ne može unutra, jer je iz Beograda naređeno da uz Vulovićku u letelici mogu biti samo lekari. Šević je shvatio da mu je neko od zavidljivih kolega iz konkurencije pomrsio konce i u očajanju je iz novčanika izvadio fotografiju svoje dece i pokazao je pilotu:
- Ako ja ne uđem u ovaj avion i ne obavim šta sam naumio, ova deca će ostati gladna...U povratku, međutim, kad je Vesna Vulović već bila smeštena u avion, Ševića je na stepeništu sačekao pilot i saopštio mu da on ne može unutra, jer je iz Beograda naređeno da uz Vulovićku u letelici mogu biti samo lekari. Šević je shvatio da mu je neko od zavidljivih kolega iz konkurencije pomrsio konce i u očajanju je iz novčanika izvadio fotografiju svoje dece i pokazao je pilotu:
Onda se i pilot mašio novčanika i izvadio sliku svoje dece:
- Ako ja tebe danas pustim u avion i ova deca će ostati gladna...
Bio je to jedan od retkih novinarskih zadataka koji nije uspešno obavio Stevan Šević...
Tačno 42 godine kasnije, 10. oktobra 2011, stalo je veliko, plemenito srce Stevana Ševića, jednog od najpoznatijih, a svakako najosobenijih reportera koje je iznedrila "Politikina" kuća, koje je imalo srpsko pa i jugoslovensko novinarstvo.
Vernik i podanik ove "tako lepe, a tako proklete profesije", "sveštenik grešne crkve", kako bi rekao Ševićev kolega i brat po duhu i peru, Vasko Ivanović, otišao je na poslednji put sa kojeg se nikada neće vratiti niti doneti neku novu biser-priču, kakve je decenijama podarivao čitaocima i utirao neizbrisivi trag u jugoslovenskom žurnalizmu.
