Kraj lutanja kostiju ratnika
Da li je moguće da su dvojica Holanđana temeljitije i doslednije istražila sudbine srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata nego što su to uradili srpska istoriografija i porodice stradalnika? Upravo se tako nešto desilo zahvaljujući neobičnom entuzijazmu Džona Stinena i Fabijana Vendriga.
Njima treba pridodati i Srpkinju Tanju Raković, pa pred sobom imate trio koji stoji iza sajta (njnjnj.secanje.nl) i Fejsbuk grupe posvećene sećanju na srpske vojnike, preminule u zarobljeništvu u Holandiji u periodu 1917-1919.
Poziv porodicama
Paralelno sa otkrivanjem sudbine ratnih zarobljenika u Holandiji, Fabijan i Tanja se nadaju da će im se javiti rođaci onih vojnika čiju su sudbinu otkrili, a njih je do sada tridesetšestoro. Ovi mladi entuzijasti koji svoje slobodno vreme nesebično posvećuju istraživanju, voleli bi da u kontaktu sa potomcima zaokruže priču srpskih junaka, kako ne bi bili zaboravljeni ni od otadžbine, niti od svoje porodice.
Krenimo od početka. Otkud zarobljenici u Holandiji?
Kao vojno neutralna država, Kraljevina Holandija je Petom haškom konvencijom bila određena za razmenu zarobljenih vojnika. Tako je u Zemlju lala dospelo na hiljade izbeglica i ratnih zarobljenika sa svih zaraćenih strana. Među njima je bilo i 4.316 Srba.
Garderen pod lupom
Kako je tih ratnih godina harala španska groznica, štampa i tamošnji arhiv uredno su zabeležili da je 88 srpskih vojnika za manje od mesec dana početkom 1919. umrlo od ove pošasti. I svi su sahranjeni u Holandiji. Tamošnje vlasti su grobove čuvale gotovo dve decenije, a onda je 1938. usledila ekshumacija. Jugoslovenske vlasti su nameravale da posmrtne ostatke srpskih vojnika premeste na vojno groblje Polje časti, blizu Pariza. Ispostaviće se da tamo nije bilo mesta. Gde su završili limeni sanduci, tačnije pocinkovane kutije sa posmrtnim ostacima, ako već nisu ispod spomenika u holandskom Garderenu, pitali su se službenik Džon Stinen i politikolog Fabijan Vendrig, obojica zaljubljenici u istoriju?
Fotografija kapetana Đurkovića
Osim saznanja da će nekad davnu pohranjenu i potisnutu istinu o sudbini vojnika izneti na videlo dana, autori portala njnjnj.secanje.nl u istraživanja unose i dozu detektivskog duha. To je posebno došlo do izražaja u slučaju kapetana Dragoljuba N. Đurkovića.
Na sajtu Vojnog muzeja u Holandiji otkrili su crteže srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata koje je nacrtao J. Hodžnck van Papendrecht. Njihovi portreti su nacrtani u vreme boravka u Roterdamu 1919.
- Kasnije smo videli originalne fotografije iz 1919. godine. Slikao ih je H. A. van Oudgarden u pomoćnoj bolnici za Srbe i Portugalce u Roterdamu 1919. godine - priča Fabijan.
Kada su detaljnije analizirali slike, primetili su da na jednom crtežu osoba izgleda potpuno isto kao i srpski oficir sa fotografije. Na poleđini slike su ispisana sva imena, a kapetan je potpisan kao: "Kap. Dragoljoub N Đurkovitch".
- Na osnovu našeg istraživanja, on nije umro u Roterdamu, već izgleda da je uspeo da se vrati u domovinu. Bilo bi zanimljivo saznati više o kapetanu Dragoljubu N. Đurkoviću, jer bismo na taj način dobili sliku nekog ko je preživeo užas Prvog svetskog rata - dodaje bračni par Vendrig.
Krenuli su da istražuju šta krije spomenik u Garderenu, podignut u znak sećanja na dvadesetdevetoro srpskih vojnika, umrlih od španskog gripa 1919. Kada im je u pomoć pritekla i nastavnica engleskog iz Beograda Tanja Raković, rekapitulacijom događaja došli su do zanimljivih životnih priča. Jedna od njih je i priča o Milošu Gavroviću iz Šumadije koji je imao samo 18 godina kada je mobilisan u Veliki rat. Preminuo je januara 1919, a skoro jedan vek njegova porodica živela je u uverenju da je Miloš umro u zarobljeništvu, negde u Nemačkoj.
