Lekar koga vodi Bog

Uz Božju pomoć je sve moguće, pa i pronalaženje leka za najopakije bolesti koje muče čovečanstvo, smatra ugledni naučnik.

Fasciniran Nikolajem Velimirovićem: Prof. dr Ostoja Stiv Vučić na radnom mestu u bolnici Vestmid

Profesor doktor Ostoja Stiv Vučić radno vreme provodi za katedrom pred studentima Univerziteta Sidnej, kao lekar-specijalista sa pacijentima neurofiziološke klinike Bolnice Vestmid gde je i direktor, te kao naučnik-istraživač u laboratoriji.

Na ovom trećem mestu, on s ekipom kolega već više od 11 godina nastoji da nađe uzroke, a jednog dana možda i lek za smrtonosnu bolest motorike neurona, neizlečivo oboljenje od kojeg svakog dana u Australiji umiru dve osobe.

Rođen je pre 44 godine u Sidneju, pa mu je engleski prvi jezik, ali srpski priča kao da nikad nije ni odlazio iz Budisave kod Novog Sada, gde se rodio njegov otac Ljubomir ili sa Zlatibora odakle mu je majka Ivanka.

- To je zato što što se tata, otkako su 1969. došli u Australiju, uvek nadao da će se i vratiti i nastojao da održi trajne veze sa zavičajem. Otud sam ja prvi i drugi razred osnovne škole završio u Srbiji i to će biti, valjda, ta baza koju sam stekao za ceo život - kaže prof. dr Vučić.

Uprkos svim zvučnim titulama, ovaj neverovatno jednostavni i skromni čovek pri upoznavanju jednostavno kaže:

- Ja sam Ostoja, dobro došli.

Profesor Vučić iduće godine prima nagradu "Erik Susman" koju mu je za "najbolji doprinos za poslednjih pet godina" dodelilo esnafsko Kraljevsko australazijsko udruženje internista.

- To mi dodeljuju u maju u Melburnu. Pozvan sam da potom govorim na simpozijumu u Ljubljani. Sve je to lepo, i zvanja i nagrade. Ali to nije primarni cilj. Primarni cilj je da se nastavi sa ozbiljnim, mukotrpnim radom, što se kaže: da nam Gospod Bog otvori oči da vidimo koji lek može da zaustavi opaku bolest. I tu imamo dosta istraživanja u koja se uzdamo.
I uvek se nadate?

- Pa ako ne radite, nećete ni postići. Kada je, na primer, Fleming pronašao penicilin, on je mislio da je to slučajno. Moje mišljenje je da je to Božje otkrovenje, ali on je mislio da je to delovanje sunčane svetlosti, da bi tek posle shvatio.

Znači, vi se uzdajete u Božju pomoć? Smatrate li da vam je i dosad Bog pomagao da ostvarite u svemu što ste ostvarili?

- Apsolutno. U svemu mi je pomagao.

Naš sagovornik dokazuje svojim radom i životom još jednu važnu istinu - da je pogrešno shvatanje da je svrha nauke dokazivanje da nema Boga, već da nauka tek onda postaje verodostojna kad se služi njegovom silom:

- Putanja mog naučnog puta išla je neverovatno uspešnom linijom i, ha-ha, van mojih mentalnih mogućnosti, tako da ja čvrsto verujem u Boga, verujem u Božju silu.
Profesor Vučić posebno je inspirisan mislima Nikolaja Velimirovića.

- Kad pogledate njegove radove, on je bio, da tako kažem, "vanzemaljac". Nemoguće je bilo običnom čoveku napisati onoliko koliko je on napisao, za ono vreme. Ljudi govore da je Nikola Tesla bio najveći Srbin 20. veka. On jeste veliki naučnik, ali po mome, najveći Srbin posle Svetog Save bio je Nikolaj Velimirović. Tesla je bio među najvećim, ako ne i najvećim izumiteljima svoga doba. Velimirovića posebno cenim što mu je uticaj bio veliki i izvan srpskog naroda i izvan samo pravoslavlja. Njegova "Nebeska liturgija" je proročka.

Prisećajući se nedavne krvave prošlosti na Balkanu, profesor Vučić kaže:

- Prva je pouka, mislim, ono što je patrijarh Pavle poručivao - da je najvažnije biti čovek. I taj izuzetno duhovan čovek nikad nije nastupao na nacionalnoj bazi, čak i kad je govorio o ratovanju na Balkanu, upućivao je na srž problema, a srž problema smo mi sami - u čoveku je srž. Naša sebičnost i otpadništvo od Boga.

Kao primer među današnjim Srbima koji ne samo da je sportista van formata, nego baš i čovek, naš sagovornik navodi - Novaka Đokovića.

- E takve ljude bi trebalo da imamo na vlasti, a nažalost, nemamo...