Neočekivana romansa
Nesrećni mladić biće prvi vojnik stradalnik koji je spojio Srpkinju Tanju i Holanđanina Fabijana. Tanja, profesorka engleskog u specijalnoj školi "Miloje Pavlović", želela je da pomogne entuzijastima iz Holandije. Kada je jednom "špartala" internetom i naletela na Holanđane koji se bave srpskim zarobljenicima iz Prvog svetskog rata, nije mogla da veruje da tamo neki stranci znaju više o srpskoj prošlosti i stradalnicima od samih Srba. To nije mogla da dozvoli. Probudio se nacionalni prkos, pa se Tanja preko društvenih mreža javila Fabijanu i njegovom drugu Džonu.
Breme sadašnjosti ubija radoznalost
Bilo je i primera kada potomke prošlost ne interesuje, iz njima znanih razloga. Neki zato što im je sadašnjost suviše bremenita da bi se osvrtali na prošla vremena i na one kojih više nema.
Od devet porodica koje su Tanja i Fabijan kontaktirali dve porodice nisu bile zainteresovane da saznaju šta im se desilo sa pretkom.
- Treba biti u miru sa sopstvenom istorijom - konstatuje Fabian.
Njeno poznavanje srpskog jezika dobro je došlo mladim Holanđanima. Kao istraživači amateri njih dvojica su tek začeprkali priču koju nisu mogli da odgonetnu do kraja bez pomoći nekoga kome je srpski maternji jezik. Imena mnogih zatvorenika slovenskog porekla bila su transkribovana i Tanja je imala zadatak da ih "prevede" na izvornu, srpsku varijantu.
Kako to samo život ume da namesti, ispostavilo se da je jedan od srpskih zarobljenika Miloš Gavronjits iz Miločaja, kraj Kraljeva, iz istog sela u kojem je Tanja odrasla i gde joj i danas žive roditelji. "Ne verujem u slučajnosti", kaže nam ova mlada, energična žena.
- Zovem oca i pitam ga da li zna za nekog iz našeg sela ko se prezivao Gavrošic ili tome slično. Otac ode da se raspita i od sinovca Miloša Gavrovića sazna da je njegov stric stradao u Prvom svetskom ratu, kako su verovali u porodici, kao zarobljenik u Nemačkoj. I naravno, ne preziva se Gavronjits već Gavrović.
To je bio Tanjin početak u istraživanju sudbine sunarodnika koji su pre jednog veka ostavili kosti u Holandiji. Početak koji je i na privatnom planu spojio nju i njenog sadašnjeg supruga Fabijana Vendriga.
Spomenik u Miločaju
Miloševi rođaci nisu znali gde je on umro. Znali su jedino da se iz rata nije vratio kući, tako da mu je 1939. godine njegov brat Milovan podigao spomenik koji se još uvek nalazi na seoskom groblju u Miločaju.
Istražujući štampu od pre jednog veka, kao i dokumenta u holandskim i srpskim arhivama, mala holandsko-srpska istraživačka ekipa došla je do zaključka da je Miloš najverovatnije umro od španskog gripa, koji je tih ratnih godina harao Evropom.
Sudbina Stanislava iz Tavnika
Stanislav Marinković bio je samo još jedan nepoznati srpski vojnik koji se nikada iz rata nije vratio, a koji je preminuo u Holandiji. Do septembra 2013. rodbina nije ništa znala o njegovoj sudbini. U Arhivu Srbije naši istraživači saznaju da je Stanislav rođen u Tavniku, selu blizu Miločaja, odakle je i Tanja. Tada se njen prijatelj Goran Mijailović uključuje u potragu i otkriva da Stanislavljeva porodica još uvek živi u Tavniku. Sudbina Marinkovića je jedna od onih koja slikovito govori o žrtvama koje je srpski seljak podneo u Velikom ratu. Od četvorice braće Marinković samo se jedan - Budimir - vratio živ. Naš junak Stanislav, imao je ćerku, ali je ona umrla još kao sedmogodišnja devojčica.
- Mislimo da je Miloš stigao u Holandiju iz koncentracionog logora u Nemačkoj, pošto se završio Prvi svetski rat. Došao je u Uselo, malo selu blizu Enšedea u Holandiji i nije bio jedini Srbin koji je tu preminuo. Sahranjen je u Lonekeru. Ekshumiran je u maju 1938. i transportovan u Najmegen, zajedno sa kovčezima drugih srpskih vojnika - priča Fabijan.
Iako novinski članci iz 1938. pominju da je 89 srpskih vojnika vraćeno u domovinu, zvanični dokumenti iz tog perioda pominju Čehoslovačku kao krajnju destinaciju.
- U maju 2013. godine u Arhivu Jugoslavije smo otkrili da se Miloševi posmrtni ostaci nalaze u Jindrihovicama u Čehoslovačkoj - dodaje Fabijan.
"Prebijanjem" arhivskih podataka i iščitavanjem gomile tadašnje štampe, otkrili su da su posmrtni ostaci 88 od 91 srpskog vojnika, koji su umrli u Holandiji, smešteni u mauzoleju u Jindrihovicama, spomen-groblju iz Prvog svetskog koje je po broju počivših srpskih vojnika veće nego Zejtinlik.
Razglednica iz zarobljeništva
Jedan drugi Miloš, Jeremić, rodom iz Resnika, imao je tek 22 godine kada je u noći 29. jula 1914. granatiran Beograd. Mobilisan je kao vojnik 3. čete četvrtog bataljona, sedmog pešadijskog puka. U to vreme momci su se rano ženili, pa je Miloš već imao dva sina: Živka i Životu.
- Živko je imao ćerku Ljubinku i dva sina: Slobodana i Ljubodraga. Ljubodrag je imao ćerke Zoricu i Slavicu. Zorica ima sina kojem je dala ime po dedi i taj Miloš (Tanasijević) je jednom prilikom posetio sajt "sećanje". Kakvo je bilo njegovo iznenađenje kada je otkrio da mu je čukundeda po majci umro u Holandiji. Niko iz porodice nije znao šta se tačno desilo sa njim, osim da se nikada nije vratio iz zarobljeništva - priča Tanja Vendrig.
Razglednica koju je Miloš poslao porodici iz zarobljeništva u vreme rata bila je trag kojim su se vodili naši holandsko-srpski istraživači.
Videli su da je fotografija napravljena u nemačkom Emdenu. Tekst se teško može pročitati, ali je jasna godina kada je napisana "1917" i rečenica: "Ja sam živ." Tu je i dopis nekog od njegovih unuka: "Deda Miloš".
Fabijan i Tanja pretpostavljaju da je Miloš najverovatnije stigao u Najmegen, grad u istočnom delu Holandije, tokom njegove repatrijacije posle primirja 11. novembra 1918. Na njegovoj holandskoj umrlici, piše da je umro 18. januara 1919. u Najmegenu.
- Miloševa porodica u Srbiji nije znala gde je on umro, tako da je 1926. godine, kada je njegova supruga Marica umrla, podignut spomenik u Resniku u čast njih oboje. Ime mu se nalazi i na spomeniku u Garderenu koji je podignut u čast preminulim vojnicima u Holandiji - dodaje bračni par Vendrig.
Metodični stranci
Oko 90 odsto umrlica pronašli su na internetu, jer su ih sistematični i modernim tehnologijama skloni Holanđani na ovaj način stavili na uvid svima. Najveća enigma im je bila gde su 1938. ekshumirana tela srpskih zarobljenika u Holandiji završila kada za njih nije bilo mesta na Polju časti kraj Pariza. I konačno, u aprilu prošle godine u Arhivu Jugoslavije dolaze do dokumenta iz kojeg saznaju da su ostaci 88 srpskih vojnika transportovani u mauzolej, sagrađen blizu tadašnjeg austrijskog logora Hajnrihsgrin u Češkoj, danas poznatog kao spomen groblje Jindrihovice. Prema dostupnim podacima, tamo počiva 7.470 Srba, stradalih u logorima iz Velikog rata.
